Hodam kao sopstvena senka

Hodam kao sopstvena senka u nedostatku bolje pratnje. Teško je nekad sa samim sobom se posvadjati, samom sebi se umiliti, pesmu zapevati. I tada pojem preživelim cvrčcima. I shvatam laž koju sam izrekla kad sam izgovorila da će eto pevati oni meni. Trebalo je da se rodi noć kao ova, kad pesma nadodje kao plima, u zenicama i vrhovima prstiju. Trebalo je da se desi trenutak kao što je ovaj kada me ima u milion kopija i originala na jednom i svim mestima i kad je suza lek za neke dane prošle i buduće, u kojima ću ostati svoja, jer sebe samu teško oteh i još sigurna nisam da je java ta i san.

Hodam kao sopstvena senka, šunjam se noćas na prstima, poljima svojih sećanja i budjenja bez stvarnog sna. U jednom trenu spojiće se svetovi i tada ću biti laka kao krilo leptira. A do tada, olovnim korakom koji leprša iznad stvarnosti koračam pustim usnulim ulicama male noćne muzike i oporih i slatkih sećanja na sutra.

Ne slutim, kao ni vi, šta će to doći u nekim jutrenjima, ali je osećaj lakoće tu, da snage da i da korak poleti lagano iznad vetra i muzike koja svira noćas u krošnjama ko zna za koga. Možda i za mene. Možda …….

I suzu ću uzeti, spustiću je kraj korena lavande, da do proleća spava i onda procveta u osmeh novih dana. Pesmu ću svoju u njedra sakriti, da ne remeti milinu meseca, jer ovo je jedna od onih posebnih noći kad ne ide se nikud a ipak se vratimo sebi kroz neku slutnju i neki korak koji svaki damar muzike čuje dok udara u zidove iskustva i pokušava da preživi.

Biće sve dobro ….. šapuće latica svela na podu sobe. I ja joj verujem. Jer, imam li izbora? Verovati treba, a ko će mi veću i jaču istinu reći od jedne svele latice? Njen život gasne a ona mi se smeši i veruje da će i sutra biti tu. Suzom je zalih i vratih je korenu njenom da tu večno sni  san svoj ….. sličan mom….možda i isti….ne znam….saznaću možda jednom ako se sretnemo ponovo….ko zna gde……jednom….tamo negde daleko.

Advertisements
This entry was posted in Zbrlj.

26 comments on “Hodam kao sopstvena senka

  1. beliocnjakx kaže:

    Tamo daleko, negde na horizontu gde se ljube Nebo i Zemlja…

  2. dollybel kaže:

    stalno moram da prihvatam, a često ne mogu da promijenim. Umorila sam se. Posustala. Dokle tako.

    • Plava Baklava kaže:

      Dok traje muzika, dok se čuje eho i najtananijeg tona. Pa i posle toga, jer i tišina ume da peva :-). Menjamo već prihvatanjem, iako se nekad ne osećamo tako. Prihvati, zagrli, kao da ti je uplakano dete stavilo lice u dlan da suzu osušiš.

      Kad prihvatimo više nismo sami, prihvaćeno je sa nama i to je tren koji večnost traje, kao i svaki san (eto koliko je i vreme relativno, posmatrano iz perspektive jednog sna) i ponovi se svaki put kad sazri semenka negde duboko u nama.

      • dollybel kaže:

        umorna sam od mirenja. čekanja, prihvatanja. Sve u meni se buni, a mirna sjedim sa uvježbanim osmjehom.
        Ne mogu da grlim više jer ću biti zagrljena, stegnuta i neću se moći otrgnuti.

        • Plava Baklava kaže:

          Nekad pomislim da je sve što si nabrojala privilegija odabranih. Oni ostali ubiše se od dosade. Neko malko zloban bi mi rekao da su ti već naučili teže lekcije, pa sad mogu da lenčare, dok mi kaskamo za gradivom.

          Ima jedna mala meditacija, našla sam je nekada davno u Oshovoj Narandžastoj knjizi. Kako zaustaviti bol (glavobolju, zubobolju isl). Zaroniš u sam epicentar bola, onako da ti mozak iskoči i rasprsne se u hiljadu milikomada i bol se raznese, kao čarolijom. Provereno radi. I svodi se na onu: što nas ne ubije to nas ojača.

