Hocu da sam Abordzin

– Jbt, ne mogu vise! Kako da odem u neku divljinu, majke tiiiiiiiiiii?!

– Kad saznas – reci i meni – smejem se, sta cu. Davno mene ista zelja mori.

– Aaaa u tri lepe, taman udahnem vazduh, nesto me pokopa! Hocu da sam Busman, ili Abordzin. Go, bos i srecan. Jebale nas pare i sve! Samo juri, juri, juri! Za cime, breeeeeee, vise?!?!

Presavih tabak, ispisah redne brojeve. Sebe i dete upisah na mesto pod r.br 1. I nastade lista za put u divljinu, za povratak korenima 🙂 . Galamio je dalje, mahao rukama, vidim da mu je tesko. Povremeno kad zastane, guta knedlu, sto se poprecila. Danas je ljut, ali dodje mu svejedno: da li psovke ili suze. Poenta je ista.

– Ne mogu, breeeeee vise, ne mogu!!!!! Radim sad ko stoka, a stalno presipam iz supljeg u prazno. Za cime se visem jurim, za cimeeeeee, znas li????? Juri pare-trosi pare-nema para-juri pare. Hocu da zivim u dzungli, go, bos i srecan, da mi nista ne treba, samo da uvece legnem i zaspim. Jebala nas civilizacija da nas jeb´la!!!!!!

Pitam se, pitam. Da li tuda  vodi put povratka? Da li treba sami sebi da se smucimo toliko s ovim sumanutim otudjenim, materijalnom podredjenim, nacinom zivota da nas to natera da stavimo tacku, lisimo se dobrovoljno svih civilizacijskih blagodeti i vratimo se tamo gde je covek umeo da razgovara s drvetom i kamenom i kisom?

Svi jurimo neki san. Koji cemo uhvatiti? Ili se trka za iluzijom nikad ne zavrsava?

Ako dovoljno pozelim, mogu li postati trava i kora drveta i rosa na listu. Sta je stvarno? Sta je iluzija? Sta je to sto vredi? Da li se za pravom sustinom mora trcati ili je trka potrebna samo kad lovimo varku?

Advertisements
This entry was posted in Zbrlj.

11 comments on “Hocu da sam Abordzin

  1. sarah kaže:

    Jurimo i nikako da to nesto i stignemo 😆
    i kad nas covek pita , sta?, eto dodjemo do presipanja iz supljeg u prazno 😆
    Danas sam rekla drugarici da necu nikuda preko leta, zeljna sam svoje kuce, dvorista,terase u miru i tisini bez strke da sednem i udahnem duboko. Kuca se svodi na mesto za prespavati, ne stignem u njoj da zivim … nedelja projuri, vikend za njom i opet „Jovo-nanovo“ … mozemo otici u prirodu, ali je skoro ne izvodljivo bas totalno promeniti ceo sistem i zivot i… otislo je sve predaleko…
    Upravo sam se vratila sa 1,5h pesacenja pored reke i kroz sume,o, kako je priroda divna, prelazim autom tu reku ali je do jutros nisam ovako svesno upila ocima, srcem….

    • Plava Baklava kaže:

      Mnogo mi ga je danas bilo zao, bas se covek raspao i tako je nekako to od srca sve izbacio iz sebe. A sve je tako istinito i tako je besmisleno to sto radimo. Odavno mislim da se sami unistavamo. Napredak je i nasa presuda, zato sto napredujemo spolja a ubijamo se iznutra. Ode dusa do djavola. Opipljivo je postalo merilo svemu. Pri tom, kao nesto, citamo i ucimo mudrosti starih naroda, Maja, Tolteka, ovih-onih. Oni su posedovali sve sto mi danas nemamo: umece komunikacije, uzajamnu realiciju sa prirodom, vestine poznavanja duse, nekih zakona koji su nama jos uvek enigma (i, rekla bih, srazmerno tehnoloskom napretku – sve veca enigma).

