Tacke

Volim okrilje noci. Skrivena mrakom i pravilnim disanjem pospalih dusa, mogu da radim sta mi se hoce, bez trunke grize savesti. Da lencarim, svrljam po netu, ignorisem ves za peglanje i nezaliveno cvece, blejim u TV. Lebdim u nekom bestezinskom stanju, zaustavlja se vreme, a prostor je samo obican okvir, da ne vegetiram tad bas ni-u-cemu.

A onda me uhvati neko moranje. Trnu mi ruke i noge, skracuje se dah, celo telo vibrira od neke cudne nervoze. Jos malo je ostalo do zore, a ja osecam potrebu da konacno menjam, sve da menjam. Punim kese smecem, zelim da povecam prostor oko sebe. Misli mi jurisaju tamo-amo, kao pomahnitale ptice, dok mozak registruje negde spiskove na temu: baciti, prodati, pokoniti, unistiti.

Imam potrebu da se skupim u klupko, pruzim ruke ka nebu i – budem katapultirana, snagom sopstvene zelje da nas prebacim u novi zivot, na neku srecniju, makar i imaginarnu planetu. Ovo je ono grozno stanje kad bih radila pet stvari istovremeno, drhtim od neodlucnosti od koje da pocnem, a nestrpljenje raste kao zlatna kugla na istoku i preti da me ugusi.

Ovo je jedan od onih trenutaka, kada se stavljaju tacke. Ne, nikad ne dodje samo jedna tacka i kraj. Previse toga mora da se zavrsi i tu je jedna tacka apsolutno nedovoljna. Takvi trenuci lice na decju grafomotoricku vezbu, kad imaju zadatak da pospu tackastim zrnevljem beli list papira. I  uvek ostane jos po nesto da se okonca, na sta smo zaboravili.

Tako sam prvo morala da smognem snage da kazem: „Necemo se vise vratiti“ i prespavam s Baklavcetom prvu noc van kuce. Spojila sam mu fotelje u kancelariji, stavila mu njegovu posteljinu i jastucice za miran san i ubedjivala ga da je ovo sve super igra kampovanja, a mi smo avanturisti. Srecom, trajalo je samo 3 dana. Onda nas je prigrlio nas „privremeni stan“.  Tu smo se sklupcali, ususkali, umirili, a ja sam pokusavala da se stipam i stipam, ne bih li se probudila iz nocne more.

U to vreme jos je zivela nada, jos sam pokusavala da placem, da molim, da argumentujem, objasnjavam, pravdam se. Koliko treba coveku da shvati da je nesto sto cini uzaludno? Ne, ne, greska. Uzaludno nije nista, jer je to nas put da shvatimo neku istinu, da je prihvatimo, srodimo se s njom i stavimo po neku tacku. Sest meseci kasnije smogla sam konacno snage da skinem burmu i prsten i bacim ih daleko od sebe.

U secanju nije ni malo izbledela jedna druga slika. Bolnicki hol u dalekoj zemlji. Baklavce mi spava u krilu, sedim osamucena na neudobnoj stolici. Njegov sin spava na bolnickim kolicima, koja sam za decu izmolila. Lice mi je ulepljeno od suza ocaja, koje su potekle kad deci nisam mogla da kupim keksic iz automata, jer sam imala smao papirne novcanice. Pistali su gladni, a nigde nikoga, kao izumrla planeta. Stolice, automat, deca i ja. Jedna dobra dusa mi je pruzila kovanicu, stvorila se niodkuda.

Sedela sam u bunilu, Baklavce mi spava u krilu, nije hteo da legne na kolica. Zelim da neko dodje i kaze mi sta se desava, a istovremeno se bojim toga. U neko gluvo doba izlazi sestra u belom i nosi dve crne kese. Jednu s crvenom pantljikom, drugu sa zutom. Krik mi se skupio u grudima, hvatam dah, ne mogu da govorim.

– Ovo su njegove stvari. Moracemo da ga prevezemo u grad, mora da bude operisan.