          Grlim te ja, drži se, draga devojčice 🙂

          • dollybel kaže:

            hvala draga
            koristim se tom metodom. Ronim najdublje, ogoljavam sve pred sobom, svodim na najjednostavnije. I taman kad se malo odmorim od kopanja novi me talas dočeka i skoro obori s nogu. Odupirem se još uvijek, ali sa oooogromnim naporima.
            Zato se stalno pitam: zašto, zbog čega i dokle.
            Šta to ne znam i treba da naučim?

          • Plava Baklava kaže:

            Dolly, draga, svakoga dana bar nekoliko puta imam povoda da sebi postavim to pitanje. Pa onda još dodam: „Zar sam baš tako loš učenik, da kušnje moraju biti taaaaako teške“. A možda smo prosto kapaciteti 🙂 . Kažu da Bog naloži onoliki teret koliki možemo da ponesemo. Pomislim nekad na one što se slomiše, ali nije naše da sumnjamo, tako da onda dignem glavu i trudim se da zakoračim ponovo, dalje :-).

  3. beliocnjakx kaže:

    Ljube se jer im je to predodređeno 😉

    • Plava Baklava kaže:

      A ljube li se ili volimo da verujemo u tu varku? 🙂 Nebo i Zemlja su mi nekako više oličenje stalne nikad ostvarene čežnje, gde se pružaju jedno ka drugom i deluje: ma, sada će …… ali beskraj medju njima ostaje da traje u daljini.

      Ljube se…..ne znam……obala i more :-). Zemlju voda odžedja :-). Vatra ka nebu stremi i stope se negde u nama nedostižnim visinama. Sve ostalo su ili večne neispunjenosti ili sudari svetova :-).

  4. wakeupwithsmile kaže:

    Biće sve dobro… To ti govori i unutrašnji glas, uobličen u šapat latice ili pesmu, svejedno…Važno je da znaš da će sve biti dobro 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      I kamen ume da govori, pa se ne čudim što latica sa mnom prošaputa veći deo jedne noći :-). Biće sve dobro ma šta to značilo. Potrebno mi je da čujem taj unutrašnji glas, kao vazduh što dišem, ledi mi dah kad taj glas ćuti. On ume da odnese sve strahove i nepoverenje ka sutrašnjem danu, čini da se prepustim s poverenjem da život zna šta je za mene najbolje i kad ja ne umem da svesno prepoznam. Uostalom, šta svest, uopšte, i prepoznaje? Tako je neuka. 🙂

      Da, biće sve dobro :-). I ovog jutra je sa mnom i to mi šapuće :-).

      • wakeupwithsmile kaže:

        Raduje me! Taj unutrašnji glas si ti…Svest ne možemo nazvati neukom, ali možemo je smatrati obmanutom i zamagljenom, dok je svetlo ne obasja i tada prepoznaje da si se pronašla na pravom putu 🙂
        Nije li divno buđenje sa osmehom 🙂

  5. Plava Baklava kaže:

    Hmmmm, zabljesak sunca rešim zatamnjenim staklima, da me ne zaslepi, a šta ću s tom unutrašnjom svetlošću, da mi je znati :-). Pravi put. Za sad ga uvek prepoznam tek retroaktivno, ali i to je uspeh, početnički, zar ne? 🙂

    Smajliću, smajliću, vraže :-). I kako ja sad da napišem da nam je budjenje s osmehom obaveza prema samima sebi 🙂 🙂 :-), A jeste ….

  6. wakeupwithsmile kaže:

    Eto vidiš, znaš 🙂

  7. Plava Baklava kaže:

    I nešto sad mislim šta je lakše odnosno teže: s osmehom se buditi ili ga sačuvati dovoljno da ostane i za uspavljivanje, na kraju dana. Rekla bih da je ovo drugo prava umetnost, jer jutro je ipak novi početak i nosi sobom više nade, vere i snage nego večernje presabiranje.

    • wakeupwithsmile kaže:

