A gde je ljubav?

Današnje društvo, razmišljanje i ponašanje ljudi prepuno je paradoksa i nedoslednosti. Čitajući tekst kod leptiraste komšinice presložila sam kamare misli koje mi se dugo motaju po glavi, misli o sličnosti i različitosti, o odnosu društva prema njima, misli o putu kojim smo pošli. Tek da pokažem da se mnogo toga izmenilo nije, ubacujem dokumentarni filmić koji sam pamtila iz detinjstva i jedva ga našla nedavno na Youtubu. Nastao je 1977 i apsolutno je primenljiv na bilo koje vreme. Surovost sa kojom se likvidira sve nestandardno je možda postala samo još gora.

 

Šizofrenije današnjeg vremena je apsolutno zastrašujuća zbog nemilosrdnosi s kojom likvidira sve koji se ne uklope u kalup, koji god. Sve stranice interneta, časopisi, knjige, reklame, TV programi prepuni su mudrih saveta kako treba biti svoj, individua, jedinstven, poseban, drugačiji, istovremeno nas snabdevajući savetima kako da budemo isti. Onda iz svega toga nastanu fenomeni kao Pandora i Obag, na primer, gde ljudi preskupo plaćaju iluziju o sopstvenoj kreativnosti i originalnosti ne primećujući da stoje u redovime i troše grdne pare da bi postali – isti. Dobro, statusnih simbola je bilo i biće. Mnogi su rezervisani za „višu“ klasu, ove dve gore pomenute su postale dostupne i smrtnicima iz srednjeg staleža. Idemo dalje.

Kažu u mnogim „demokratskim“ sistemima, svi imaju jednaka prava na obrazovanje. U čemu se ta prava ogledaju? Postoje li zaista? Postoje, do momenta dok se vaše dete uklapa u standarde. Dok je u kategoriji poslušne prosečne ili eventualno talentovane dece, ali standardo ambiciozne, standardno uklopive. Tad se škole hvale kako podržavaju talente, ruku pod ruku s ponosnim roditeljima ističu uspehe dece na raznim opštinskim, gradskim,medjugradskim, medjugalaksijskim i ostalim takmičenjima adrenalinom individualizma napumpanih  dečjih umova. Uspešnim društvom mogu smatrati samo društvo koje ume da posmatra svakog pojedinca, pronadje ono najbolje u njemu, izvuče ga na površinu, maksimalno podrži i razvije ga do nivoa kada je jedinka nosilac tih kvaliteta zadovoljna svojim mestom u društvu i svojim životom. U takvom društvu nema luzera, jer svako nadje svoje idealno mesto. I, takvo društvo ne postoji jer se idalje funkcioniše po šablonima. Ko se ne uklopi, on je škart i melje se. A onda služi za zastrašivanje generacija koje dolaze.

Grade se i nagradjuju površnost i šablonsko rasudjivanje, kada se ne čuje i ne vidi suština. Zašto? Zato što se tako lako upravlja masama, lako se koristi šablonska huškačka politika i masa gura u zajedničko slepilo. Da li je dobro biti različit? To je pitanje koje sebi postavljam puno godina, znam samo da je često bolno, ali i kad bih sad mogla da biram, ne verujem da bih izabrala da sve u mom životu bude po PS-u. Može li se tako opstati? Pa može, naravno, ako čovek izgradi dobru ličnu infrastrukturu. Kao Rusi koji i dalje imaju drugačije standardizovane šine, pa vozovi u zemlju mogu da udju samo tako što ih na granici podignu i zamene im točkove.

Iskrenom podržavanju različitosti i izvlačenju maksimuma iz svake jedinke me je dobrim delom naučio moj sin. Oduvek je svoj, van šablona, često na granici, kao crno pile iz filma da bude samleven čuvarima standarda. Svojom različitošću učio me je da promenim način razmišljanja, način izražavanja, procenjivanja, od momenta kad je na moje prvo „ne“ bio u stanju da me upita „a zašto ne, mama“ . Puno smo pričali, uvek, o svemu što bi ga zanimalo, nekad i o onome što nije, ali sam ja zaključila da je neophodno. I dolazili u neke apsurne situacije osudjivanja iz nerazumevanja šablonizovanih jedinki.

