Carolija

Trcimo prasnjavom stazicom , niz nasip i tu i tamo masemo camdziji, da nas zapazi i ne ode bez nas.

– Polako, polako, nikud ne zurimo – smeje se stari camdzija, u mornarskom odelu. Valjda ga je obukao u ubedjenju da je atraktivno za turisti ili, mozda, po naredjenju Gradskog saobracajnog 🙂

Karte ne naplacuje, pretpostavlja da imamo legitimacije za gradski prevoz. Baklavcetu malo podrhtava brada, dok motor brekce, kao prejedeni macak. Kasnije mi objasnjava da se uplasio da ne ispadne iz camca, kao sto su nekada padali turisti u otpadne vode pariske kanalizacije 🙂

Zurimo puteljcima, skrivenim u zelenilu, navodjeni muzikom, koja se iskrada izmedju grana. Mirisi me osamucuju. Najzad stizemo u botanicku bastu, mozemo da usporimo korak. Ljudi koje srecemo su – drugaciji. Na prostranom travnjaku leze, sede, igraju. Praporci decijeg smeha veselo zvone. Baklavce zeli d  mu nacrtaju leptira na lice. Zena, s milion svitaca u ocima, ga nezno uzima za ruku:

– Ja nisam crtacica, ja sam samo mama ove leptiraste devojcice, ali ako zelis, oslikacu i tebe.

Nastavite sa čitanjem

Advertisements

Ocevi i tate

Dugo ovo mene muci: zasto vecina oceva nisu i tate? Sta se desi s roditeljskom ljubavlju kod muskarca kad je suocite sa:

– dobrim provodom koji treba propustiti zbog radosti roditeljstva

– dodatnim obavezama koje briga oko deteta znaci

– neophodnoscu prijateljske saradljive komunikacije sa bivsom zenom a u cilju pozitivnih zajednickih vaspitnih uticaja na dete tj „u najboljem detetovom interesu“

Zasto se tako cesto cuje recenica: „Zasto si se udavala i radjala decu ako ti smeta da si stalno sa njima“ ?  Zasto se zacuje zadivljeni zamor kad neki otac ili tata promeni detetu pelenu, nahrani ga, eventualno mu spremi obrok?

Za mene otac je fabrika dece, neko cije ime je napisano u krstenici, da ne stoji „jupa“. Tata je mnogo vise od toga. Tata je ljubav, briga, sigurnost. Zajednicki fudbal. Probdevene noci uz bolesno dete. Tata je savladan bajs na dva tocka, plivanje bez misica, puno smeha uz zajednicke drustvene igre, ucenje kavaljerstva i postovanja zenskog dela populacije, prve lekcije iz udvaranja ili savet „cero, cuvaj se giliptera“.

Tata je onaj ko se ne razvodi od dece kad se razveo od zene. Tata je bice koje ume da postuje MAJKU svoje dece i da shvati da unakaziti nekoga ko vam vise nije zivotni drug znaci unistiti i deo duse svom detetu.

Tata je onaj ko ne vristi kad treba da plati alimentaciju: „Kurva jedna, opet me cerupa“, nego okrene telefon i pita: „Zdravo. Kako je? Treba li sta detetu?“

Volela bih da znam zasto je tako malo tata medju ocevima. Volela bih da nekad tamo, u nekom boljem svetu, sve to bude drugacije. Volela bih da muzevi shvate da zene nisu izvukle zivotnu premiju time sto ih je neko ozenio i napravio im decu i da se tu njihova uloga zavrsava, pa sad lepo mogu opet u zivot.

Volela bih da nekako zakrzlja taj urodjeni muski egoizam, da se pretvori u neki rudimentirani ostatak, kao sto nam se desilo s majmunskim repom. Volela bih da se cesce desi da muz/otac/tata kaze: „Draga, odmori se malo, idi prosetaj, ja cu uzivati u nasoj deci“ I shvati da ce tako imati lepsu i bolju, srecniju, zadovoljniju zenu koja ce ga jos vise paziti i postovati.

Da li su ove zelje previse utopisticke ili postoji neka mrva nade da ipak vecina porodica bude ZAJEDNICKA i da vecina dece bude ZAJEDNICKA i da imaju mame i tate, koji pre svega, njih vole i na njih misle, a tek onda na sebe?

Daleko me nosila ptica srebrnih krila

Davno se pevala ta pesma, a nije slucajno izronila iz zamagljenih secanja 🙂 A sada je, svakako, vreme godisnjih odmora, putovanja, slabosti u stomaku pred poletanje, nervoze pred pakovanje ……

Mi smo napravili malu ekskurziju iza kulisa, medju avione. Bila je to jos jedna od onih situacija kad su mali prosto mali a odrasli nacisto podetinje i vrate im se one davno ugasene iskrice uzbudjenja u poglede 🙂

Obraz uz obraz

Obraz uz obraz 🙂

A bilo je tu pilotskih ruku koje masu kroz prozore aviona, i nasih lica i dlanova zaljepljenih za prozore autobusa.

Bilo je i malo nepostovanja saobracajnih propisa, dok je autobus jurio da stignemo na poletanje boinga 747.

ko je jaci

Jacem smo svakako davali pravo prvenstva 🙂

Rado bih ovaj izlet preporucila svima koje put nanese u Prag, posebno ako su s vama deca. Svoje ucesce morate da najavite unapred, radnim danom, da bi se pripremile legitimacije. Sve informacije mozete dobiti na aerodromu ili ako priupitate moju malenkost 🙂 . Dobrodosli! 🙂

Nase parce neba

Srce mi je juce bilo opet u okovima. Sve je cesce tako, egzistencijalni strah je veliki, iz puna razloga. I gusio me je nemir, potreba da pobegnemo nekuda, gde smo bezbedni, slobodni.

