Bajka zbunjenog putnika – deo drugi

Branko nas je izveo u noć zasićenu mirisom manga i nepoznatog. Autobus nas je dovezao do neke usnule četvrti Kaira, čuvane naoružanim vojnicima, da bi oni koji, kao nešto imaju, mirno spavali, zaštićeni od onih koji, kao ništa nemaju. Dočekali su nas osmesi, teški purpurni zastori, rashladjene sobe i, u holu kog se samo kroz maglu sećam, brojne čaše ispunjene aromatičnom crvenkastom tečnošću.

– Karkade – reče naš vodič – Tradicionalni egipatski čaj, u znak dobrodošlice.

Cvetovi hibiskusa klizili su niz naša žedna grla, ulepljena ukusom nepoznatog i strane prašine. Od tada često sebi skuvam šolju rumenih uspomena i udišem mirise davnih letnjih noći.

Sreća je kad dobijete vodiča zaljubljenog u svoj posao i destinaciju na kojoj brine o vama. Branku je Egipat bio u krvi. I tu ljubav je prenosio svakom svojom rečju na onog ko je želeo da je oseti.

Ne sećam se više tačnog redosleda obilazaka, posebno su prva dva-tri dana bili dani izmaglice emocija, utisaka, mirisa, ukusa. Znam da su mi se raspoloženja smenjivala neverovatnom brzinom, od apsolutne ushićenosti do ponora očaja, kad sam samo maštala da što pre budem kod kuće. Han-halili bazar, ruke koje vas vuku, glasovi koji se mešaju u nadvikivanju. Svi vam nude najbolju robu, u budžaku dve uličice dalje, zapitkuju odakle ste. To je bilo vreme kad je trajala agonija raspada domovine mog detinjstva i mladosti – Jugoslavije. Čarobna reč: JUGOSLAVIJA. Odmah su vas grlili, davali popuste, izvikivali: Tito-Naser, mi prijatelji, s osmehom koji bi se kilometrima dao meriti.

Koža se postepeno navikavala na vrelinu sunca, tu na ivici pustinje. I na znoj sa mirisom egzotičnih začina. Mrtvi grad. Mesto koje je delovalo jezivo i kroz prozore klimatizovanog autobusa. Tada je tamo živelo oko 2 miliona onih koji za bolje nisu imali. Život u grobnicama, medju lutajućim dušama. Reče Branko da se ne zna tačan broj onih koji su tamo stvorili sebi dom, jer medju njih ni policija ne zalazi. Ako im ne pripadate, velika je verovatnoća da, kad jednom medju njih kročite, nećete više živi izaći. Ponor ljudskog jada i zla.

Dodirujemo čarobni papirus, divimo se mudrosti drevne civilizacije koja ga izmisli. Satima hodamo salama čuvenog muzeja. Znate li da je, da bi se pogledao svaki eksponat, potrebno provesti tamo 33 godine? Čarobne magične 33 godine?!

Zanimljivo je da je u zemlji, gde se uzdržavanju uče od rodjenja, putenost naglašena na svakom koraku kroz tako suptilne nagoveštaje, po kojima plovite kao po nežnom brzaku. Egipat je poznati proizvodjač mirisnih ulja, koja do nas dolaze u vidu raznih Chanela, Versacija, i ostalih zvučnih firmi parfema. Golih ruku i nogu, u oskudnoj letnjoj odeći, sedeli smo poslušno na stolicama u jednoj od manufaktura. Osmesi na tamnim licima pokazivali su nam teške boce od debelog stakla, u kojima se presijavala gusta tečnost, u raznim nijansama boje ćilibara. Predstavili bi nam uvek aromu o kojoj je reč i onda šetali medju nama i dodirivali nam ogromnim staklenim čepovima kožu na delovima tela koje bismo stavile na raspolaganje :-). Mošus i pačuli su ošamućivali. Zaboravih da kažem da je grupa bila pretežno ženska, raspon godina 18-30. Tragovi ulja obeležili su nas mirisom po vratovima, nadlanicama, ramenima, nadlakticama i podlakticama, pregibima ispod laktova, kolenima i potkolenicama, oko skočnih zglobova. Odnosile smo, kao trofeje, flakončiće pune eteričnih snova, da nas u hladnim zimskim beogradskim danima podsete na ovaj letnji, koji je i nas  pretvorio u mirise.