  • Dobar dan. Znate šta, imamo problem, Vaš sin je danas za ručkom govorio nepristojne reči.
  • Da? Kakve?
  • Pa, bilo je strašno. Rekao je deci:  svi ste vi bili spermatozoidi.
  • Da? I šta je tu nepristojno?
  • Pa kako šta je nepristojno? Šta ja da radim ako mi se sutra budu žalili roditelji?!
  • Ali on je rekao istinu. I nije upotrebio ni jednu nepristojnu reč.
  • Da, ali ne znaju sva deca kako su nastala.
  • Da, ali je besmisleno da zbog njihove neinformisanosti kaznite mog sina.

 

Dete sa hiljadu talenata koje je klasičan školski sistem pikirao za odstrel. Zašto? Zato što se ne uklapa u šablone, u standarde, zato što svet vidi drugačijim očima i zato što odrasle ne prihvata kao prirodni autoritet nego drobi njihov ego i sujetu time što traži da zasluže njegovo poštovanje, prekraja im kalupe da bi mu bili udobniji i razumljiviji a ja godinama umirem od straha hoće li opstati u džungli foliranja i prodavanja iluzija.

Nedavno sam razgovarala s poznanicom koja sebe proklamuje kao osobu širokih pogleda. Kaže mi: poznanik planira da otvori privatnu školu koja će podržavati nestandardnu decu. Pitam je kako su to zamislili. I dobijam klasično šupalj odgovor: pa testiraće i one natprosečne će primiti. Smejem se i pitam je čuje li sebe. I da li je svesna da bi Ajnštajna na primer današnji školski sistem po svoj prilici kao škart poslao u neku specijalnu školu za decu s poremećajem pažnje i ponašanja. I da je njen prijatelj podjednako slep kao i drugi, slep za bisere. Nego, hajde da produkujemo armiju istih u svemu, al´ da ih ubedimo da su različiti. Jer istinski različiti su opasni, pomeraju granice, opiru se manipulaciji, izmiču normama i, što je najgore, VIDE.

Živimo u lažima, sputani na svakom koraku i sve površniji, slepi za suštinu, sve više programirani. I sve ubedjeniji u svoju originalnost. A zna se da smo jako slični. Da nismo, ne bi se mogle standardizovati psihičke bolesti, ne bi bile prepoznatljive po istim rečenicama koje izgovaraju ljudi sa istom dijagnozom različitih godina starosti na različitim geografskim koordinatama iz različitih materijalnih uslova sa različitim dotadašnjim životima. Isti smo s težnjom ne da volimo nego da vladamo. Ko se razlikuje: vidljivi su oku pažljivog posmatrača, koji prepozna poseban dar trajanja,umeće razumevanja, talenat podržavanja, mir sopstvene sigurnosti i toplinu istinske ljubavi.

Nekako mi se slošilo od mnogo čega ovih dana. Slošilo mi se od toga kako većina kuka da ljubavi nema, ali sami je ne daju a radije pobegnu nego da je u bilo kom obliku prime. Slošilo mi se od ciljanih manipulacija, od kažnjavanja neistomišljenika i onih koji ne dozvoljavaju da budu izmanipulisani i prestanu da budu svoji. Slošilo mi se od nedostatka ljudskosti, od anarhije i nemorala i rasturanja svih osnovnih vrednosti koje su nam od Boga date, od uvreda koje se dižu na nivo argumenata, slošilo mi se od igre koju par moćnika igra s milijardama naivčina, ubedjenih u svoju važnost, slepih za činjenicu da su samo pešaci i, eventualno, kolateralna šteta. Muka mi je od sve surovijih mehanizama i klopki za sakaćenje naivnih žrtvi. Od sveprisutne neiskrenosti. Najviše prema samima sebi. Od straha da se oseti i uradi nešto normalno, nešto lepo. I još većeg straha da se tako nešto primi, doživi. Prosto mi je muka, sve veća. Od nezhavalnosti. Od nedostatka pokore. Od sumanute zaslepljenosti tzv naprednim idejama o apsurdnim izjednačavanjima stvari koje su oduvek bile i biće različite i lepota njihovog postojanja jeste u toj različitosti. I od našeg opšteg kretenizma koji to ne uvidja i bori se za nametnute isprazne kategorije bez ikakve suštine i vrednosti. Urušavamo se, klizimo niz zidove propasti zaslepljeni optičkom varkom o uzdizanju.

