Skoro zimski

Kad nema nikog da mi čuva ledja, ja obučem prsluk i stavim ranac.

Plava Baklava

Advertisements

A gde je ljubav?

Današnje društvo, razmišljanje i ponašanje ljudi prepuno je paradoksa i nedoslednosti. Čitajući tekst kod leptiraste komšinice presložila sam kamare misli koje mi se dugo motaju po glavi, misli o sličnosti i različitosti, o odnosu društva prema njima, misli o putu kojim smo pošli. Tek da pokažem da se mnogo toga izmenilo nije, ubacujem dokumentarni filmić koji sam pamtila iz detinjstva i jedva ga našla nedavno na Youtubu. Nastao je 1977 i apsolutno je primenljiv na bilo koje vreme. Surovost sa kojom se likvidira sve nestandardno je možda postala samo još gora.

 

Šizofrenije današnjeg vremena je apsolutno zastrašujuća zbog nemilosrdnosi s kojom likvidira sve koji se ne uklope u kalup, koji god. Sve stranice interneta, časopisi, knjige, reklame, TV programi prepuni su mudrih saveta kako treba biti svoj, individua, jedinstven, poseban, drugačiji, istovremeno nas snabdevajući savetima kako da budemo isti. Onda iz svega toga nastanu fenomeni kao Pandora i Obag, na primer, gde ljudi preskupo plaćaju iluziju o sopstvenoj kreativnosti i originalnosti ne primećujući da stoje u redovime i troše grdne pare da bi postali – isti. Dobro, statusnih simbola je bilo i biće. Mnogi su rezervisani za „višu“ klasu, ove dve gore pomenute su postale dostupne i smrtnicima iz srednjeg staleža. Idemo dalje.

Kažu u mnogim „demokratskim“ sistemima, svi imaju jednaka prava na obrazovanje. U čemu se ta prava ogledaju? Postoje li zaista? Postoje, do momenta dok se vaše dete uklapa u standarde. Dok je u kategoriji poslušne prosečne ili eventualno talentovane dece, ali standardo ambiciozne, standardno uklopive. Tad se škole hvale kako podržavaju talente, ruku pod ruku s ponosnim roditeljima ističu uspehe dece na raznim opštinskim, gradskim,medjugradskim, medjugalaksijskim i ostalim takmičenjima adrenalinom individualizma napumpanih  dečjih umova. Uspešnim društvom mogu smatrati samo društvo koje ume da posmatra svakog pojedinca, pronadje ono najbolje u njemu, izvuče ga na površinu, maksimalno podrži i razvije ga do nivoa kada je jedinka nosilac tih kvaliteta zadovoljna svojim mestom u društvu i svojim životom. U takvom društvu nema luzera, jer svako nadje svoje idealno mesto. I, takvo društvo ne postoji jer se idalje funkcioniše po šablonima. Ko se ne uklopi, on je škart i melje se. A onda služi za zastrašivanje generacija koje dolaze.

Grade se i nagradjuju površnost i šablonsko rasudjivanje, kada se ne čuje i ne vidi suština. Zašto? Zato što se tako lako upravlja masama, lako se koristi šablonska huškačka politika i masa gura u zajedničko slepilo. Da li je dobro biti različit? To je pitanje koje sebi postavljam puno godina, znam samo da je često bolno, ali i kad bih sad mogla da biram, ne verujem da bih izabrala da sve u mom životu bude po PS-u. Može li se tako opstati? Pa može, naravno, ako čovek izgradi dobru ličnu infrastrukturu. Kao Rusi koji i dalje imaju drugačije standardizovane šine, pa vozovi u zemlju mogu da udju samo tako što ih na granici podignu i zamene im točkove.

Iskrenom podržavanju različitosti i izvlačenju maksimuma iz svake jedinke me je dobrim delom naučio moj sin. Oduvek je svoj, van šablona, često na granici, kao crno pile iz filma da bude samleven čuvarima standarda. Svojom različitošću učio me je da promenim način razmišljanja, način izražavanja, procenjivanja, od momenta kad je na moje prvo „ne“ bio u stanju da me upita „a zašto ne, mama“ . Puno smo pričali, uvek, o svemu što bi ga zanimalo, nekad i o onome što nije, ali sam ja zaključila da je neophodno. I dolazili u neke apsurne situacije osudjivanja iz nerazumevanja šablonizovanih jedinki.