Baklavce zeli da mu soba bude u dzungla-stilu, pa, kao krecemo do Obija, da pogledamo materijale neophodne za transformaciju. Ali, nasi koraci vode ka vodareci. Voda odnosi sve. Sedimo na setalistu i hranimo opet ptice. Sa nekog broda u prolazu cuje se setno zavijanje harmonike. Peku me tabani od zelje da budu bosi, boli me koza od potrebe da zagrli drvo. Zatvaram oci, zamisljam, slusam vetar i prigusene glasove setaca, i osecam kako se zatvara krug, iz zemlje energija struji, prolazi kroz mene, upija je kora drveta , i opet….i opet….

Umesto kuci, odlazimo tamo …. gde mozemo da se izujemo bosi, gde su nasuli nezni beli pesak za gladne i zeljne, kao sto smo mi… gde nas miluje muzika, pale se desetine malih neznih vatrica, da umeksaju vece….. gde mirise zivot i naziru se senke pecaroskih stapova …..

Osecam kako odlazi iz mene …. sve prljavo, ruzno, tuzno, stresno i konacno je moj osmeh opet iskren….makar na tren, makar dok smo tu, dok se ne vrate stare price.

– Mama, ja te volim – Baklavce mi dobacuje kroz srecan osmeh, zatrpanih parce nebamalih belih tabana u pesku

Nazdravljamo nasim Virgin Coladama, sklupcava mi se u krilu, moje zlatokoso malo. Kako je divna ta tiha sreca, koja se zaokruzi i ususka nas neosetno, kao majcina utroba. Kako je lepo dohvatiti svoje parce neba makar na tren.

Etiketiranje

– Sta ti je to: ADHD?     pitaju me cesto

– Narodski receno: hiperaktivnost tj poremecaj usmerene paznje

– Aaaaaaa, toooo, ono: zivo dete, neposlusno. Vidi, bolje nego da je neki tuta-muta, a sad, verovatno je razmazen, pa zato ne slusa. Pusti, bre, dete da trci, a kad pretera: 10 po turu i da vidis kako ce sve da fercera.

Takvima obicno nema smisla objasnjavati, probala – uverila se. Zadivljeni su svojom mudroscu, poznavanjem pedagogije i one cuvene „batina je iz raja izasla“.  Beta i teta mozdani talasi – ma ne budali, sta ti je!

Nema veze, toga je uvek bilo i bice. Najvaznije je da moj plavutak ume da uziva u zivotu, da pocinje da stice prijatelje, da uziva vise u hranjenju nego u plasenju golubova, da sve lakse savladava vestinu: udahni duboko, smiri se i pokusaj ponovo, da ume da voli i bude voljen ……

Tako je malo potrebno

Moje Baklavce nikako nije moglo da prestane da juri golubove. Vrebao ih je, ako macka u lovu, prikradao se i onda mahnito trcao, skako, mahao rukama, vikao, dok ih sve ne rastera. Molila sam ga i molila i pricala kako golubovi imaju maleno srce, koje moze puci od straha, da nije lepo plasiti, proganjati, muciti ni jedno zivo bice, ma kako nam bilo nesimpaticno. Uzalud.

Onda smo otisli na reku. Ponela sam dosta starog hleba. Vltava se prelivala preko ivica, labudovi i golubovi su jedni drugima otimali zalogaje. Moje Baklavce me je upitao:

-Mama, a mogu li ja samo golubove da hranim?ptice

– Naravno, mili. Eto, a ja cu labudove, i bas smo se fino podelili 🙂

Pocela je kisa. Navukli smo kabanice i sedeli dalje na klupi kraj same vode, drobili hleb i bacali pticama,  koje su nam prilazile bez straha. Baklavce me je zagrlilo:

– Mama, sve smo potrosili. A ja sam tako srecan i nikad vise necu juriti golubove. Mnogo je lepse i lakse hraniti ih i biti njihov prijatelj.

Eto, tako je malo potrebno ……

Kad se mnogo malih sloze

Oooo, da, ja jesam jedna pateticna lujka i od te bolesti nikako da se izlecim. Vrlo malo treba da mi izmami suze, koje onda krisom brisem, da se ne bih bas svakih par minuta blamirala 🙂

Leto je sasvim sumanuto ove godine, tako da se planirani boravci napolju kosmickom brzinom pretvaraju u besomucno traganje za toplim i suvim sklonistem. I tako smo juce zavrsili u mega-igraonici Beckiland (za zainteresovane: http://www.beckiland.cz/index.php?id=10).

I samo po sebi se nametnulo pitanje: sta se desi s potrebom da pomazemo drugima? Gledala sam klince svih uzrasta kako se veru uz „vulkan“ i „zelatinsko brdo“, jedni druge guraju, vuku, zajedno se onda raduju kad stignu do vrha , a da ne stizu cak ni da se upoznaju u tom opstem metezu.

I, kako vec dolikuje jednoj pateticnoj lujci, rasplakah se kad je moj trogodisnji sestric cvrsto zagrlio oko vrata nepoznatog desetogodisnjaka. Priljubio se uz njega kao malo majmunce, deckic je njega zagrlio i stustio se niz „vulkan“.

Sta se desi s ljudima pa nestane ta spontana potreba da se „mnogi sloze“ pa da bude „sve se moze“? Zasto vremenom postaje sve jace: „da komsiji crkne krava“, „ne vidim, ne cujem – ne dodiruje me“, „ja imam svoj mali svet“?  Da li je utopisticki zeleti da se malo vise te decje solidarnosti, razumevanja, humanosti ocuva u nama?