U podnožju piramida nas je dočekala peščana oluja. Za tren je nestao kamilar koji nam je sa svoje kamile virio kroz prozor. Sve je bilo kao rukom izbrisano, jednim pokretom dlana. I onda se opet magično pojavilo. Tada je piramidama još moglo da se prilazi. Ležala sam na kamenu koji mi je šaputao nerazmljive priče davne tajanstvene prošlosti. Neverovatan Kairo pod nogama, zagrljen Nilom. Danju, meševina čarolije, smrada, nereda, pruženih ruku i spektra boja, mirisa, ukusa, noću – samo čarolija.

Put u središte jedne od piramida (nije bila Keopsova, u nju se tad ulazilo samo na sopstvenu odgovornost) je bio zanimljivo iskušenje. Nismo hodali, jer je hodnik za to bio preuzak i prenizak. Bauljali smo nizbrdo polučučeći, boreći se protiv klaustrofobije. Pa ipak, ako želite da budete večno mladi i lepi, možda nije loše da tamo malo proboravite, jer vazduh u piramidama ima čudotvorno dejstvo.

– Kad sedate na kamile da se slikate, ne dozvolite nikuda da vas vode – upozoravao nas je Branko – Imaju običaj da odvedu turiste iza prve peščane dine i onda traže 300 dolara da vas vrate.

Zaboravio je da nam kaže da se čuvamo turbana od prljavog platna, koje će nam munjevitom brzinom smotati na glavi da bi fotke bile autentičnije :-).  I to preživesmo bez zaraze i posledica po zdravlje :-). Na tren smo upijali tajnu osmeha Sfinge, pustili da pogled odluta daleko kroz pesak, platili malom paru tamnih očiju da se slika s nama, s piramidama iza ledja i – to je bilo to.

Noć je donela romantične vožnje fijakerima, puno smeha i razigranosti. sad je već bajka iz sve snage tekla, Egipat se uselio u naša srca. Mogli smo da krenemo dalje na put – ka Aleksandriji. Nismo ni slutile da pravo snovidjenje tek počinje.

Advertisements

6 comments on “Bajka zbunjenog putnika – deo drugi

  1. Lugar kaže:

    B. dobro je da je bajka u nastavcima. Celine su ti logične. Pada mi na pamet da bi na ovakva putaovanja trebalo pustati samo persone koje posle umeju da napišu ovakav putopis. Mnogi idu a ništa ne vide 🙂 .

    Nisam znao da se Patchouli pravi i u Egiptu. Mislio sam da je to idijska „ekskluziva“.

    • Plava Baklava kaže:

      Hvala ti, Lugar :-). Bajka je trajala 14 dana i stepenovala se. Bilo bi predoziranje da sve zbrljam u jedan deo :-). Kad putujem, volim da osetim svaki korak, svaki kamičak pod tabanima, da upijem atmosferu mesta i, ako je ikako mogiće, da se srećem s ljudima koji tu žive. Tek tada mogu reći da sam negde zaista bila.

      A svako mesto ima svoju dušu, makar ga činila i brisana ledina, samo je treba dotaći :-).

      PS: Ne znam kako je danas, ali tada je kod Egipćana bilo na snazi: što zaišteš – to dobiješ, u svemu pa i u mirisima :-).

  2. I ja sam preživo sve turbane i otmice… Kamile su cool 🙂

  3. Plava Baklava kaže:

    Pustinjske ladje :-). U stvari bih volela jedno duže jahanje na kamilama, na primer u okviru izleta do oaze sa sve spavanjem tamo :-). A ti otmice i turbane mudro prećutkuješ, ha? 🙂

  4. Labilna kaže:

    Oživela si neke davne slike. Verno i bez preterivanja. Egipat je inače zemlja mojih snova. Tamo mi je sve potaman. I vreme, i ljudi, i kontrasti. Zato uvek kažem, MORA da sam u nekom od prethodnih života živela baš u Kairu 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Ti i Egipat kao Francuska i ja :-). Prosto se smaoj sebi čudim kako je moguće da ne govorim tečno francuski i živim sve na nekim drugim mestima umesto tamo :-).

      Želela bih mnogo toga još da vidim u Egiptu, mada je danas dosta toga verovatno drugačije. Čekam kad dete još poraste, da bazamo po prašini zajedno :-). Ali su me ljudi tada učarali, posebno u Aleksandriji, koja je bila manje divlja i grabežljiva od Kaira.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s