Muska posla

Ok, vidim da je rana jesen neko zgodno doba za musko-zensko temu. Valjda zato sto svi vec osecamo u vazduhu nagovestaj mirisa zime, preplavljuje nas neka potreba za ususkavanjem, toplinom. Neko ima gde da se gnezdi i prede, neko ne, ali bi hteo, a neko …… mozda ni ne zna tacno sta bi.

Zavidim zenama koje jos mogu da cekaju svoje princeve na belom konju, da veruju u snagu i carobnu moc ljubavi. Lepo je sacuvati neke iluzije u zivotu, lepo je necemu se nadati. Da, jasno je meni da je to, dobrim delom, privilegija mladosti i da, s godinama, koprena pada, bledi, obrisi postaju ostriji, slika ima manje nijansi, dok se ne svede, na kraju, na osnovne boje.

Prijateljicu je napustio muz pre par meseci, posle 20 godina zajednickog zivota, uz objasnjenje da zeli jos nesto u zivotu da dozivi, oseti. Pribavio je jednu plavokosu Barbiku od 22, otprilike da mu se druzi s cerkom. Sinak od 12 godina kaze majci:

– Mama, pa ne mislis valjda da ostanes sama.

Ide objasnjenje kako je to tesko zeni od 42-3 da se oporavi od takvog soka, pa jos i nekog posle toga da trazi i nadje. Pa ide prica o dostupnoj kategoriji tj godistu proizvodnje, na sta dete iskolaci oci:

– Mamaaaaaaa, pa neces valjda medju tim nekim dedama da trazis?!

Da nije tuzno bilo bi smesno. I nije tu ni malo utesno sto ce tom koji je nju ostavio njegova 20 i kusur godina mladja izabranica za koju godinu nabiti rogove, jer ce i ona imati potrebu da „dozivi jos nesto“. 

– Da, za nekoliko godina bice bolja situacija. Te neke vrsnjake ce proci kriza srednjih godina. Gde ih boli i koci i ziga nece bas biti tema na koju se pale  neke nove Barbike od 20 i kusur, pa cu tada imati sanse medju onima koji tad jos budu sami.

Da, znam ja da je ona u pravu. U sali joj kazem da nigde ne pise da ne moze da lovi i medju ikrama, ali mi je realnost bljutava. Vidim je kako se ponavlja ciklicno, kroz generacije a nekako mi se cini i da je ucestalost spirala sve veca i veca, u svakoj novoj generaciji koja stasa.

Moram priznati da sam u poslednje vreme dosta tuzna sto ne mogu bas nesto lepo da kazem o muskarcima. Rado bih im pevala hvalospeve, gledala ih pogledom punim divljenja, aplaudirala im. Nije uopste neophodan uslov da tu neki bude i moj muskarac. Ne. Volela bih samo da srecem primerke koji uspeju da izmame gore pomenute emocije. Pustinja. Parcijalno – da, naravno. Mnogi od njih imaju zasluge vredne aplauza, ali globalno gledano vecina ih pada na polju privatnog zivota, emocija, ljudskih odnosa.

Pokusacu da objasnim, da ne zvuci zbrkano. Bese jednom jedan drugar, svi misljahu: srecno ozenjen covek. A ja mu znala par svalerki. Za jednu saznala i zena, jedva oprostila, on poceo malo bolje da krije. Kazem ja njemu da to nikako ne kapiram: prica kako je voli, postuje, bla….bla….bla…., a ovamo trazi da mu namestim susret s drugaricom, koju bi da muva. Otkacim ga tu lepo, jer ne mogu da razumem, pa nek´ mi je drugar po 1000 puta. I nisu mi bile jasne 3 stvari:

– kako on to voli svoju zenu a stalno mora nesto sa strane

– kako moze od mene, zenskog, da trazi da mu pomognem da dodje do prilike da opet prevari svoju zenu (mislim, treba da racuna bar na zensku solidarnost, ako vec zanemaruje cinjenicu da mi je ona draga)

– kako moze da ocekuje da cu ja svoju prijateljicu (nema veze sto nismo nesto ekstra bliske) uvaljivati u kres-kombinaciju s ozenjenim tipom

A on ce meni:

– Znas kako ti je to. Imas neko omiljno jelo, recimo becku sniclu. I ne mozes, bre, da je jedes svaki dan, moras malo da prosaras i sarmom, cevapima i drugim jelima, inace ce da ti su smuci i prestaces sasvim da je jedes.

