Grickanje porodice – malo po malo

Teambuilding. Tako omiljena reč poslednjih godina. Adrenalinske vožnje autom po austrijskim glečerima. Splavarenje. Sve neke igre za velike. Da budemo bliže. Da umemo bolje. Da se volimo više. Da još malo zaboravimo da imamo porodice, bračne partnere (nekadašnje velike ljubavi), decu. Da se možda još malo više zbližimo s kolegom/koleginicom u teambuildingovskim noćima, sve u cilju bolje saradnje, „svi za jednog – jedan za sve“ .  Što više ukrštanja u ime većeg profita, boljeg prometa, zaborava života van zidova krvopije.

Perfidno smišljeno isisavanje pod parolom „opšteg dobra i napretka“. Nema veze, postoje fotografije, da deca upoznaju odsutnog roditelja. I Skype da se eventualno izljubavišu muž i žena, ako još uspeju da se sete šta ih osim papira veže. Timsko ispiranje mozga i srca. „Zajedno smo bolji, zajedno smo jači. Juriiiiiiš.“.

Da li bi u službi kapitala manje bilo kad bi se organizovale slične akcije, ali sa sve porodicama  zaposlenih? Kad bi se organizovale, na primer, letnje aktivnosti za decu zaposlenih? Zar to zbližava manje? Ili je neophodno zdrobiti srce, oteti ga sasvim i zatvoriti u kutiju „od sedam do u beskraj“ ?

Živelo još jedno prokletstvo modernog doba! 😦

Advertisements

10 comments on “Grickanje porodice – malo po malo

  1. Crno ili belo kaže:

    Nažalost, čini mi se neizlečiva bolest današnjice… i onih koji žive u modernom dobu i onih kojima moderno doba nikad neće doći… 😦

  2. Plava Baklava kaže:

    Maaaa, doživela sam ja to u primitivnijem obliku i u Srbiji, kad je direktor firme zaključio da je njemu dosadno kući i da je baš dobro kad se svi družimo i vikendom, pa nam uveo i radne subote a radno vreme skratio na od 7 do 14, da bi bio u okvirima zakona.

    Strane firme kao preferiraju porodične stabilne ljude, ale čuda čine da im porodicu svedu na minimalnu dozu. Kao d anije dovoljno što je život toliko brži i zahtevniji već sam po sebi, nego daj da otkinemo i to malo što je ostalo.

    I kako onda da budu deca normalna, da se održe brakovi, kad se ljudi skoro i ne znaju. Vide se par puta godišnje, kad kao ugrabe neki godišnji odnos, s notebookom u krilu, tzv pozitivno motivisani. Onda im firma naredi da idu na obavezno zbližavanje baš nekog tamo vikenda kad bi mogli par sati da provedu s porodicom. I čik da ne odu i da ne budu oduševljeni akcijom. Odmah postaju sumnjivo lice, nedovoljno odano firmi, projektu, timu, dakle: nepouzdani.

    Kao da je greh imati privatni život ili kao da pravo na njega pripada samo nekim povlašćenim na ovome svetu.

  3. Pa ako uzmeš da si i ti jedan tim sa samim sobom, pa sa detetom, pa sa drustvom… Onda to sto tamo naucis mozda mozes da primenis i na sebi… 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Hahahaha, ih da je samo sa samim sobom, nego valjda si imao na umu sve one podstanare u glavi 🙂 . Bilo bi lepo da se tamo uči nešto, ali obično se pravi čapras divan nekom glavonji, malo se pijanči i slično. Ne pričam ovde o kursevima koji treba da podižu uspešnost i efikasnost zaposlenih isl, već o modi zajedničkih izleta u cilju jačanja (navodnog) timskog rada kroz zbližavanje ljudi.

      Da, ako radim u takvoj firmi i idem na takva druženja, svašta mogu da primenim na sebi u toku akcija ….. hahahahaha 🙂 🙂 🙂

  4. Dudaelixir kaže:

    Da, dobro si rekla, grickanje porodice, prave reči. Ako nisi na poslu od 8 do 20, ti si nezainteresovani idiot, i lenčuga. Sve je gore, čini mi se. A šta je sa decom koja tek treba da se rode a još gore, sa decom koja su rodjena i imaju samo jednog roditelja, kao ti, kao ja, kao mnoge druge majke? Ona su za te, koji su smislili takvo radno vreme, imaginalna bića a sa druge strane, pričaju kako je porodica osnov svakog društva!
    Ko je tu blesav?