Zaključujem da nije dobro kad razmišljam, a još je gore kad izgovaram ono što mi se mota po duši i glavi. Ima li sve ovo moje baljezganje neki smisao, poruku? Da, par osnovnih:

  • ne dramite više s pričama o ljubavi nego volite
  • ne filozofirajte o prihvatanju nego prihvatajte
  • ne analizirajte humanost oko sebe nego budite humani
  • ne odlažite život nego ga živite
  • ne pitajte se o Bogu nego u njega verujte

Ima još, ali neka nešto ostane i za sutra. A sad odoh da nadjem neki doping radosti i optimizma, odoh da zaronim u onu mrvu topline i ljubavi koje pokušavam da sačuvam  u ova grozna, grozna vremena.

 

Predstava

Juče sam bila jedno od srca. Skakala sam po daskama pozornice u smešnom čupavom kostimu i pokušavala da nazrem bar jedno jasno lice u publici. Jedno do srca, poskakujućih, nezgrapnih,  milion svetlosnih godina daleko od gracioznosti. Pahulja je postala previše prostrana, okean pretesan za titraje duše. Ni svetla reflektora nisu mogla da ih umrtve, ni hladne daske pozornice.

Ostalim danima bivam nešto drugo. Obično budem JA, mada ne pod obavezno. Svezana trotoarima svakodnevice, povremeno koračam pozajmljenim koracima, da ne budem odmah prepoznatljiva u nepripadanju.

Zatvorim oči da bolje vidim dok se svetlost radja. Tada se ogleda na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Tišina odjekuje zvucima reči izgovorenih u prolazu izmedju dve epizode, dve predstave u kojima postanem jedno od srca. Skakućem po pozornici u smešnom čupavom kostimu i obećavam sebi da više neću pokušavati da nazrem u publici bar jedno jasno lice. Davno su zamućena muljem otudjenosti.

Desno-dva-levo-dva-tik-tak-tik-tak. Juče sam bila jedno od srca …..

 

 

Tudje srce

Smejem se onako baš, od srca, kad se ramena tresu, oči suze i počinju da bole trbušni mišići od naprezanja. Smejem se, dok te posmatram kako si zaronio vrhove prstiju u  krvavo srce, otvoreno, raspolućeno, izvadjeno na hladnu ploču zbunjujuće ravnodušnosti.  Nervozno kopaš po njemu zbunjen nenalaženjem. A kako da nadješ kad ne znaš šta tražiš. Slepilo neprepoznavanja je najteži vid slepila, teško izlečiv jer sobom nosi balast gordosti, jači od svake empatije pa i od želje za dopadanjem.

Gledaš me pravo u oči, s mešavinom radoznalosti i osvetoljubivosti urezanim u grč oko usana. Što dublje kopaš veće je tvoje nerazumevanje. Iritira te moj smeh i nedodirljivost. Sve si suroviji, delovi srca pretvaraju se u kašu. Moj smeh zveči po pločniku poput rasutih novčića, odražava se o sumorno februarsko nebo i vraća kroz sopstveni eho do mene, da ga upijem, umnožim i ponovo katapultiram u prostor.

  • Ne razumem – sikćeš kroz zube
  • Znam. Žao mi je.
  • Kako je moguće? Ti si…ti si…kamen.
  • Možda, a možda i ne.
  • Da nisi, bolelo bi te kad ti kopam po srcu.
  • Da, bolelo bi me, da je to srce kojim slučajem moje.

Grčiš se u naletu oštrog bola. Preseca ti dah, oduzima na tren moć govora. Izaziva hropac kroz koji,  jedva pomerajući modre usne mrmljaš:

  •  Ako nije tvoje, čije je?

Grizeš usne do krvi, u pokušaju da ne krikneš, jer bol jača.

  • Zbunjuješ me – odgovaram ti.
  • Zbunjuješ me, zaista. Zar ne prepoznaješ srce svoje?

Izbezumljen bezuspešno pokušavaš da bezobličnu krvavu masu opet oblikuješ u čvrst mišić. Tvoj pogled me moli da učinim nešto.

  • Ako je to moje srce, to znači da …

Prekasno je da dovršiš rečenicu.A tako si dobar plan imao. Podsetilo me  je sve to na onaj slučaj kad je otrovnica samu sebe ujela za rep i – umrla.  Moje „izvini“ ne može tu pomoći.

Šteta.