Tresem se. Zasto nije dosla  prvo bez tih prokletih kesa da mi to kaze?! Znam, nije ona kriva, nije zlo mislila, ali sam ja skoro umrla u tom casu. Gledam stvari: novcanik, lance, brojanica. Panika jaca: nema burme, NEMA BURME!!!!! Znam da su morali da mu je skinu, zasto je nema?!  Dovoze ga. Nije pri svesti. Kola hitne pomoci vec cekaju, doktorka me umiruje blagim glasom. Burme, naravno, na ruci nema. Znam da je glupo biti sujeveran, ali u tom casu to mi je znak i nemusto se molim:

– Boze dragi, ako je volja tvoja da ne budemo zajedno, postovacu je. Ali, nemoj zivot da mu uzmes, molim ti se, Boze dragi. Nemoj deci oca da uzmes, molim ti se, Boze dragi.

Ne smem da placem, deca me bunovna gledaju, cekaju sta cu uraditi. Pricam da ce sve biti u redu, da ce sigurno sve biti u redu i zelim i sama u to da verujem. Ali, burme nema 😦

Osamnaest meseci kasnije bacam svoju,gonjena potrebom da presecem spone, da se odvojim od njega, ciji sam zivot spasila a on sad moj i decje pokusava da uzme. Eto, znak je ipak bio istinit, pa neka je i sujeverje 😦

Dva meseca kasnije cujem sebe:

– Molim Vas, zelela bih da podnesem zahtev za razvod braka

Jos jedna tacka. Placem dok potpisujem, ali znam da drugi put ne postoji, srusen je, pretvoren u prah i pepeo. Otrov zla je prekrio put i nazad ne postoji, moramo napred, da prezivimo.

Slikala sam stvari koje zelim da prodam. Oprostila se s onima koje ce prosto nestati. Ponela sam ih, da mi pokazu da je postojao i jedan drugi zivot, lepsi, da imam snage da jednom mom Baklavcetu  pricam o tome i da, samo, prosto, nismo imali srece. Vise mi ne trebaju, vreme je da ih sklonim od nas, da prestanu da nas vuku nazad u zivot koji vise ne postoji. I osecam olaksanje, zelju da taj proces ide sto brze, da otvorim posle svega prozore sirom, da udahnemo vlazno prohladno septembarsko jutro i spremimo se za dalju fazu pezivljavanja. Zelim da disem, rasciscavam krs u svom prostoru i glavi, oslobadjam nas okova sad vec zle proslosti. To je dobro, to je korak dalje. Mozda nam sloboda i nije nedostizna …

Advertisements

5 comments on “Tacke

  1. zelenavrata kaže:

    Stavljanjem tacki se stize do slobode.
    Posle svake tacke dolazi nova recenica i to sa velikim slovom, zar ne? 🙂

  2. Charolija kaže:

    Znam da bilo kakav komentar ne može ništa da ti znači ili da ti na bilo kakav način pomogne, ali eto…samo da znaš da često mislim na tebe i Baklavče i najviše bih volela kada bih bilo šta mogla da uradim za vas dvoje.

    Slanje pozitivne energije, optimizma, zagrljaja, deo moje snage, sve je to virtualno, ali ko zna, možda može nekako i to da pomogne.

  3. veshtichanstvena kaže:

    „Nekome na pola metra od nas,svet tone uz velik bol i patnju,a mi ništa ne osećamo…U tome je sva beda ovog sveta..“
    Ne sećam se ko je ovo rekao,ali je često istinito…Moje dobre želje su sa vama..ma koliko to bilo malo…ili ništa..

    • Plava Baklava kaže:

      Necije dobre zelje su puno, zaista puno. 10 x po 1 dobra zelja = 10 dobrih zelja = gomila pozitivne energije i = covek se oseca manje sam. Ljudi obicno ne shvataju da je coveku koji je u nekim mukama cesto dovoljno reci: „zdravo, kako si? Hoces da prosetamo? Da izadjemo nekud s klincima? Da popijemo kafu?“ . I da moze da izadje tako iz svog zacaranog mracnog kruga, dodirne onaj drugi svet – svet normalnih ljudi, procaska o nekim desetim stvarima, opusti se.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s