Svilen dodir drugog sveta

Lenjim korakom premeravamo Vaclavské náměstí, trudeći se da ne promašimo adresu na koju smo se uputili. Nagovaram sinka da se slika s bakom, ako ikako može – nasmejan. Baka se trudi da slika nas. E još da nam je jedna zajednička, iha-haaaaj, gde bi nam bio kraj. Obraćam se tipu koji sedi na klupi, kraj nogu mu leži pas, deluju kao domaći.

– Naravno, drage volje – odgovara mi na istom ovom jeziku kojim ja sada pričam vama. Dobro, de, nisam nešto posebno iznenadjena. Eto, sad imamo i zajedničku fotku, da baka ima šta da gleda, kad se kući vrati, tamo negde daleko od nas.

Dolazimo do izloga iz kog nas zadovoljne oči i 10 nožnih prstiju glede. Mislim se da li da ih slikam, al´ nešto me danas baš mrzi. Ulazimo u mir i mirise. Sve je nekako usporeno, njiše se lagano, kao da je  nošeno muzikom koja nas je obavila. Sede na stepenicama u grupicama i – čekaju. Dogovaram na recepciji „repertoar“ . Recepcionarka klimnu glavom i prilaze nam tri, da svaka svog putnika povede. U njihovom govoru samo mi je osmeh sasvim razumljiv. I po neka reč na iskrivljenom engleskom.

Ulazimo u zelenu oazu. Sve je u prostoriji samo jedan veliki ležaj. Osmehom i pokretom ruke nam nedvosmisleno daju na znanje šta se od nas očekuje.

– Dečaka ću odvesti sada nazad dole i vratiću ga za pola sata – dopire do mene. Stižem samo da mu kažem da je to u redu, neka ide i uživa, videćemo se kasnije.

Ležim, ušuškana u mir, zelenu boju, nežnu muziku.  Stopala pulsiraju u toplim vlažnim frotirima. Kao da hodaju u mestu, ali usporavaju, shvataju da mogu da se zaustave, ućute, ne pevaju korakom, makar na tren. Uh, da li sam im loša vlasnica kad ih stalno teram da nekud tabanaju – razmišljam, dok meki dlanovi klize po mojim potkolenicama i vabe svilenim dodirom umor i težinu da odu iz njih. Čudan je osećaj toplog ulja koje se upija u kožu, kao u žednu zemlju.

Žmurim. I gledam osmehe koji traju, i zrače i kroz moje zatvorene kapke. Sasvim su predane tome što rade. Iz napetih mišića izvlače umor naših dana, briga, propalih snova. Dodiruju svaku tačku  kao da će tu ukopati dlanove i ostaviti ih da je greju zauvek. Plovim. Tonem. I pomislih na tren kakvi su to posebni životni vetrovi koji njih, iz jednog sasvim drugog sveta, oduvaše u ovaj naš evropski. Šta su? Vesnici zaboravljene pažnje, opšte ljubavi (nemam ja iluzije, znam da je sve ovo za pare, pa ipak …..). Da li se s ovom čarolijom u prstima radjaju ili se i to tamo tokom života uči?

Kažu, oni koji su bili: to je sasvim drugi svet. Njima nije važno kakav je ko: lep, ružan, debeo, mršav. Svi su ljudi. Hendikep ne budi radoznalost, jer je i to dar od Boga, da čovek nauči nešto. Život je prirodna pojava a ne ratno poprište. Tako kažu da je u njihovom svetu oni koji su tamo bili, koji su ga doživeli.

Vraćaju mi dete, koje nasmešeno leže pored mene i priča mi da su se sjatile oko njega. Jedna mu je masirala noge, druga ruke, treća donosila bonbone. Tako je uvek. Zvala sam drugaricu koja je bila nedavno tamo da li zna u čemu je štos. Kaže: posebno vole belu decu, jako žele da ih dodiruju, ne zna tačno zašto.  Uh, ovo moje malo je toliko svetlo da je i belo pored njega tamno :-). Ne čudim se više.

– Čuj, a da li bi moglo od toga da se živi tamo?

Smejemo se, malo evropske materijalističke neozbiljnosti.

– Mama, osećao sam se kao neki kralj – šapuće mi Baklavče, dok ga naše maserke naizmenično tu i tamo još po malo masiraju (ko će tek njemu belom i zlatnom odoleti 🙂 ).

Vreme ističe, naše kupljeno parče iscurelo je kao pesak medju prstima. Kleče nasmešene, lagano klimaju glavom u znak pozdrava, zahvaljuju. Opraštamo se. Obećavam Baklavčetu da ćemo svraćati češće i odlazim laganim, tako laganim mirisnim korakom u svoju svakodnevicu. Vredi pokloniti sebi povremeno užitak u salonu tajlandske masaže :-). A jednom, jednom ….. možda ….. dodje vreme da stavimo u džep i kartu za njihov svet.

Advertisements

6 comments on “Svilen dodir drugog sveta

  1. Charolija kaže:

    Sećam se priče o vašem prvom odlasku na Tajlandsku masažu. Izgleda da se čovek stvarno oseti kao kralj. 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Svaki put je čarolija. Jednom ću sebi pokloniti celokupan tretman, provešću tamo pola dana. Ako ne odlepim i pristanem da se na javu vratim javiću utiske 🙂 . Bile su u planu i ribice što ti grickaju noge, ali odložismo za neki drugi put :-).

  2. dollybel kaže:

    umorna sam se dokotrljala sa „vikend najbližeg mora“ kako ga zovu moji dječaci, ispijam kafu i pokušavam da se opustim…a ti si ovo opisala tako plastično da osjećam žudnju za uljem na koži
    majke mi 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Mmmmmm, to je poezija. Toplo, mirisno ulje, pokreti dugi i sveprožimajući. Znaš šta je još prava avantura? Ugrejano kamenje od lave, polagano redjano duž ledja. Ne smem da mislim, odmah bih otrčala 🙂 . Mirisi, muzika, blagi glasovi, jedva čujniji od šaputanja.

  3. milininsvet kaže:

    Uh,ovakav tretman je za mene zelja pusta… Zelja koju cu kad tad ostvariti…Blago vama Baklavci,nek ste se nauzivali… 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s