      Posao. Koliko procenata ljudi danas radi posao s ljubavlju a ne sto je pod nekom vrstom bica? Bic nemanja ili bic moranja imanja sto vise ili bic sopstvenih ili necijih prohteva? Koliko nas ume zaista da uziva u imanju? Da oseti srecu, istinsko zadovoljstvo, da se opusti i da to nije pod moranje „imas sad dve nedelje odmora za relaks“?

      Gde je smisao? I hocemo li sebe dovesti do unistenja, da bi sacica onih sto preteknu ponela dalje svest o besmislenosti ovakve jurnjave i nazovi napretka koje smo sebi uprilicili?

      • Lugar kaže:

        U lošim vremenima čovek sebi i svijima mora da sagradi oazu, ako već ne može da promeni svet.

        • Plava Baklava kaže:

          Radim na tome, ali sto je vise cuvam od sveta, jaca je potreba za „otici negde“ i ziveti svuda i u svakom trenu kao u oazi 🙂 . Znam, utopija, ali ….. ko zna, mozda takvo mesto ipak postoji.

      • sarah kaže:

        Ne znam koliko procenata ljudi radi posao koji voli i uziva u njemu. Ja sam godinama radila nesto sto sam volela i bila srcem i dusom, a onda se promenio ritam, promenio se zivot, nastupili su neki novi momenti, lepi, ali na drugi nacin. Poslu se nisam vratila, proslo je; sada radim nesto drugo i znam da cu uskoro opet uzivati u tome sto planiram da radim, cudni su putevi Bozji, uverila sam se do sada vise puta….
        Materijalno je na prvom mestu, mnogima, i hteli mi to ili ne jurimo za nekim stvarima koje nam u biti i nisu vazne, ali okruzenje kao da nas tera na to… bezim, otrzem se koliko mogu, vracam se prirodi, nikada nisma prestala da cenim i volim tako male ali vredne momente, ljude, reci, recenice,divne sitne gestove paznje, postovanja, kada neko zeli moje drustvo, samo drustvo i kaze da se u mom prisustvu oseca divno, e to kad se spozna, to je velika stvar… nema materijalnih poklona, nema preuvelicavanja, nema kutija zapakovanih u crvene masne… nikada nisam prestala da cenim takve momente…

        Ovde radni dan traje skoro celi dan. Imamo pauzu za rucak od 12-13 i onda nas nema do 18h kod kuce. Leti jos stignemo da uzivamo na terasi i da setamo u prirodi, zimi je to neizvodljivo. Mrak nas zatvori u kuce vec od 16h…. zato je leto ovde predivno a posebno kada mogu da uzivam u dvoristu, terasi i jednostavno pticama koje cvrkucu bez prestanka, ma citavi horovi 😆 Odlutah … 😆

        • Plava Baklava kaže:

          Okruzenje nas uvlaci nemilosrdno u tu surovu zamornu trku. I sto je vise betona oko nas, ma kako velelepno obradjenog, vise je tuge i nezadovolhjstva zato sto gubimo sebe. A realno nam vecina tih stvari ne treba. samo ih gomilamo i sa svakom sledecom oduzimamo sami sebi komadic slobode i srca.

          To s poslom je nekad kao s dugim uspesnim brakom. Probudis se jednog dana s definitivnom spoznajom da tu nema vise strasti, ali i dalje tu vidis sigurnost. Nema svadja, nema povredjivanja, samo je emocija zamrla. Kako otici? Pokusavas da strast ozivis, uz pomoc milion trikova. nekad pomogne, nekad ne. Verovatno se u pravom casu pojave novi ispravni putevi. U nekom casu spoznamo sta treba ciniti dalje. Recimo da je prvi korak naziranje nekih zaboravljenih ili potisnutih malenih ljubavi, koje bi mozda sad bilo moguce razviti.

          Svaki cas zivota je stvoren za to da ga odzivimo i uzivamo u njemu, a to je nemoguce ako stalno trcimo, jurimo za necim. Da bi osetili pulsiranje zivota moramo zastati :-).

    • Lugar kaže:

      Ja i živim u svojoj kući. Ne služi mi samo za spavanje :).

  2. Lugar kaže:

    Napravi OAZU.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s