I tako, drage moje becke snicle, a mozda i sarme, tada sam vec znala da on nije izuzetak nego vecina. Svojim muskarcima sam uvek govorila: mozes da me varas, ali da ne saznam. Imas samo jedan mali problem: zivuljka sam ja grozna, sve namirisem. I ne oprastam. A mozes biti siguran da ja tebe prevariti necu. Ako vidim da bas moram da podlegnem iskusenju, lepo cu da te ostavim, i idem dalje, ali zbog ravnoteze medju zvezdama, ne praktikujem da mi pence sedi na dve stolice. A i u krevetu zelim da znam cije ime izvikujem u trenutku slasti i strasti, da ne strahujem sta cu da lupim kad se mozak pomuti.

Tako i bi. Kad se nama desio peh pre 3 godine i dosao raspad sistema, rekoh: ok, mi smo ekstrem. Ovo se ne desava cesto. I, s nadom sam gledala u neke brakove oko sebe i zelela da verujem da izuzeci postoje. Tih brakova danas vise nema. Ode i poslednja slamka. Znam ja da niko nema tapiju na sigurnost i da je sve to zivot, kao sto Charolija kaze, ali mi nije normalno, nije mi prirodno. Nije mi prirodno da u istih 6 meseci puknu 3-4 braka, koje su svi smatrali onako bas za primer. Svi muskarci +/- 40-45 i svi jednim dahom izgovaraju istu recenicu, dok se lickaju pred ogledalom, pokusavaju da izglade bore i da se ufuraju u tinejdzerski zargon: zelim da jos nesto dozivim. Pa, cekaj, bre majkovicu, a zar ne mozes da dozivljavas sa svojom zenom, nego moras da ides na granicu pedofilije i pokusavas da vaskrsnes, dahcuci po diskoteci uz neku napaljenu klinku? I onda svi redom popljuju zene i bivse zene na isti nacin: hladna, bez emocija, nezainteresovana za zivot. Dok te hladne zene bez emocija sede kod kuce i placu u neverici, prepricavaju gomile divnih porodicnih uspomena, od kojih je vecina vezana za dane kad su prilicno skromno ziveli i kad se ona snalazila kako je znala i umela da rastegne to malo sto se imalo, i njemu pruzi porodicni mir i razumevanje, da bi mogao osnazena da ide, da raste, da postaje ON sa velikim O u nekom bizMis svetu – muskaraca. Jbg, za penjanje po drustvenoj lestvici mu je bila dobra, ali da onda deli s njom blagodeti zajednickog odricanja i uspeha – eeee, tu vec nije dovoljno reprezentativna. Ne moze s njom da dozivi.

Bice da smo lude i pogresne i nastrane, kad mastamo o tome kako deca rastu, krecu u svoj zivot, a mi ruku pod ruku, napumpani ljubavlju setamo negde u nekom skoro pa filmskom ambijentu (sto moze biti i najbliza suma) i vezuju nas nezne niti svega zajednicki prozivljenog, pregrmljenog, lepog i ruznog. Ruka u ruci, pogled pun postovanja i zelje da se onom drugom ugodi. Svih 20 godina je varao. Ona veruje da nije, nece ni da misli o tome, jer je bila uz njega srecna, volela ga, divila mu se. Kaze: bice da nedovoljno ili na pogresan nacin. Trazi krivicu u sebi.

Ma, cekaj, bre, sestro slatka. Pa nisi ti kriva sto imas 42-43. Nisi kriva sto celih 20 godina nisi svako jutro zatapsala rukicama uz mediokritetsku recenicu: da te nema, morali bi da te izmisle. Halo, ja sam jos u soku kako neko moze takvu budalastinu da proguta. Pa bezala bih od osobe koja mi to kaze najbrze sto mogu, jer to normalan covek postenih namera ne moze, bre, da izgovori.

I tako. Opsirna tema. Jako. Kaze meni moje Baklavce:

– Tita me je danas mazila i poljubila.

– A ti nju?

