Roditelji

Volimo svoje roditelje onakve kakvi jesu, bez prebacivanja i zelje da ih menjamo. Imajmo na umu da su u svakom trenu radili najbolje sto su mogli. Voleli nas najvise koliko su bili u stanju. Da su umeli drugacije – drugacije bi cinili.

Vec u sledecem trenu moze se desiti da zauvek odu od nas, a detetu u nama uvek ce njihov zagrljaj nedostajati.

Oprastajmo im kad nas zastrasuju pricama da su, eto, sigurno bas ovo njihovi polednji dani. Imajmo na umu da su uplaseniji do nas, svojom sopstvenom nemoci. Ne zele da nas povrede, samo se ono dete u njima boji puta koji je pred njima i trazi da bude zagrljeno, uteseno.

Ne trazimo vise od njih, ne ocekujmo, prihvatimo sa zahvalnoscu sto su tu, ono sto su u stanju sami da pruze. Neka nam bude dovoljno prosto sto postoje.

Ako nas nisu dovoljno voleli, to vise nije vazno. Da su umeli bolje – ucinili bi tako. Nevoljenjem su nam pokazali koji je put pogresan, stavili putokaz da mi ne zalutamo. I to je nesto.

Ako su umeli da  nas vole, volimo svoju decu jos lepse, jos jace, jer ce im to, mozda pomoci, da  jednom stvore neki lepsi svet.