  • Dobar dan. Znate šta, imamo problem, Vaš sin je danas za ručkom govorio nepristojne reči.
  • Da? Kakve?
  • Pa, bilo je strašno. Rekao je deci:  svi ste vi bili spermatozoidi.
  • Da? I šta je tu nepristojno?
  • Pa kako šta je nepristojno? Šta ja da radim ako mi se sutra budu žalili roditelji?!
  • Ali on je rekao istinu. I nije upotrebio ni jednu nepristojnu reč.
  • Da, ali ne znaju sva deca kako su nastala.
  • Da, ali je besmisleno da zbog njihove neinformisanosti kaznite mog sina.

 

Dete sa hiljadu talenata koje je klasičan školski sistem pikirao za odstrel. Zašto? Zato što se ne uklapa u šablone, u standarde, zato što svet vidi drugačijim očima i zato što odrasle ne prihvata kao prirodni autoritet nego drobi njihov ego i sujetu time što traži da zasluže njegovo poštovanje, prekraja im kalupe da bi mu bili udobniji i razumljiviji a ja godinama umirem od straha hoće li opstati u džungli foliranja i prodavanja iluzija.

Nedavno sam razgovarala s poznanicom koja sebe proklamuje kao osobu širokih pogleda. Kaže mi: poznanik planira da otvori privatnu školu koja će podržavati nestandardnu decu. Pitam je kako su to zamislili. I dobijam klasično šupalj odgovor: pa testiraće i one natprosečne će primiti. Smejem se i pitam je čuje li sebe. I da li je svesna da bi Ajnštajna na primer današnji školski sistem po svoj prilici kao škart poslao u neku specijalnu školu za decu s poremećajem pažnje i ponašanja. I da je njen prijatelj podjednako slep kao i drugi, slep za bisere. Nego, hajde da produkujemo armiju istih u svemu, al´ da ih ubedimo da su različiti. Jer istinski različiti su opasni, pomeraju granice, opiru se manipulaciji, izmiču normama i, što je najgore, VIDE.

Živimo u lažima, sputani na svakom koraku i sve površniji, slepi za suštinu, sve više programirani. I sve ubedjeniji u svoju originalnost. A zna se da smo jako slični. Da nismo, ne bi se mogle standardizovati psihičke bolesti, ne bi bile prepoznatljive po istim rečenicama koje izgovaraju ljudi sa istom dijagnozom različitih godina starosti na različitim geografskim koordinatama iz različitih materijalnih uslova sa različitim dotadašnjim životima. Isti smo s težnjom ne da volimo nego da vladamo. Ko se razlikuje: vidljivi su oku pažljivog posmatrača, koji prepozna poseban dar trajanja,umeće razumevanja, talenat podržavanja, mir sopstvene sigurnosti i toplinu istinske ljubavi.

Nekako mi se slošilo od mnogo čega ovih dana. Slošilo mi se od toga kako većina kuka da ljubavi nema, ali sami je ne daju a radije pobegnu nego da je u bilo kom obliku prime. Slošilo mi se od ciljanih manipulacija, od kažnjavanja neistomišljenika i onih koji ne dozvoljavaju da budu izmanipulisani i prestanu da budu svoji. Slošilo mi se od nedostatka ljudskosti, od anarhije i nemorala i rasturanja svih osnovnih vrednosti koje su nam od Boga date, od uvreda koje se dižu na nivo argumenata, slošilo mi se od igre koju par moćnika igra s milijardama naivčina, ubedjenih u svoju važnost, slepih za činjenicu da su samo pešaci i, eventualno, kolateralna šteta. Muka mi je od sve surovijih mehanizama i klopki za sakaćenje naivnih žrtvi. Od sveprisutne neiskrenosti. Najviše prema samima sebi. Od straha da se oseti i uradi nešto normalno, nešto lepo. I još većeg straha da se tako nešto primi, doživi. Prosto mi je muka, sve veća. Od nezhavalnosti. Od nedostatka pokore. Od sumanute zaslepljenosti tzv naprednim idejama o apsurdnim izjednačavanjima stvari koje su oduvek bile i biće različite i lepota njihovog postojanja jeste u toj različitosti. I od našeg opšteg kretenizma koji to ne uvidja i bori se za nametnute isprazne kategorije bez ikakve suštine i vrednosti. Urušavamo se, klizimo niz zidove propasti zaslepljeni optičkom varkom o uzdizanju.

