Skoro pa ostvaren san

Dan je krenuo šugavo. Nervoza mi je gmizala kroz svaku ćeliju u nemilosrdnoj ofanzivi na poslednje tragove dobrog raspoloženja. Kakva odvažnost je bila pomisliti da će se faza praznine završiti odvegetiranim vikendom i prespavanom 1/2 novog 3D dečjeg filma u bioskopu.

U stilu „napad je najbolja odbrana“ okupiramo na celo poslepodne kafeteriju u knjižari i gubimo se medju gomilama zaplenjenih knjiga. Ne vredi. Ne leči. Iz apatije koja me je ispratila u san budim se u mahnito treperenje svih neurona. Otkazujem sve što mogu od poslovnih obaveza. Zovem koga smem i ispitujem stanje. Aha, dobro je, u ovo jutro malo više nas je ustalo na levu nogu.

Čerupam časopise u frizerskom salonu pod izgovorom: „Samo ovu jednu stranu za kolaže“.  Frizerka priča o bivšem dečku, ostavila ga je, kaže, jer je osetila potrebu da ima više slobode, da je egoista i da neće da ulazi u priču: kuća, deca, ne još. Priča o provodima, letnjim koncertima, muzici sa mirisom kiša.

– Od čega ste hteli da se oslobodite?

 Pogled nam se sreće u ogledalu.

– Jaaaa …. ne znam. Ovako mi je bolje. On je dobar, majka mi kaže da takvog više neću naći, ali ja …..

– Dobro, de, da je pravi ne biste ga ostavljali. Ali, od čega da se oslobodite?

– Ne znam. Po pola godine nismo zajedno, on putuje. Ne mogu više da podnosim ta čekanja. Baš me briga za pare koje to znači. Kaže: hoće da ne živimo na dug. Ali ja ne mogu tako stalno da čekam.

Do djavola, taj život u čekaonici. Svi imamo neke čekaonice, a pauze izmedju vozova su nekad duže, nekad kraće, ali ta čekanja, ta prokleta čekanja i neizvesnost dočekivanja kradu osmehe, zagrljaje, zvezde iz očiju, pesmu iz uzdaha.

Pade mi nešto na pamet. Opasne kategorije kao što su: konobari, muzičari, lekari, vatrogasci, vodiči, učitelji plesa, vojnici, lični bankarski savetnici, pesnici, frizeri, fitnes treneri, šoferi, maseri – svima je zajedničko da su plaćeni da nam ugadjaju, laskaju, ulepšavaju nam vreme i raspoloženje ili nas spašavaju. Time lako osvajaju ženska srca, mahom emocionalno zapuštena. Šta bi iz toga mogli da nauče momci, muževi, ljubavnici?

– Mamaaaaa, zvoniiiiiišššššš!!!!!

To me Baklavče doziva iz fotelje koju je zauzeo. Odmahujem rukom, ne mogu sad da ustajem. Posle 1/2 „tretmana“ dobijam dozvolu da  šetkam, dubim na glavi, šta god mi drago. Gledam propuštene pozive i u čudu sam. Šokira me pozivni broj, jasno mi je da je neko daleko inostranstvo, apsolutno neevropsko.  Frizerka ukucava pozivni broj u Google, i zaprepašćeno gledamo u informaciju da je u pitanju Tajland.

– Mamaaaaa, ko te zove sa Tajlanda?

– Dušo, ili imamo problem da neće imati ko da nam čuva psa, kako je dogovoreno, ili me je našao tajlandski princ.

– Mamaaaaa, kako ćete da se zaljubite ako je on tamo a ti ovde?

– Lako, mili, odletećemo i mi tamo.

Smejemo se. Ne pada mi na pamet da pozovem broj i otkrijem ko je s one strane. Pitam se da li je mobil u pitanju. Šaljem poruku, a ne znam na kom jeziku da je napišem. Jezik ljubavi bi svakako u ovom času bio neumesan. Dolazi mi eho da je poruka uručena. O-hooooo, mobil je. Ništa se ne dešava. Raspredamo bajke na temu tajlandskog princa, Baklavče se nervira što se zezam s tako ozbiljnom temom, i taman da telefon padne u zaborav – počinje opet da zvoni. Gledam i ne verujem. E, sad je istina, opet Tajland. Zbogom palačinkarnice pod Popokatepetlom, imam trenutno važnija posla.

