– Imali smo juče roditeljski i bilo je baš turbulento – započinje ćaskanje dok čekamo.
Pomislih da je problem zbog njenog sina, koji je ADHD.
– Šta se desilo?
– Paaaaaa, svi smo rešavali jednog malog koji ima Aspergerov sindrom. Jako je prost, pa smo malo svi napali njegovu majku da nešto uradi s njim.
– A šta misliš da bi majka mogla da uradi?
– Pa ne znam, ali svi roditelji se žale da se taj mali baš jako prostački izražava.
– Da li je ikome od vas palo na pamet od koga to dete čuje te prostačke reči?
– Kako to misliš?
– Pa tako lepo. Ta, nazovimo ih „drugačija deca“ samo rade preterano, intenzivnije iste stvari koje rade i prosečna deca. Njihov problem je da ne umeju da procene gde je takvo ponašanje u redu a gde ne. Sad su svi u fazi da pričaju prostački i mali Asperger ima potrebu da bude kao i ostali dečaci, da bi ga prihvatili, ali nema mehanizam koji bi ga zaustavio da se ne ističe u tom uobičajenom vršnjačkom ponašanju, pa tako postaje suviše upadljiv i odskače od ostalih. Medjutim, on je samo ogledalo ostale dece, koja umeju bolje da procenjuju situacije.
– Bože dragi, tako nisam uopšte razmišljala.
Oči su joj se napunile suzama.
– A mi smo je svi napali. Pokušala je da nam objasni koliko je njemu teško i kako se oseća, a ja sam joj odbrusila da bi mogla da se zapita kako je našoj deci s njim. Preterali smo, je l´da? Bili smo baš surovi.
Ćutala sam. Znala sam tu silinu mase pravednih koji ne vide dalje od sopstvenog nosa i ne biraju kud će da udare kamenom.
Poenta ljudskog društva bi trebalo da bude da učimo decu da prihvataju jedni druge. Onu koja su drugačija da što više približimo prihvatljivim normama, a onu prosečnu da naučimo da ne osudjuju, ne budu rigidni, pomažu drugačijima. Nije lako biti drugačiji. Drugačiji mahom najveće greške prave trudeći se iz sve snage da se uklope, da budu isti, da se dodvore proseku, većini.
– Ja ću morati da joj se izvinim.
– Bilo bi ok da popričaš i s ostalim roditeljima. I od njihove dece je taj mali učio ružne reči.
Zašto ovo pišem? Zato što me boli. Boli me ljudska rigidnost, osuda. Boli me hajka na slabe jedinke. Zašto niko ne kaže toj mami: možemo li nekako da vam pomognemo. Kamenovati i osuditi je najlakše. Glumiti pravednika. I pametnjakovića. Najteže je postalo biti čovek. Dati iste šanse. Razumeti. Podržati.
Odbacivanje samo produbljuje i problem i bol. A šteta svakog tužnog i neispunjenog života.
Ogledala su svud oko nas, u svim ljudima koji nas okružuju. Ugrizimo se za jezik pre osude, a zapitajmo se koji deo sebe smo prepoznali u drugom i u drugačijem. I ne zaboravimo – neko to odozgo vidi sve.
Bistar pogled, miran um i srce bez osude vam želim
Plava Baklava
