Ogledala

– Imali smo juče roditeljski i bilo je baš turbulento  – započinje ćaskanje dok čekamo.

Pomislih da je problem zbog njenog sina, koji je ADHD.

– Šta se desilo?

– Paaaaaa, svi smo rešavali jednog malog koji ima Aspergerov sindrom. Jako je prost, pa smo malo svi napali njegovu majku da nešto uradi s njim.

– A šta misliš da bi majka mogla da uradi?

– Pa ne znam, ali svi roditelji se žale da se taj mali baš jako prostački izražava.

– Da li je ikome od vas palo na pamet od koga to dete čuje te prostačke reči?

– Kako to misliš?

– Pa tako lepo. Ta, nazovimo ih „drugačija deca“ samo rade preterano, intenzivnije iste stvari koje rade i prosečna deca. Njihov problem je da ne umeju da procene gde je takvo ponašanje u redu a gde ne. Sad su svi u fazi da pričaju prostački i mali Asperger ima potrebu da bude kao i ostali dečaci, da bi ga prihvatili, ali nema mehanizam koji bi ga zaustavio da se ne ističe u tom uobičajenom vršnjačkom ponašanju, pa tako postaje suviše upadljiv i odskače od ostalih. Medjutim, on je samo ogledalo ostale dece, koja umeju bolje da procenjuju situacije.

– Bože dragi, tako nisam uopšte razmišljala.

Oči su joj se napunile suzama.

– A mi smo je svi napali. Pokušala je da nam objasni koliko je njemu teško i kako se oseća, a ja sam joj odbrusila da bi mogla da se zapita kako je našoj deci s njim. Preterali smo, je l´da? Bili smo baš surovi.

Ćutala sam. Znala sam tu silinu mase pravednih koji ne vide dalje od sopstvenog nosa i ne biraju kud će da udare kamenom.

Poenta ljudskog društva bi trebalo da bude da učimo decu da prihvataju jedni druge. Onu koja su drugačija da što više približimo prihvatljivim normama, a onu prosečnu da naučimo da ne osudjuju, ne budu rigidni, pomažu drugačijima. Nije lako biti drugačiji. Drugačiji mahom najveće greške prave trudeći se iz sve snage da se uklope, da budu isti, da se dodvore proseku, većini.

– Ja ću morati da joj se izvinim.

– Bilo bi ok da popričaš i s ostalim roditeljima. I od njihove dece je taj mali učio ružne reči.

Zašto ovo pišem? Zato što me boli. Boli me ljudska rigidnost, osuda. Boli me hajka na slabe jedinke. Zašto niko ne kaže toj mami: možemo li nekako da vam pomognemo. Kamenovati i osuditi je najlakše. Glumiti pravednika. I pametnjakovića. Najteže je postalo biti čovek. Dati iste šanse. Razumeti. Podržati.

Odbacivanje samo produbljuje i problem i bol. A šteta svakog tužnog i neispunjenog života.

Ogledala su svud oko nas, u svim ljudima koji nas okružuju. Ugrizimo se za jezik pre osude, a zapitajmo se koji deo sebe smo prepoznali u drugom i u drugačijem. I ne zaboravimo – neko to odozgo vidi sve.

Bistar pogled, miran um i srce bez osude vam želim

Plava Baklava

Zov baobaba

Želim da zagrlim baobab, kad vreme prestane da postoji u mom rečniku.

Smešni smo mi ljudi. Uguramo u kutiju par zupčanika i dve kazaljke i mislimo da smo vreme zarobili, obljubili, zagospodarili njime. Ne čujemo ga kako se grohotom smeje, dok teče oko nas, toplo i poznato i nežno i nepostojeće. Poimenujemo ga rečima koje nigde u svemiru ne postoje i samozadovoljno čestitamo sebi na uspehu. A vreme se nečujnim grohotom smeje dalje našoj naivnosti.

Želim u neki smiraj dana da stanem u sred madagaskarskog beskraja, i da, zadržavajući dah pustim pogled da se gubi u beskraju moćne krošnje dok ja grlim  baobab.

 

Preplitanje

Kao da hodam po mlečnom tragu odbegle emocije. Ko zna čija je, otela se noćas kontroli i sad gleda u mene i nada se valjda da imam tajni putokaz, skriven iza koprene nostalgije za nepostojećim. Nisu to  ni iluzije. To je, ma to je, kao da neko krišom u kafu sipa koji gutljaj majčinskog mleka. Poznato kida utrobu neuhvatljivim sećanjem koje se otima kontroli i živi svoj život u nama izvan nas.

Kuda podjoh tuda dodjoh jer nevažno je. Smešni su ovi mali nervozni ciljevi kojima pokušavamo da hipnotišemo dušu, slepi za zvezde, za svaki slučaj, da bismo preduhitrili osećaj promašenosti.

Pa ipak, uprkos razredjenosti emocija, zgusnu se neke noći i sve je tada zagrljaj i stvarnost van sna koji se ponavlja uporno, u pokušaju da nas savlada. Desi se život izmedju dva uštipka u cvrčećem ulju. Desi se osmeh u nekim neočekivanim akordima, dok očekujemo harmoniju. Ne znam ko odlazi prerano: da li hrabri, ili mudri, ili kukavice, ali biće da ostanak do kraja zahteva jednu ludu neponovljivu dozu hrabrosti. I radosti. I života medju mnogim odustajanjima.

Klijanje je, poput radovanja, samo drugi oblik plime. Zapljusnuta životom tonem u javu slatkih sanja, svet bez granica, do prvog budjenja medju projekcijama uplašenog racia. Nije ga lako utešiti, umiriti, ali vremenom ipak stiče neke navike.

Ma sve je u redu dok padaju zvezde i dešava se život utkan u osmehe i treptaje tople zimske noći. Svetlost je tada muzika. Zvuk je milovanje. Misao je davanje. San postaje sudbina. I samo hrabri, najhrabriji pristaju  bar ponekad da sanjaju. A ostali? Tope se u rutini, sasvim samozadovoljni u svom strahu i nesigurnosti.