Imamo u glavi pobrkane hijerarhije, rekla bih 🙂 Uobrazili smo da smo nesto strasno pametni, da moramo svu tu pamet da pretocimo u decje glave i ljutimo se kad ne ide glatko kako smo zamislili. Eto sta nam uradi ego :-). A deca su toliko mudrija od nas. Nije ih jos iskvario zivot medju ljudima, materijalisticki orijentisane svakodnevne utakmice, navlacenje maske da bi se dopali okolnom svetu.
Bez trunke stida sam svom Baklavcetu rekla da je on moj najveci ucitelj u zivotu. Pitao me je: kako to? I onda sam mu nabrajala sve lepe stvari kojima me je naucio. Pa opet sebe hvatam u gomili egoisticnih gresaka uobrazene odrasle ljudske jedinke. I shvatam da moram i dalje da se menjam, jer on jos uvek nije izgubio samog sebe a ja sebe tek pokusavam ponovo da nadjem 🙂 . Jos malo vise osluskivanja, jos malo vise razumevanja, jos malo vise prihvatanja njegovog prava na licnu slobodu, na slobodu njegovih emocija.
Zahvaljujuci tome sto sam priznala njemu neke slobode (koje mu inace po prirodi stvari pripadaju, ali to je trebalo da naucim) odjednom sam i ja bila oslobodjena, bez grize savesti kad se osecam lose ili bezrazlozno dobro, kad sam nestrpljiva ili pospana. I postalo je dovoljno da mu kazem: izvini, ali sad imam potrebu da budem ljuta i tuzna i zato ne mogu da se igram s tobom. I nisam se zbog toga osecala lose 🙂
Hvaljen budi, Boze, sto si nam ih poslao da nas vrate tebi, i da nas vrate sebi, pa da i njima onda budemo bolji pratioci na njihovom putu 🙂
NeZnamŠtaMiBi 
Skoro se rasplakah. Dovela sam sebe do te tačke da umem i da im kažem „hvala ti što si me poslušao/la i što si tako dobar/a“, „hvala što me razumete“…Blaga naša najveća na svetu, hvala gospodu Bogu na njima. Divni naši učitelji.
Char, vidim da si dobar djak 🙂 Bice nesto jos od nas, ne muce se uludo 🙂
Uvek sam govorio da deca treba da budu pametnija od roditelja, i jesu pametnija, i tvoj blog to potvrđuje… Kad deca nisu pametnija od nas matorih, tada celo društvo stagnira i propada… A mi matori opet sve radim da „ugušimo“ i „usmerimo“ našu decu…
Zakljucak se sam namece: deca su uvek mudra, jako mudra, ali odrasli tu mudrost guse ukalupljivanjem u prihvacene obrasce. I kalupi uguse mudrost, nadjacaju je nametnute norme. odrasli su zaboravili koliko su bili mudri kao deca i zato ponosno izjavljuju „lici na mene“. U stvari je tuzno, jer deca treba da lice samo na sebe. Bilo bi lepo omoguciti im da ostanu svoji i da sacuvaju i mozda jos dalje razvuju mudrost s kojom su dosli na ovaj svet 🙂
divno
i tačno
Baklavice, divan tekst! Ne bih mnogo više, jer ne želim da predje na to šta ja i kako ja. U suštini, važno je truditi se i želeti naučiti. Ima nas boljih i lošijih djaka. Neka moja deca kada odrastu odluče kakav sam ja bila.
Hvala, Sanja 🙂 Deca vide kad se mi trudimo i oprastaju greske a i uce da niko nije savrsen i da oni jednom, kad dodje njihovo vreme, poboljsaju ono gde smo mi gresili 🙂
Ja sam, tek u ovim godinama, ukapirala gde sam pogrešila. No, život ne mogu ponoviti, ali, sve u svemu, naučile smo dosta, jedne od drugih, nas tri. Jedino zameram sebi što ih nisam, možda, dovoljno ljubila!
Ljubi svoje dete i mazi ga, jer, sve što je stariji, manje će ti dozvoliti!
Potvrdjujem, hvala Bogu na deci koja nas oplemenjuju! 🙂
Dule, uvek je najvaznije da znas da si u datom momentu radila najbolje sto si umela 🙂 . I da se ne stidis da priznas nesto sto smatras recimo greskom 🙂
Ljubim ja ovo moje dete bas, maza je on velika i dosta pricamo, sto mi je bas drago. Zelim da shvati da sam mu prijatelj u svim okolnostima, pa cak i kad sam malkice ljuta 🙂