– Halo?

Da, znam, glupo javljanje, ali to se razume na svim jezicima :-).

– Ma jaaaaaaa san. Kakva ti je ono poruka?

– Pa dobro čoveče, otkud ti na Tajlandu?

– Aaa-aaaaa, skočio sam iz Nepala da dam nalog za plaćanje, tamo mi ne radi, pa se vraćam. Eeeeeee, daj pusti mi podatke na mail.

– Mamaaaaa, je l´ to onaj princ?

– Nije, milka, ovo smo samo probali „šta bi bilo kad bi bilo“. Ovo ti se zove „skoro pa ostvaren san“ 🙂 .

Uključujem TV posle gomile dana ignorisanja. Kažu: najgori juli za poslednjih 6 godina. Odražava se na psihičko stanje ljudi. Prag je imao za ceo mesec samo 4 sunčana dana. Bi meni danas malo lakše na duši kad mi priznaše još neki da se osećaju slično, sad saznajem da slično stanje prolazi bar pola naroda. Eeeee, što volim te opštenarodne manifestacije bilo čega, nekako zbližavaju široke narodne mase. Odmah se sve bolje podnosi 🙂 .

 

Advertisements
This entry was posted in Zbrlj.

10 comments on “Skoro pa ostvaren san

  1. dollybel kaže:

    savjet za svaki dan:
    kad pođeš da spavaš telefon stavi na bešumno zvonjenje da te iz sna ne probudi nepoznat neko ko je pogriješio broj, kao mene sada.

  2. dudaelixir kaže:

    Žao mi je što si se tako osećala, ali, svakog to snadje. Pravo da ti kažem, nisam ni meteoropata niti vreme utiče na moje raspoloženje. Ako nemam problem od koga ne mogu da spavam, nema veze da li je sunce, kiša ili magla, vejavica ili poledica!

    Eto, prošlo je i to i daj bože da pronadješ nekog princa koji će biti uz tebe, da nikada ne budeš sama!

    • Plava Baklava kaže:

      Ma nisam ni ja i svako vreme volim, medjutim, očigledno je da postoje ipak procesi koji se dešavaju iako ih nismo svesni. Neko ih oseti jače i ranije, neko slabije i kasnije, ali – dešavaju se. Neko kaže: nešto sam nervozan danas, ne znam šta mi je, pa ga nagazi komšija i zaključak bude: eto, predosećao sam nevolje. A, u stvari, iza svega bude 27 dana bez sunca, na primer. Ja kišu zaista jako, jako volim. Zbog deteta dodatno ne volim jako sunce, njemu je to muka povelika. Blagosloveni oblaci u našem slučaju, ali ipak naše telo funkcioniše po nekim drugim zakonima, mimo samo naše volje.

      Jedne zime, sećam se bio je to rekord valjda, 56 nije se pojavilo sunce. Broj samoubistava se drastično popeo, raznih nesreća, koječega, baš je bilo teško. Meni je lako: znam da što dodje to i prodje, ali ipak budu nekad neki šugavi dani, kad se čovek pita koji mu je 🙂

      Eeeee, a za želju ti hvala onoliko. Hahahaha, ne mere bilo koji princ, il´ tajlandski il ni jedan´:-). U ostalim slučajevima, prinčevstvo nije važno, važno je da je čovek 🙂 🙂 🙂 . Nećemo sad o tome da ni u konje više ne verujem, a kamoli u prinčeve 🙂 . A sama nisam nikada, imam moje Baklavče. Imam sebe. Čitava žurka 🙂 .

  3. Crno ili belo kaže:

    Kamo sreće da su moji šugavi dani takvi i da vreme može da utiče na mene… 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s