Bajka zbunjenog putnika – deo treći ili kako se postaje princeza

Hotel se pružao tik uz pesak, vijugav i beo kao telo žene tek pristigle iz Evrope pod egipatsko sunce.  Šum talasa nam je narednih dana bio najlepša uspavanka, miris mora opijum. I sve to bez doplate za sobu s pogledom :-). Konobari svi kao jedan: lagano čokoladizirani, s brkovima i osmehom koji se meri kilometrima.

Branko nam dade još par poslednjih uputstava:

– pijte samo flaširanu vodu

– nemojte jesti na ulici, niste navikli

– ne ludujte sa sunčanjem, opasno je

– poštujte ih, jer oni vas poštuju

I prepustio nas je sebi samima, da se upoznamo u, za nas, novom svetu. Jutro nas je poteralo na plažu koja se prostirala u nedogled tik tu, pod našim terasama. Pesak je bio zaprepaščujuće hladan i u suprotnosti sa vrelinom sunca. Razigrane, radoznale, šetale smo bosonoge po plaži, ispitivale plićak, smejale se, dovikivale. Nekako nas nije zbunilo što su svi oko nas bili tamnoputi (pa to je tako logično, kad ste u Egiptu), ni što su žene bile obučene.

– Biće da ste vi nova grupa, zar ne?

Prišla nam je preplanula nasmešena devojka, obraćajući nam se na našem. Razdragano smo potvrdile.

– Podjite za mnom.

Kao jato guščica u stopu smo je pratile do otkinutog komada plaže. Uvela nas je medju kanape razapete od suncobrana do suncobrana, obuhvatila prostor koji su ograničavali pokretom ruke i uputila nas:

– Ako želite bezbrižno i bezbedno kupanje, treba da boravite ovde. Ovaj deo je namenjen belim turistkinjama iz hotela.

Zabezeknuto i upitno smo se zgledale pa pogledavale u nju, očekujući dalje objašnjenje.

– Znate, oni nisu previše naviknuti na bele žene u kupaćim kostimima. Ako pogledate oko sebe, primetićete da su njihove žene, pa čak i male devojčice obučene i tako se kupaju. Bela žena ih fascinira. Niko vam neće učiniti ništa nažao, ali svi će želeti da vas samo dodirnu,a to već može biti nezgodno.

Prvi put smo se pažljivije osvrnule oko sebe. Desetine parova očiju su nas tiho pažljivo posmatrali, pratili svaki pokret. Osećala sam se čudno, malo kao živuljka u zoo-vrtu. Možda samo stvar navike, odnosno nedostatka iste?

– Sada ću vas upoznati s vašim čuvarima. Oni su tu da brinu o vašem bezbednom kupanju i neometanom sunčanju. Ovo je Rambo.

Mišićav, veliki, najbrkatiji od svih, s platnenim kapčetom na glavi, pištaljkom okačenom oko vrata i štapom u ruci prišao je da nas pozdravi naklonom. Predstavio nam je svoja dva pomoćnika, sve to na više-manje priučenom engleskom.  Novo poglavlje bajke je počinjalo. Brzo smo se navikavale na život princeza u zlatnom kavezu i shvatile smo da on nije ni tako tesan, kako se činilo na prvi pogled.

Svaki ulazak u vodu je bio prava avantura. Sredozemno more je tog leta bilo dosta nemirno. Talasi su bili zabavni, ali je plivanje bilo misaona imenica. Bilo koja od nas kad bi zakoračila ka vodi, krenuo je da se odvija neverovatan ritual. Rambo i pomoćnici bi se rastrčali ka moru, vičući kao da zle duhove drekom isteruju. Rambo je besomučno duvao u svoju pištaljku, mahao štapom i rasterivao ljude u moru. Oni su se uredno postrojavali u špalire, ostavljajući dovoljno brisanog prostora izmedju za igrarije malih belih princeza. Stajali su nagurani jedan uz drugog, u očekivanju da nas možda podivljali talasi približe na dohvat ruke, ne bi li dodirnuli belu kožu naših tela makar na tren. Želeli su da dotaknu svoj san, mi smo dodirivale svoj i navikavale se na to da ta dva sna bitišu jedan kraj drugog, bez preplitanja. O tome su brinuli Rambo i pomoćnici – da odstojanje bude dovoljno veliko i bezbedno.

