Da li sam normalna

Ma nekad se pitam da li sam bar malo normalna. Veje ovde 4 dana bez prestanka i bez naznaka da ce ikad stati.  Zamrzava neki andrak na tramvajima, samo metro uredno radi (srecom, nesto u ovoj halabuci nema samoubica), na zilion mesta po gradu kolone ljudi koji odose pesaka, zatrpani automobili, a ja srecna. Strah me, lepo, spucace me neko zbog tog keza koji mi ne silazi s lica.

I secam se, tako, nekih drugih, davno proslih dana. Kad su se dovlacile kuci pune torbe svercovanog LM-a iz Rumunije, jer nije lako namiriti cetiri pusaca, kad se benzin kupovao na kap. Kad smo jadnom tati nosile obroke u red za benzinsku pumpu, u kom je proveo 9 dana i noci da napuni jedan jedini jebeni rezervoar. Pa se secam mojih i sestrinih nocnih pohoda u Pop Lukinu i na Imago, naoruzane termosima, cebadi i neverovatnom dozom dobrog raspolozenja.

I secam se 93 kako smo na posao isle i vracale se samo stopom, jer gradski prevoz je postojao samo u nagovestajima. I secam s   e raznih zima i vejavica, i kako guramo automobile koji ne mogu da kresnu. I smejemo se i radujemo kad najzad zabrunda motor.

I hodam tako danas pored nanizanih obamrlih tramvaja, a kao nokat velike pahulje mi se tope na nosu, bradi, obrazima. Krijem osmeh da me ne spuca neko, i prevrcem po secanjima. Restrikcije struje, sedeljke uz svece, prinudna romantika. Vreme drzavnog socijalizma u Ceskoj, poseban miris i atmosfera prodavnica. Klizanje na igralistu pred zgradom, koje odrzavaju roditelji dobrovoljci. Klizanje na Adi, na malom jezeru, pored kog smo u snegu palili vatricu, i uz nju ispijali vreli caj iz termosa. Da li ce mi ikad verovati dete da se sve to stvarno desavalo? I da sam umela da budem i u tome srecna…..

Hvatam se da sve sto moja drugarica prokomentarise sa „uzas“ meni izmami blazen osmeh. I ozbiljno se pitam: pa jesam li ja bar malo normalna? Dotrcavam iz grada, jedva nekako nadjoh nacina da se vratim, izvlacim u prvi mrak iz kuce i dete i psa i ludujemo na snegu. Sve padine u parku su samo nase. Ma, dobro, hajde, delimo ih sa jos par slicnih ludaka. Baklavcetu se zarumeneli obrazi, i vec ga vidim kako ce slatko, posle price, utonuti u san.

Ne smem glasno da kazem, da ne pokvarim, ali znam da sam srecna. Ali, i dalje ne znam da li sam makar malo normalna 🙂 A mozda to vise nije ni vazno, sta znam ………

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s