– Pa, ja nju nisam.

Posle 2-3 dana, tuzno:

– Danas me Tita nije ni mazila ni poljubila.

– A ti nju?

Zacudjeno:

– Pa, nisam. Zasto bih kad nije ona mene.

– A mozda ona tebe nije zato sto ti nju nisi uopste, pa misli da ti nije draga i sad je tuzna. Kako bi bilo da se malo oko nje potrudis?

Prethodna scena: jedna malena od oko 5 godina, kod nas u gostima. odjednom se probudila ogromna ljubav, neslucenih razmera. Ja samo gledam i dahcem u soku, kako decu nagoni vode da se ponasaju po nekim, davno utvrdjenim nepisanim pravilima. On (sa svojih 5,5) vikne:

– Grceviiiii!!!!!

I presamiti se.

Ona, s pogledom punim brige i ljubavi trci, tesi ga, grli, vice da  ce to proci i sta da ucini za njega. Imam potrebu da je uhvatim, protresem, viknem:

– Ne radi to, malena. Najebaces breeeeeeee.

Ma nema veze sto je on moj sin, ne zelim da se tome uci. Hocu da raste u coveka koji ume da postuje, da pruzi, da zastiti (kad se vec toliko busaju u grudi da su jaci pol i slicna sranja) ili da makar budu ravnopravni partneri.

Cesto cujemo: jao, onako dobar covek a vidi s kakvom je kuckom/glupacom/kretenkom. Medjutim, muskarci, bre, vole takve. Zasto? Paaa, ja odgovor vidim samo u genetici pecinskog coveka i nesposobnosti muskog mozga da se prilagodi novom dobu. Muskarac je lovac i ratnik. Lovac – da bi prehranio porodicu. Ratnik – da bi je sacuvao, da ne postane plen drugih lovaca. U vreme pecinskih ljudi sve je to imalo smisla. Onda dolazi do razvitka ljudskog roda pa se i svasta nesto u ulogama menja. Medjutim, ostaju neki urodjeni nagoni, na zalost: neki deformisani, a neki izvitopereni. Muskarci se usavrsavaju profesionalno, tamo i u sportu zadovoljavaju potrebu za ratovanjem. Zadrzavaju potrebu za posedovanjem, tako da zenka jedinka se i dalje nekako podsvesno svodi na imovinu i od nje se sto-sta ocekuje. Da pere, pegla, kuva, podize decu, bude lepa, krotka, puna divljenja, potrebe da tetosi. Medjutim, izgubila se dimenzija muskarca-zastitnika. Jbg, ko ce time da se smara. A ostala dimenzija lovca, koja za rezultat ima da muskarci napustaju zene zarad kucki. Jer, zenu osvoje i ona ih onda prosto voli. To vise nije izazov. Za muzjaka tu vise nema osvajanja. A oko kucke mora stalno da se igra neka pipirevka i geni predaka stalno nailaze na zadovoljavanje nasusne potrebe. Ma nema veze sto je kretenski tesiti nekog zbog slomljenog nokta, oni se tad osecaju kao vitezovi.

Osim toga, lakse je prsiti se kako su joj dali kreditnu karticu pa kolko je, eto, curka jedna, spucala da bi se nafrakala i nakitila. A onda je takvu prosetati i tesiti zbog gluposti, nego biti zaista ozbiljan stub porodice. Muskarci lazu kad kazu da vole pametne zene. I uspesne. Cast izuzecima, naravno. Takve im se ne dive dovoljno, ne tapsu rucicama, ne govore im da su najbolji, napametniji, jedinstveni. One ih vole. I zajedno s njima ce prenositi ormane, montirati namestaj, popravice auto, resice ih gomile banalnih briga, razumece kad su nervozni i umece da popricaju o problemima na poslu. Ali, malo je muskaraca koji zele takvu partnerku. Ona uvek ugrozava njihovu sujetu, njihovu poziciju na pijedestalu. Takve je dobro imati kao drugarice, ali se retko biraju kao zivotne partnerke. Tacnije receno: tesko dugo opstaju u toj funkciji. Ma cak i kao drugarice nekad budu problematicna kategorija.

