da te u oko sakrijem

i nosim te tako kroz sve

skrivene predele duše.

Da te pustim da mi

niz obraz slizneš do žednih usana,

ako čežnja nekada

postane teška kao noć

sklupčana na grudima.

U vetar cu te pretvoriti,

da te dodirnem

i umrsim u kose snom namirisane,

u času kad postajem trava

na obali pulsirajuće reke.

I u san ću te pretvoriti,

da te odsanjam,

bez prethodne opomene,

kad god mi se prohte.

U mesečinu ću te pretočiti,

da mi srebriš zenice

izgubljene u noćnoj tmini.

Sve ćeš postati,

sve ćeš mi biti,

jer ja tako hoću.

I nikog ne moram da pitam

može li i sme li tako biti.

Jednostavno ću oči zatvoriti

I postaćeš sve,

Prosto zato što tako hoću.

Plava Baklava

ja samo pahulja,

lakša od trena,

kratkotrajnija od zamaha

krila kolibrija.

U tvom sam vremenu

skoro pa ništa,

trun prašine vetrovima nošena,

kapima kiše skamenjena,

dugom po večnosti razlivena.

Da li sam ikada počela da postojim,

ili me samo iluzija igrom zavarala?

U tvom sam vremenu

sve – za sebe,

jer činiš da – jesam

odraz na nebu večnosti.

 Plava Baklava

Senkom sopstvenom. Tudje senke pažljivo zaobilazim. .

Rumen jutra istakne još više njene drhtave obrise u predgradjima duše. Slikam injem po snenim kapcima uspavanku za sutra, u grčevitom pokušaju da ga odložim , dok ne osedlam trenutak koji upravo udišem.  Punim plućima.