Stepujem. Daljina koju ti koraci predju ne meri se kilometrima. Na osi života udaraju zareze udusaji i izdisaji .
Stepujem. I brojim uvek iste zvezde na noćnom nebu, jer ovi koraci nemi me ne vode nikud ka horizontu.
Stepujem. I čudim se kako istrajavanje u mestu može biti zamorno.
Pregršti izbledelih snova razbacujem oko sebe. Potrošeni su, pohabani, popljuvani, neki i malo memljivi. Nek idu, vreme im je. Nek´ idu da mogu da odsanjam neke sasvim nove.
Niz ledja mi gmiže hladna zmija. Ostavlja leden trag, koji mi skraćuje dah. Mislila sam da se zaledjeno srce oseti kao grč u predelu pupka, na primer. Kad ono – guši neki led medju lopaticama. Valjda zato što se pretpostavlja da je tu negde dusa, samo s prednje strane.
Ego se raduje, očekuje misli, sad kad je srce ledom okovano. Eeeee jadna moja naivna budalo! Pa nisam ni ja od juče. Uredno sam sve strahove, pretpostavke, teorije, zaključke na vreme spakovala i poslala i njih u novo ledeno doba. E, neka ti je, jedi se sad, gladan i žedan i željan, suočen samo s ravnodušnom prazninom.
Vreme je da iskoračim.
Ali ja i dalje stepujem. Mehanicki, po navici. Lakše je od hodanja nepoznatim putem. Nema iznenadjenja. Čekam da me neka sila izbaci sa uhodane putanje, da me neki nov vetar pogura u ledja, da me neki šapat noći nagovori da raširim krila, da me ….. da me …… NEŠTO oduva u nove dane.
NeZnamŠtaMiBi 
Doći će taj vetar da te oduva u nove i radosnije dane. Veruj.
Verujem ja, nije da ne verujem. Mora, jadan, baš dobro da dune, da bi me ubedio da s epomerim :-). Nekad nam púostane udobno tu gde smo, iako i sami znamo da to nije ono najbolje što možemo od života dobiti, ali navika i osećaj sigurnosti koji daje poznato su čudo :-).
Da, da eh, ta sigurnost 🙂
Oduvace te, samo polako… nisam ni ja verovala da postoji takav vetar, ali dogodilo se, slucajno, kroz reci, kroz pisanje, … i polako pocinjem da verujem da su mnoga cuda jos moguca… 🙂
Ne jos uvek 100%, ali tu sam negde oko 99,5 % 😉 🙂 ( sto se verovanja tice …)
Možda je malo problem što ja i nisam baš sasvim sigurna šta je to što hoću, koji bih vetar da prizivam i za koji bih raširila krila i dozvolila da me ponese. A raznih vetrova ima 🙂 .
Razumem ja to, tesko je rasiriti krila svakom vetru. I slazem se da raznih ima, itekako. Kad budes mogla da verujes tom vetru, onda ces znati da njemu krila rasiris, no, ja sam mislila da mogu, i zelim da verujem 100%, a onda je naleteo vetar doneo sneg i poledicu i okliznula sam se, a intuicija je govorila spremi se za klizanje, obuj klizaljke, stavi sal i kapu, po mogucstvu rukavice i padni na dupe, ono najmanje boli… 🙂
Eto, kad ti budes sasvim sigurna, onda ce to biti puno lakse 😉
ali tekst mi se jako dopada i sve receno u njemu..
I lepo, zaglavlje, mora da su to slike sa odmora 🙂
Da, razumemo se 🙂 . Vetrovi guraju i kada ja neću, pa se malo rvemo, nadmudrujemo, ali to su oni neki drugi :-). Skupim krila, ćutim, pravim se blesava i čekam bezvetricu da treniram mahanje 🙂 . sve mislim: lakše ću se valjda odlučiti i da poletim kad kao znam kako rade 🙂 . Pad na doope dobro uvežbala, vredno treniram godinama – da se nadje. Neće se baci ta veština :-).
Hvala za pohvale :-). Da, fotkice su sa odmora. zajmila sam tudja krila, da malo njima letim, i na tudju odgovornost :-). Sve računam – možda se osladi dovoljno da prestanem da se mislim .-).
Čuj, mogle bi biznis da napravimo: pravljenje romantičnih jastučića koji se na dupetu nose, da manje bole prizemljenja, očekivana i neočekivana 🙂 .
Važno je imati krila.
Makar ona bila i brižljivo skrivena i pažljivo oprašivana, u iščekivanju novog poletanja :-).
Zašto mi je sve ovo tako poznato a ne poznajem te? 🙂
Siguran si u to što kažeš? 🙂
?
Dobro de, gledaj to čisto filozofski. Svi se mi znamo samo se ne prepoznajemo baš uvek 🙂 . Što bi rekao Ričard Bah: svi smo mi jedno i jedini, zato osećamo tudji osećaj, dovršavamo misao, prepoznajemo pesmu pre nego što je otpevana 🙂 .
Čarolija 🙂
Naravno. Svuda oko nas a u nama ponajviše :-).