Bese jednom jedno prolece, koje mi je tad jako tesko palo. Osecala sam se sama, depresivna. Unistavali su me veseli suncani dani, koje nisam imala s kim da  podelim. Zovem drugara:

– Sta radis danas? Sta mislis da popijemu kafu pored reke, uhvatilo me nesto, a tesko mi da idem sama, bice jos gore. Ma samo mi treba da s nekim tamo mogu da cutim ili caskam o nebitnim stvarima.

Pocetnicka greska: bila sam iskrena, priznala svoju slabost. Trazi izgovore, muca, i onda ga nema mesec dana. Pustam ga, nema veze. Kad se jednom opet usudio da se javi, pitam:

– Pa, dobro bre, sto me ostavi onako onda. Je l´ bas bio problem da popijemo jednu kafu zajedno?

– Prepala si me, bre. ti si uvek tako jaka, sve resavas, sve mozes. Ja nisam znao sta da radim. – makar je bio iskren

– Pa nista nije trebalo da radis. Lepo sam ti rekla: da popijemo kafu, procaskamo o nebitnim stvarima, malo ocutimo gledajuci reku, ljude, Hradcane.

– Cuj, ne mogu ja tako, kad si slaba. Jer, ako ti pucas, sta ce s nama tek biti. Zovi me kad treba da premestas ormane, nemoj kad ti je psihicka kriza.

Jbg, drugar. Bas si muskarcina. Cega si se uplasio? Moje slabosti, koje se, uzgred budi receno, ni najmanje ne stidim, jer ti pokazuje velicinu sopstvene? Mislim, stvarno ……. super-musko. Bas za postovanje.

Trazila sam muskarca pored kog cu moci da budem zena. Odlazila sam, jer nisam nalazila. Ocajnicki sam zelela da mogu da ga postujem, da mu se divim, da ga pitam za misljenje koje cu prihvatiti, da mogu da se oslonim na njega, da mogu uz njega da se ususkam i odmorim. Bese jedan jedini, s kojim sam to osetila ne tren, koji mi je rekao:

– Hej, opusti se, odmori se, ja cu resiti.

I – resio je. Nisam bila sa njim. Ne zato sto srce nije htelo. Bio je to izbor razuma, prosto je tako moralo biti, iz milion razloga. I danas imam problem da li da mu budem zahvalna na tom bljesku, na tom trenutku, kad sam se osetila konacno i jedini put u zivotu kao zena ili da ga proknjinjem sto mi je pokazao nesto sto ne mogu da imam. Iskreno receno, zahvalna sam. zahvalna sam ja zivotu za sve lepe trenutke, to su neprocenjivi darovi. Bilo je momenata kad sam pomisljala da sam pogresila, da nije trebalo tad biti razuman. Opet, mozda je ovako bolje. Bar nije bilo sanse da se, eventualno, rasprsi moja iluzija, moj divan san. Ne, nije bio nesto lep, ni filmski zgodan, ni ne znam kako duhovno bice. Ali je umeo da bude partner, da bude podrska, da uziva u pruzenom trenutku lepote i neznosti, da ga prepozna. Umeo je da bude muskarac, partner i kad ljusti krompir za rusku salatu, vozi me na koncert na koji nece ici sa mnom. Umeo je da mi kuka i da mu kukam. Nije se bojao ni svoje ni moje slabosti. Umeo je da me pred drugima hvali apsolutno bez kompleksa i potrebe da sebe izdigne bar za mrvicu vise. Umeo je ……… prosto je umeo da ucini da se pored njega osetim kao zena, kao ljudsko bice koje nesto vredi. Umeo je i da bude voljen i da voli.  Hvala mu na tome 🙂 

Ja ne trazim vise. Samo sam posmatrac sa strane. I sve mi je tuznije i jadnije ono sto vidim. Ne, ne mora to da bude neko ko bi me privukao, koga bih pozelela za partnera. Samo zelim da vidim, da sretnem nekog ko ce mi dati nade da ovaj svet nije otisao u tri lepe, da ipak postoje, da nisu izmisljena bajkovita bica. Odmah bih se osecala bolje. Ali, ne nalazim. Mozda je greska sto i dalje puno pricam s muskarcima. Otvoreno. Drsko ih pitam, jer pokusavam da shvatim. I njihovi odgovori mi potvrdjuju moja ubedjenja zbog kojih sam tuzna. Ponadam se negde da cu cuti NESTO, da cu ugledati svetlost, ali ……. bice da je ONA vrsta pravih muskaraca ipak u izumiranju. Molim vas da mi dojavite kad detektujete primerak takvog, ne da bih pokusala da ga zgrabim za sebe, nemam ja vise tih ambicija, vec samo da ne umre nada. I pokusajte da s njima izrodite sto vise muske dece, pa neka ih oni podignu po uzoru svom, da bude malo vise sense za srecu za buduce narastaje 🙂