Pažljivo koračam, poledica je. Puštam da mi mraz miluje umorne kapke i štipa obraze. Znaš li šta radim kad nema nikog da mi čuva ledja? Oblačim prsluk , stavljam rančić, ogrnem dušu molitvom i odlazim u noć.

Put čistog srca želi vam Plava Baklava

PS: Ideja nije nova, ali je vredna podsećanja-odsećanja-dsećanja-sećanja-ećanja-ćanja-anja-nja-a…

Miris stvarnosti

Postajem trag samo na putu svojih snevanja. Ležim na pozornici, pogleda uprtog u kulise. Dobro su uradjene, uverljivo. Imitacija životne sredine. Možda bih s proleća dodala tu neki potok, ili makar cvrkut ptica, sundjerasto zelenilo, papirno sunce. Sve me više stvarnost podseća na Nevidljivu izložbu. Hodam, zaronjena u potpuni mrak i dodirujem – život.

Na osnovu dodira pokušavam da prepoznam oblike, na osnovu zvuka faze, na osnovu mirisa … na osnovu mirisa možda shvatim da li se nešto zaista i dogodilo. Samo stvarni dogadjaji ostavljaju miris za sobom, trag za prepoznavanje.

Njušim vazduh i čudim se. Današnji dan ne miriše.

Udri, brate

Branioci pravoslavlja i porodične tradicije, braća Rusi prave divan iskorak, samo ne znam kud. Po meni to je survavanje unazad, ali možda sam ja samo neuka i zaslepljena. Čime? Pa, na primer idejom da nije u redu tući decu i žene. Velika prašina digla se zbog amandmana koji su nedavno prošli oba doma ruskog parlamenta, a koji kažu da udaranje supružnika ili dece koji rezultiraju modricama ili ranama, ali ne i slomljenim kostima, biće kažnjavani sa 15 dana u zatvoru ili novčanom kaznom ukoliko se ne dese više od jednog puta u toku godine.

Ja stvarno ne mogu da verujem dokle nastranosti današnjeg sistema i tzv demokratije idu. Ako ti udje lopov u kuću, stane na policu koja je rasklimatana , skrši se i povredi – kriv si ti pa još možeš i odštetu da plaćaš. Ako te neko maltretira verbalno, preti ti, sačekuje te isl, opet mu ne možeš skoro pa ništa jer kako da dokažeš da taj neko piše i taj neko zove a ne njegov telefon samovoljno il´lud komšija koji je telefon pozajmio.

U pravosudju nema ni p od PRA odnosno od pravde. Pobedjuje ko više plati, ko je bezobrazniji, ko nadje bolje veze i veštijeg pravnika. Veće kazne dobiju naivni sitni lopovi nego ubice i siledžije. Ljudski život i zdravlje ne vredi više ni pišljiva boba. Takve su tekovine ove naše vajne civilizacije.

Tramp planira da ozakoni ponovo mučenje zatvorenika u postupcima isledjivanja. A baćuška Putin da ne bi slučajno zaostajao s apsurdnim zakonima protiv čovečnosti, ozakonjuje lemanje žena i dece. Šta je sledeće? Lov na ljude? Javni odstrel? Da li nas na to pripremaju filmovi tipa Hunger games i Lavirint?

Kao neko ko je bio žrtva porodičnog nasilja i stalkinga postavljam svim idiotskim sistemima pitanje koga u stvari štite, jer žrtve ne. Žrtve nasilja melju, seciraju, sankcionišu za drskost da traže zaštitu i pravdu. Lično sam bila u situaciji da moram da pitam policajca smem li ja uopšte budalu da preživim ili će me staviti u pritvor za bezobrazluk što opstajem.

Sin je bio mali kad smo prolazili pakao. Vrtela sam knjižicu s uputstvima za preživljavanje nasilnika i plakala, posebno kod stavki: dokumenta sakrijte kod neke pouzdane osobe i novac (ako možete neki da odvojite), u slučaju agresije nikada ne podižite dete u naručje. Da, zver ne ume da se pred detetom zaustavi.

Zlo mi je, vraćaju se slike, nikad neće izbledeti sećanje na osećaj bespomoćnosti i  progonjene zveri. I pitam se gde je granica stida i neljudskosti, ako se od nasilja pravi prekršaj umesto krivičnog dela. Malo li je mrtvih i unesrećenih žena i dece, nego hajde da ih, kao u stara dobra vremena pretvorimo opet u imovinu i lovnu zver. Važno da se nazivamo civilizovanim i kulturnim društvima koja se trude da obnove porodične tradicije. To li je to što treba da se obnavlja?

