Ne znam iz čega a još manje kuda, ali vidim, osećam svakim atomom svog bića: odosmo dalje. Bilo bi to u redu sasvim da nismo otišli ni u šta (naški rečeno: u tri lepe). Onako fino kolektivno, uspešno istripovani da idemo svako za sebe, neizmerno individualno i rešeno, ponosni na sopstvenu jedinstvenost i ubedjeni u neku tamo kreativnost. Jarcaju nas GDPR-om i milionima ostalih nebuloznih iluzija, da nas ubede bar još malo da sistem funkcioniše. Koji sistem, pitate se. Ma nije to više ni važno, neki tamo sistem, naš ili tudj, kao da je nekog briga. Sona kiselina budalaština razlaže sve: povezanost, komunikaciju, porodicu, prijateljstva, ljubavi, istinu. Pre svega – istinu. Mnogi su ono što nisu, previše iskreirani, skoro pa do granice bezumlja, dovoljno daleko da jedva da mogu nazreti put za povratak.
Bravo, bravo za nas. Uspavane. Neverne. Umišljene. Gorde. Exponirane. Individualne. Zastrašene. Zaludjene. Otudjene od sebe samih.
Dva extrema postaju postulati života: laž i navodna iskrenost lišena svake empatije. Ostaci fosila se bore i grcaju da održe tragove čovečnosti – i, to je to.
Oprostite, danas je jedan od onih dana kad ne umem drugačije nego da malo glasno razmišljam.
I da, da ne zaboravim: s vašim ličnim podacima nalažem posebno pažljivo: ne predajem ih dalje, ne prodajem ih jer su me učili da novac nije sve u životu, ne delim ih u svrhu dobre zabave na tudj račun i brišem ih sistematično, kako mi diktira kapacitet mejl boxa (tzv poštanskog sandučeta) osim onih posebno dragih. Ko se prepoznao, može da traži brisanje, ali ne garantujem da ću zahtev ispuniti 🙂
Voli vas sve i dalje Plava Baklava