Rambo i pomoćnici postali su sastavni deo naših dana. Ugadjali su nam koliko je to bilo moguće, u sred belog hladnog peska na punoj plaži. Nameštali i premeštali suncobrane i čuvali naš mir i pravo na telesni integritet :-). Zbunjivalo me je poštovanje i disciplina ljudi. Kad bi nas veče zateklo na terasama, umorne i zdravo snene, gledale smo otkinuto parče plaže, kanape koje su u to doba postojali samo u sećanju. Preko tog parčeta nije prelazio niko, ljudi su ga i tako neobeleženo uredno zaobilazili. To je bila obećana zemlja belih žena :-).

U časovima dokolice učile smo prve arapske reči, brojanje do 20, pozdrave. Naši čuvari su od nekud dovukli velike gumene kolutove na naduvavanje. Popakovale smo se na njih i puštale da nas bacakaju talasi. Špaliri u moru zavideli su trojici srećnika koji su imali privilegiju da pruže ruku onoj koju bi talas prevrnuo i pomognu joj da se vrati u kolut.

Nisam još stigla da kažem da su im deca lepa kao lutke. Mila i stidljiva, daleko stidljivija od evropske dece. I tako, jedno malo loknasto luče zalutalo je medju nas, onako sasvim bezazleno. Sestra i ja smo pokušale da pričamo s njom, počele smo da se igramo u pesku, kad je doleteo Rambo, razvikao se, besan do usijanja. Zgrabio je malecku, koja nije imala više od 3-4 godine za mišicu, cimao je, galamio. Zaprepašćeno sam skočila, počela da je branim, da ga molim da je pusti. Uhvatio je dah, pogledao nas.

– Da li želite da ovo dete ostane tu, sa vama?

– Da, da, želimo da ostane – brže-bolje sam ga uverila.

Malecka se skupila na pesku kao preplašeno mače, samo su nas velike tamne oke gledale s naznakom osmeha izmedju razbarušenih loknica. Zaigrasmo se s njom, pokušavajući da potisnemo nemilu epizodu. Igru je prekinuo opet Rambo, upirući ruku u neku ženu kraj kanapa i njegove kule-stražare:

– Vidite onu ženu? To je majka devojčice. Želela bi da vam se zahvali što ste dozvolile njenom detetu da ostane i igra se sa vama. Da li sme da pridje?

Gledale smo s nevericom. Šta reći?

– Neka pridje, naravno.

Žena je prišla pognute glave, širokog osmeha. Klekla je u pesak pored nas, poklonila se i počela da priča. Rambo je prevodio njene reči zahvalnosti. Osmehe nije morao da prevede, ni topli stisak njene ruke. Ispraćale smo je zbunjenim pogledima.

– Vidite li onu ženu? To je baka devojčice i želela bi da se zahvali što ste dozvolile devojčici da ostane sa vama i što ste primile njenu snahu.  Sme li da pridje?

– Naravno.

Starica s licem na kom je bilo ispisano 10 života nam je prilazila preko peska, noseći poslužavnik sa šoljama i čajnikom.

– Baka bi želela da vam ponudi karkade, u znak zavalnosti.

Pile smo u malim gutljajima cvetove hibiskusa i ukus tog neobičnog sunca i sve poglede tamnih očiju i poštovanje koje ne pamtim kad sretoh. Držale smo stare zgužvane zahvalne ruke, dok nas je osmeh pozivao da budemo gosti u njihovoj kući, da učinimo čast njihovoj porodici.

Pogledala sam zbunjeno u Ramba. Smeškao se, delovao je zadovoljan. Palo mi je na pamet da bi bilo glupo rasplakati se sad tu, na sred plaže. Ali, da li bi to bilo manje ili više čudno od serviranog čaja i zahvalnosti nepoznatih ljudi, koja se kao svilen plašt obavila oko nas, zbog jednog pogleda i par običnih reči? Umeli su da čuju. Umeli su da cene. Trebalo je učiti od njih.

Advertisements

6 comments on “Bajka zbunjenog putnika – deo treći ili kako se postaje princeza

  1. nedodjija kaže:

    nisam znala na sta ce da izadje ovaj tvoj putopis – do sada….. ipak si umela i tada da shvatis….!
    🙂

  2. Lugar kaže:

    P.B. Ima li još ? 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s