Pogledaj dom svoj, andjele 😦 .

Čekam se

Čekam se na uobičajenom mestu sastanka.Ali, nešto me nema večeras, kasnim i sad se pitam treba li to da me brine. Juče sam se spazila u prolazu, žurila sam nekuda. Pomislih, sutra ću da se upitam šta mi je bilo, kuda sam hitala, ali sada me nema. A nije to jedino pitanje koje bih da rešim. Još u nekim segmentima sam sebi nejasna. Sagovornici su retki i brzo nestanu, ostavljajući previše nedorečenih stvari. I onda kad još ne mogu da dočekam sebe, da malo popričamo, obe tihe od umora i prebiranja po budućim snovima za ovu noć, krene nemir da me raslojava.

  • Zašto ih biramo kad se ne ispunjavaju? – imam običaj  da pitam
  • Baš zato. Neke i biramo da se ne ispune, zaboravila si. – odgovaram

Pa dobro, gde sam sad? Zašto večeras kasnim? Ljutim se po malo. Samoća mi pravi društvo, trudi se da konverzira iako jasno vidim da joj ni do čega nije.

  •  Šta ti je večeras? – pitam je
  •  Da nisi kojim slučajem usamljena? – malo sam sarkastična, ali moja je, pa je navikla.
  • Gluposti! Tvoja sam, a ti tako lepo umeš da samuješ, taman koliko treba.
  • Danas sam tužna i već nestrpljivo čekam sebe da podelim, a nema me, ne znam gde sam se zadržala.
  • Boli te što ne razumeš. Neki nekada odlaze prerano i teško. Da li si nešto naučila? Mnogo je toga izrečeno, svedočanstvo izmedju dva sveta. Da li se sada bojiš manje ili više?
  • Utrnula sam. Nedostajem sebi, da se zagrlimo ja i ja i da samoj sebi šapnem …
  • Evo ja ću. Ne brini, sve će biti dobro, draga moja.
  • Da, to mi je bilo potrebno. Još mi kaži, hoću li se sebi vratiti?
  • Svakako, budalice. Samo si se malko sakrila, ovo je drugačija matematika, pa zbunjeno prebireš po prstima kojih postaje nedovoljno za formulu života.
  • Toliko puta smo te juče izgovorili. A nismo te dozivali, jer ti si uvek tu. Spremna.
  • Znam ja sve to. Koliko god da vas je, i ja sam tu, prebivam u nedokučivim predelima u kojima jedni druge ne možete posetiti, ni povesti, ni ohrabriti.
  • Mogu da pustim lampion sreće da osvetljava put.
  • Kome? Sebi? Niko drugi tu svetlost putokaznu ne vidi, to su takvi trenuci. Ja vladam njima i uzalud se trudš da bude drugačije.
  • Ne znam šta sad treba da uradim. A nema me još da se vratim, da ucelim misao u dva dela.
  • Tu si, nisi ni primetila. Ali, možeš da ne zaboraviš. Čula si nešto posebno.
  • Da li je to putokaz?
  • Naravno, jedan od mnogih.
  • Ima li smisla da se molim?
  • Molitva uvek ima smisla. Mada, dodje trenutak kad neke duše sve znaju i ne boje se više, ali ostalima je i dalje potrebna.

Vidim senku koja se primiče užurbanim korakom. Ostaju orošeni tragovi u daljini. Znam da su od suza satkani, onih neisplakanih. Grlimo se, ja i ja, stapamo se, dve senke, dva obličja, obličje i senka. Ćutimo. Znamo sve što je neophodno da možemo dalje da čekamo.

Praskozorje umiva grad nedokučivošću budućih trenutaka. Nikad ne znam unapred hoće li biti rumeno il´ sivilom izatkano. Grlim sebe još malo jače, šapućemo jedna drugoj, ja i ja: ne brini, biće sve u redu. Jedna drugoj smo eho, reči se pretvaraju u beskraj odjeka. Uspavljuje me blaženstvo spoznaje da je na kraju uvek sve onako kako treba da bude, uprkos našem nerazumevanju.

Topla susretanja samih sebe vam želi Plava Baklava