24 sata

Za tacno toliko, sutra u ovo vreme,  zakoracice moje Plavce Baklavce u jednu novu fazu svog malenog zivota. Sutra, u ovo vreme, nosice svoj novi ranac (prazan, ali insistira da ga ima), nestrpljivo ce pogledom traziti Tomaska da ga pita da li zeli da sedi s njim, a istovremeno ce, krajickom oka, kontrolisati da li sam tu, kao sto sam obecala.

Ooooo, da, frka mi je, negde u dubini duse i mozga. Tesko mogu da ga zamislim kako mirno sedi u klupi i skoncentrisano slusa uciteljicu. Jos teze kako izlazi na odmor i vraca se bas u svoju ucionicu. Srecom, zakljucava se skola, pa ce ga negde u zgradi sasvim sigurno naci.

Nastavite sa čitanjem

Advertisements

Vreme za uzivanje – Grcka, Stavros 2009

Ove godine je na kraju bez problema pobedila opet Grcka, ali sam bila resena da nadjem neki aranzman za Halkidiki. U terminu koji je nama odgovarao, a IMG_0966da bude na 2 nedelje, i ispunjava sve ostale moje uslove ostade samo jedan jedini – hotel Electra u Stavrosu. Moj osnovni zakljucak je: ko mi rece da idem u inostranstvo, taj me grdno slagao. Grcke su bile samo tu i tamo neke cedulje i natpisi.

Nastavite sa čitanjem

Biranje

Rec „usvojenje“ kod nas jos nije izgovorena, iako je to upravo cin koji nas je spojio i nacinio od nas porodicu. Mi za to imamo izraz „rodjen iz maminog srca“.  Ipak, ta rec postoji u mojoj glavi, jer uz nju se vezuje puno iskusenja i ne bas lakih momenata koji nam u odrastanju predstoje.

Jos uvek imamo pitanja: „A jesi li i ti mene rodila u bolnici“ iako smo puno puta pricali o cudu kad mamama stignu njihove bebe iz tudjih stomaka. I, onda, logicno jednog dana, bas kad sam bila nesto opasno ljuta, bojazljivo me je upitao:

– Posto nisam dobar, hoces li me vratiti u decji dom?

Nastavite sa čitanjem

Povratak

Povratke bi trebalo ukinuti. Imaju mnogo nezgodnih strana, posebno kad znace i ukidanje nekih novousvojenih prijatnih rutina.

Bazam jutros izmedju neraspakovanih kofera i praznog frizidera, pokusavam da smislim sta da obucem, kad je sve sto volim u jednom od tih kofera i, jos uz to, neprikladno za jedan obican prosecan avgustovski radni dan.

Pade mi na pamet jedna ideja: trebalo bi se 3-4 puta godisnje spakovati, kao da nekuda odlazimo i, posle toga, pobacati iz ormana sve preostale stvari. Onda se lepo ponovo raspakovati i  – uzivati iskljucivo u voljenim stvarima 🙂

Prostor oko mene je odjednom preveliki. Nedostaje mi onih par koraka hotelske sobe, pogled kroz prozor na postavljene stolove, miris iz kuhinje koji najavljuje spremanje vecere, pozdravljanje konobara u taverni na plazi, i one dve magicne reci „204, molim“.

Mozda ce mi neko zameriti, ali svuda gde mi se svidi, ja postajem brzinom munje „kod kuce“. I tako, kad Baklavce i ja krecemo s plaze, idemo kuci i oboje znamo da je to ova hotelska soba, koja mirise na so i nase kreme. Pa se tako desi i da prolencarimo u krevetu celo prepodne jer Baklavce izrazi zelju da „ostanemo kod kuce“ 🙂 Mozda je to zato sto ja verujem da nam je sreca dom i tako smo udomljeni na svakom mestu gde smo opusteni, zadovoljni.

A sad – realnost. I jos jedna solja kafe. I mastanje o nekom sledecem odlasku 🙂