Nase parce neba

Srce mi je juce bilo opet u okovima. Sve je cesce tako, egzistencijalni strah je veliki, iz puna razloga. I gusio me je nemir, potreba da pobegnemo nekuda, gde smo bezbedni, slobodni.

Baklavce zeli da mu soba bude u dzungla-stilu, pa, kao krecemo do Obija, da pogledamo materijale neophodne za transformaciju. Ali, nasi koraci vode ka vodareci. Voda odnosi sve. Sedimo na setalistu i hranimo opet ptice. Sa nekog broda u prolazu cuje se setno zavijanje harmonike. Peku me tabani od zelje da budu bosi, boli me koza od potrebe da zagrli drvo. Zatvaram oci, zamisljam, slusam vetar i prigusene glasove setaca, i osecam kako se zatvara krug, iz zemlje energija struji, prolazi kroz mene, upija je kora drveta , i opet….i opet….

Umesto kuci, odlazimo tamo …. gde mozemo da se izujemo bosi, gde su nasuli nezni beli pesak za gladne i zeljne, kao sto smo mi… gde nas miluje muzika, pale se desetine malih neznih vatrica, da umeksaju vece….. gde mirise zivot i naziru se senke pecaroskih stapova …..

Osecam kako odlazi iz mene …. sve prljavo, ruzno, tuzno, stresno i konacno je moj osmeh opet iskren….makar na tren, makar dok smo tu, dok se ne vrate stare price.

– Mama, ja te volim – Baklavce mi dobacuje kroz srecan osmeh, zatrpanih parce nebamalih belih tabana u pesku

Nazdravljamo nasim Virgin Coladama, sklupcava mi se u krilu, moje zlatokoso malo. Kako je divna ta tiha sreca, koja se zaokruzi i ususka nas neosetno, kao majcina utroba. Kako je lepo dohvatiti svoje parce neba makar na tren.

Advertisements

One comment on “Nase parce neba

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s