      Namaste!
      Dobro jutro 🙂 Osmešeno 🙂
      Možda nam je to presabiranje ipak potrebno, da bi smo tako i oduzeli, odnosno odbacili ono što nam osmehe koči, ili uzrokuje da ih sačuvamo i za uspavljivanje, celog dana. Kada eliminišemo uzroke onoga što nam ne dozvoljava osmehe, osmeh će biti trajan. Ako ne na licu zbog nenaviknutosti naših nervnih završetaka na koži lica, onda u očima i u duši. Teško je sve to odbaciti, znam. Klopka materijalnog sveta je duboka i u njoj vlada mrak. Ali, uzdignemo li se samo malo, stepenicama u nama, ugledaćemo svetlo. A kada ga ugledamo, ništa nas više neće zadržati u mraku klopke. Izaći ćemo na svetlo i u njemu biti srećniji no ikad. Kada će to da se desi? Uskoro. Kada god se budeš presabirala, oduzmi loše i dodaj dobro, zamisli taj dan kada ćemo se naći u svetlu i osmeh neće izostati 🙂
      Posle svog zla koje nam se desilo i koje se još uvek dešava, mislim da smo sazreli da izađemo iz ljušture, ili čaure u kojoj su nas držali i kao leptiri raširimo svoja krila toploti svetla i iz mraka klopke neznanja poletimo u visine svetla saznanja da smo Jedno…
      Dan je sunčan, već sama ta činjenica je dovoljna za osmeh 🙂
      Mir i ljubav u našim srcima i mislima…

      • Plava Baklava kaže:

        Dobro ti bilo i ovo i sva naredna jutra :-). Kad pričam s ljudima, nekad se ljutnu što se osmeh nikad ne podrazumeva, nego mora da se vežba, spolja i iznutra, i zašto i kako onda toliko da se trude :-). Kao da se pločice na stomaku stvaraju same, bez vežbanja i teretane :-). Kako tu mogu da prihvate potrebu treninga a radost u duši treba da bude poklon spolja, od ne zna se koga, sveta, života, kao da je pa zaslužujemo samo tako :-).

        Iščekivanje obećanog dana …. neee, to nije napitak za mene. „Uskoro“ s tačke gledišta čovečanstva može biti i za 10.000 godina, a toliko vremena da se s osmehom uspavljujem i budim ja zaista nemam na raspolaganju. Biram zato da mi svetlost obeležava svaki novi dan, jer živi smo i postojimo samo u sadašnjem trenutku. Kao što često imam običaj da kažem i molitva nad molitvama kaže: „hleb naš nasušni daj nam danas“ , ne molimo se ni za juče ni za sutra već samo za jedini trenutak koji postoji – sadašnjost :-).

  8. beliocnjakx kaže:

    Baklavićka,

    sve dok ideš prema horizontu ideš prema cilju,
    a horizont je i odmah ispred tebe, ako se udaljiš od tog mesta videćeš ga,
    znači horizont je na svakom koraku, samo ga treba prepoznati 😉

    • Plava Baklava kaže:

      Eeeee, dragi Vučkoviću, nekad i samo da idem, da se krećem je pobeda :-). Onda ako tome uspem da dodam horizont, osetim se kao šampion, a ako tu negde još i osetim i prepoznam neki cilj – ja sam apsolutno čudo :-).

  9. Svaki toliko se pitam, šta bi mi radili da nema ove elektronske komunikacije…
    Kako bi razmenjivali misli?
    Da li je razgovor sa čovekom u 4 oka bolji nego reč na kompjuteru ili papiru?
    Lepa muzika 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Pisali bi pisma? Sećaš se kako je to nekad bilo: u ITD-u i sličnim časopisima javljali su se ljudi koji žele da se dopisuju. Meni je život udelio da se krećem izmedju dve države, tako da sam prijateljstva upravo preko pisama negovala i zaista se s dragošću tog perioda sećam.
      Više bi smo provodili vremena u realu zajedno. I toga se sećam, bilo je sjajno. Inače, teško možemo naći jednu ili dve osobe s kojima je moguće baš svaku misao razmeniti, to je pravo čudo ako se desi. Tako da obično se ima: prijatelji za pozorište, prijatelji za kafanu, prijatelji za plakanje na ramenu.
      Naravno da je razgovor uživo bolji, zato što daje još neke druge dimenzije, ali i elektronske priče, priče na daljinu imaju u sebi nešto posebno: pošto ne možemo da se, osim na izrečeno oslanjamo i na boju glasa, pogled, gestikulaciju, moramo više napregnuti intuiciju, prijem i emitovanje emocija, maštovitost, pažnju. Osim toga, možemo da pošaljemo misao, pa ko je najde, da shvati i podeli svoju :-).
      Zaključak: ne postoji bolje ili gore, već samo: drugačije :-).
      Što se muzike tiče, sve iz „Secret garden“ mi je pre-predivno :-). Hvala :-).

  10. bijesibuka kaže:

    Danas je 70 godina od stradanja đaka u Kragujevcu!
    Da se ne zaboravi-bijesibuka.wordpress.com/

  11. agroekonomija kaže:

    Teško je biti sam i usamljen, ali posle kiše SIGURNO nestaju oblaci i zasja sunce.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s