Zaključujem da nije dobro kad razmišljam, a još je gore kad izgovaram ono što mi se mota po duši i glavi. Ima li sve ovo moje baljezganje neki smisao, poruku? Da, par osnovnih:

  • ne dramite više s pričama o ljubavi nego volite
  • ne filozofirajte o prihvatanju nego prihvatajte
  • ne analizirajte humanost oko sebe nego budite humani
  • ne odlažite život nego ga živite
  • ne pitajte se o Bogu nego u njega verujte

Ima još, ali neka nešto ostane i za sutra. A sad odoh da nadjem neki doping radosti i optimizma, odoh da zaronim u onu mrvu topline i ljubavi koje pokušavam da sačuvam  u ova grozna, grozna vremena.

 

Predstava

Juče sam bila jedno od srca. Skakala sam po daskama pozornice u smešnom čupavom kostimu i pokušavala da nazrem bar jedno jasno lice u publici. Jedno do srca, poskakujućih, nezgrapnih,  milion svetlosnih godina daleko od gracioznosti. Pahulja je postala previše prostrana, okean pretesan za titraje duše. Ni svetla reflektora nisu mogla da ih umrtve, ni hladne daske pozornice.

Ostalim danima bivam nešto drugo. Obično budem JA, mada ne pod obavezno. Svezana trotoarima svakodnevice, povremeno koračam pozajmljenim koracima, da ne budem odmah prepoznatljiva u nepripadanju.

Zatvorim oči da bolje vidim dok se svetlost radja. Tada se ogleda na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Tišina odjekuje zvucima reči izgovorenih u prolazu izmedju dve epizode, dve predstave u kojima postanem jedno od srca. Skakućem po pozornici u smešnom čupavom kostimu i obećavam sebi da više neću pokušavati da nazrem u publici bar jedno jasno lice. Davno su zamućena muljem otudjenosti.

Desno-dva-levo-dva-tik-tak-tik-tak. Juče sam bila jedno od srca …..

 

 

Tudje srce

Smejem se onako baš, od srca, kad se ramena tresu, oči suze i počinju da bole trbušni mišići od naprezanja. Smejem se, dok te posmatram kako si zaronio vrhove prstiju u  krvavo srce, otvoreno, raspolućeno, izvadjeno na hladnu ploču zbunjujuće ravnodušnosti.  Nervozno kopaš po njemu zbunjen nenalaženjem. A kako da nadješ kad ne znaš šta tražiš. Slepilo neprepoznavanja je najteži vid slepila, teško izlečiv jer sobom nosi balast gordosti, jači od svake empatije pa i od želje za dopadanjem.

Gledaš me pravo u oči, s mešavinom radoznalosti i osvetoljubivosti urezanim u grč oko usana. Što dublje kopaš veće je tvoje nerazumevanje. Iritira te moj smeh i nedodirljivost. Sve si suroviji, delovi srca pretvaraju se u kašu. Moj smeh zveči po pločniku poput rasutih novčića, odražava se o sumorno februarsko nebo i vraća kroz sopstveni eho do mene, da ga upijem, umnožim i ponovo katapultiram u prostor.

  • Ne razumem – sikćeš kroz zube
  • Znam. Žao mi je.
  • Kako je moguće? Ti si…ti si…kamen.
  • Možda, a možda i ne.
  • Da nisi, bolelo bi te kad ti kopam po srcu.
  • Da, bolelo bi me, da je to srce kojim slučajem moje.

Grčiš se u naletu oštrog bola. Preseca ti dah, oduzima na tren moć govora. Izaziva hropac kroz koji,  jedva pomerajući modre usne mrmljaš:

  •  Ako nije tvoje, čije je?

Grizeš usne do krvi, u pokušaju da ne krikneš, jer bol jača.

  • Zbunjuješ me – odgovaram ti.
  • Zbunjuješ me, zaista. Zar ne prepoznaješ srce svoje?

Izbezumljen bezuspešno pokušavaš da bezobličnu krvavu masu opet oblikuješ u čvrst mišić. Tvoj pogled me moli da učinim nešto.

  • Ako je to moje srce, to znači da …

Prekasno je da dovršiš rečenicu.A tako si dobar plan imao. Podsetilo me  je sve to na onaj slučaj kad je otrovnica samu sebe ujela za rep i – umrla.  Moje „izvini“ ne može tu pomoći.

Šteta.

Pažljivo koračam, poledica je. Puštam da mi mraz miluje umorne kapke i štipa obraze. Znaš li šta radim kad nema nikog da mi čuva ledja? Oblačim prsluk , stavljam rančić, ogrnem dušu molitvom i odlazim u noć.

Put čistog srca želi vam Plava Baklava

PS: Ideja nije nova, ali je vredna podsećanja-odsećanja-dsećanja-sećanja-ećanja-ćanja-anja-nja-a…