Advertisements

6 comments on “Muska posla

  1. Charolija kaže:

    E evo je pravi tekst na „zadatu temu“, nema šta nisi rekla. Čitajući mi je palo na pamet još primera i potpuno si u pravu, nekako je ta cifra 20 godina braka, odrasla deca, razvod postalo kao po nekom šablonu.

    Imam primer u svojoj bliskoj okolini, od njenog razvoda braka koji je trajao 20 godina je već prošlo skoro 15 godina. I dalje je sama, deca stvorila svoje porodice, a ona ne zna šta će sa sobom, dok je bivši muž stvorio novu porodicu sa ženom koja može ćerka da mu bude. Jednostavno je precrtao život sa prvom ženom, precrtao decu kao da nisu ni postojala i otišao čovek u novi život.

    Volim svog muža i dobro nam je zajedno, dobar je čovek, sve je to u redu, ali i njen muž je bio tako dobar dok nije pošandrcao. Znači nema garancije da kada žena „odradi“ svoje ne bude ostavljena. Nisam pametna.

    • Plava Baklava kaže:

      Prica oko mene more. Raspadaju se brakovi kao kule od peska. A realno muskarci ne znaju sta hoce. Mahom zele da zena bude posvecena porodici, ali je onda upotrebljenu, neafirmisanu, intelektualno nerazvijenu na za njih zadovoljavajuci nacin – ostave i zamene svezijim primerkom. Pisacu jos, jer sam ludi analiticar, koji pokusava da shvati sta nams e to svima desava. Ne vise toliko zbog nas, koliko zbog ove dece, koja rastu. 🙂

      Inace, ja se trudim da sad, kad sam puna zivotne radosti i snage, izgradem sebe novu, s kojom ce mi biti prijatno da zivim kad Baklavce krene svojim putem.

  2. zelenavrata kaže:

    Citacu sve ovo ponovo nocas, po danu nisam bas skoncetrisana…
    Jedino sto mogu reci je, da sam presla 40 godina i da i dalje verujem u ljubav i verovacu i u starackom domu, ako dozivim starost. Samo tako mogu da bitisem.

    • Plava Baklava kaže:

      Zelena, verujem i ja u ljubav, samo vise ne verujem u njen rok trajanja. nekako se brzo trosi. Medjutim, veci problem od toga je sto vec unapred znam tekstove uloga, vecinu varijanti, i unapred mi je muka kad krenu da se odvijaju na pozornici svakodnevnog zivota. Jednostavno, izgleda da sam previse videla i nije bas ostalo prostora za iluzije. A volela bih, naravno, da se pojavi NEKO ko ce, svojim likom i delom, biti u stanju sve to da demantuje.

      Ono stio je dobro je da sam prestala da cekam da se desi veliki prasak, otkrovenje. I moja sreca je orestala da zavisi od toga hoce li te ljubavi biti ili ne. Nasla sam druge koje mi obogacuju zivot i kompletiraju me, na neki drugaciji nacin. pre svega sam konacno nasla i pravu ljubav prema samoj sebi. Osnovno je da naucimo da vredimo i kad ne bitisemo kraj njih, da je TO s njima samo drugacija varijanta naseg postojanja i realizacije samo dela nas, a nikako jedini vid ispoljavanja i mera nasih vrednosti.

  3. zelenavrata kaže:

    Kud mi se ova Charolija uturi, nikog nije bilo kad sam dosla sad izroni pre mene 😯 😀

  4. Charolija kaže:

    Hehehe…Zelena, nas dve kao da sa istog kompa čitamo i komentarišemo, pa koja prva zauzme stolicu. 😀

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s