    • Plava Baklava kaže:

      Pa, šta znam, savremeni kapitalizam koristi prefinjenije izraze: ne težiš dovoljno svom ličnom profesionalnom rastu – na primer .-) . Zato te plate – da težiš svom profesionalnom usponu i time rastu njihovog profita. Ko voli nek izvoli. A ljudi vole da budu uspešni i jako dobro plaćeni. Mnogi misle i da time daju deci maksimum, kad im plate skupe siterke, škole, letovanja na haj-nivou. Tu nema kompromisa, to je čista trgovina.

      Medjutim, mene smeta to iznudjeno zbližavanje koje ignoriše porodicu i gura je još dalje iz vidokruga.

      • Пдутр kaže:

        Moramo se boriti na svaki mogući način protiv tako nehumanih sistema. Ko kako može.

        • Plava Baklava kaže:

          Pa sad, većini ta borba nije u interesu, nego, naprotiv, utrkuju se da zauzmu mesta u sistemu. Reklama funkcioniše dobro, japi-fazon je u trendu. Ko hoće drugačije, mora da podnese ličnu žrtvu u vidu položaja na društvenoj lestici, broja nula na platnom spisku isl.

  5. Пдутр kaže:

    Strašno je kad nemaš izbor, već zbog opstanka moraš da radiš posao koji radiš ma kakav bio. Ne znam za inostranstvo, ali u Srbijici je i nalaženje posla fantastika a kamoli menjanje. Mada, iako u moju firmu uvode diktaturu, mic po mic, verujem, veću nego u zapadnom kapitalizmu, još uvek imam koliko toliko svog vremena. Radim 8 sati, sa putovanjem izađe 11, a dva slobodna dana, koja uglavnom imam nedeljno, su dovoljna za umivanje duše. Iznuđeno zbližavanje nam još nisu uveli, nisu dostigli taj nivo poslovanja,

    • Plava Baklava kaže:

      Vidi, ino-firme su opasna ljubavnica: sve s medom oko usta i umilnom pesmom, ali čvrstim stiskom 🙂 . Imam prijateljicu, plata joj cca 5-6.000 EUR. Normalna za njeno radno mesto. Službeni auto (reprezentativan, naravno), notebook i povodac vrlo kratak. Ode ona na posao recimo oko 9-9:30, ali se vrati u 20:00, poljubi decu i uključi notebook da nastavi gde je stala. Vikendom uspe da odvoji 2/3 jednog dana ukupno da deci pruži „organizovanu sadržajnu porodičnu aktivnost“, ostatak vremena joj opet pojede dorada prethodne nedelje i priprema za narednu. Onda dodje histerija GO, all inclusive u nekom haj letovalištu s dečjim klubom i ostalom paradom, i pokušaj da se „relaksacija za sve pare“ konzumira do daske i da se deci objasni da to ne bi imala da mama i tata ne rade to što rade.

      I, nekako, kad posle prepričavamo kako smo se proveli mi ispadnemo kao u nekoj prednosti, opušteniji, sa više smeha u našim „paradajz-turizam“ i „low-cost“ kombinacijama. Možda zato što skijaška školica deci pruži više zabave nego individualni instruktor. I zato što lepinja na plaži zna da bude sladja kad se jede u društvu jos dvoje, troje, petoro slično razuzdanih :-). Ali, i za takav izbor treba imati hrabrosti i poneti na plećima odgovornost za njega :-).

      Sigurnost? Nije veća njena od moje ni moja od njene. Ali, ona ima rezervu. Mi – klince iz komšiluka u gostima svaki čas. I još koješta. Teško je tu izabrati a sredine nema, izbrisana je. Zapadni sistem ti nudi: daj mi krv-ja tebi pare, nadstandardno osiguranje, svilicu da ti bude udobno, dok ne rešim da te šutnem. Često od nje čujem odgovor na pitanje „kako si“: „Ma, dobro, je. Evo, pregurah još jedan mesec bez otkaza“.

      Napolju sad nema baš biranja, kriza stiska svuda sve više, ali razlike postoje, posebno za one koji umeju. Uz obavezan golf, tenis, održavanje socijalnog imidža. Neka cena nečemu uvek se plaća 😦 .

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s