Bajka zbunjenog putnika – deo peti: San u snu

Večeri su imale draž Hiljadu i jedne noći, sasvim bez greške. Lepljive kao sirup za arapske kolače, slivale su se u tonove orijentalne muzike. Razlika izmedju života devojke i života žene bila je beskrajna u njihovom svetu. Na podijumu kod bazena, plesale su utegnute u tesne košuljice i suknje do ivice kolena. Iako su plesale izazovno svakim delićem tela, niko u tome nije video erotiku niti trunku nepristojnosti. A sutradan, sutradan kad bi postale udate žene, duge nemirne kose prekrile bi zategnute marame, tesnu odeću koja opcrtava linije tela zamenjivale bi haljine nalik na vreće. Sve ostalo postojalo je možda samo još iza visokog zida, rezervisano za njega, koji je imao dovoljno zlata, da može da je isprosi.

Direktor hotela imao je ćerku i sina. Devojče je tad imalo oko 15-16 godina i rado se družila s nama. Edi je puštao red njihovo, red naše. Najviše je voleo Džeja. Mi smo nju učile kolce, ona nas trbušni ples. I tako, jednom, Branko nam je najavio večeru u romantičnom restoranu na stenama iznad mora. Riba, škampi u raskošnom ambijentu dvorca na hridima. Vlasnici su bili neki Nemci, ako se dobro sećam, bračni par. Dogovorile smo se da povedemo devojče (zaboravih joj ime, davno beše zaista) i Edija, kao naše goste.

Ali, avaj, nije to tako jednostavna priča. Ona je želela, ooooo, kako je želela da ide sa nama. Edi nas je uputio u proceduru. Predstavnici grupe, bar dvoje treba da odu kod njenog oca i da zatraže od njega dozvolu da malecka podje s nama. Uz molbu idu i usmene garancije da će se prema njoj svi dolično ponašati i da njena čast ničime neće biti ugrožena. Onda će veliki tatko da razmišlja i da nam javi odgovor. I – bi. I on reče: DA, dajem vam je s poverenjem. Kakva odgovornost na našim plećima! Bila je tako lepa i razdragana te večeri, u svečanoj haljini s tilom. Stala je izmedju nas i uhvatila nas za ruke. Objasnila nam je da tako idu ulicom devojke, držeći se za ruke. Dobro, de, neka bude :-).

Restoran je bio čarolija, luna-park za odrasle. Mogli smo da sedimo i pijuckamo pićence u bilo kom kutku koji izaberemo. Konobari su postajali vidljivi samo ako spaze da vi okom, pa da oni brzo skokom. Trpeza je bila kao iz bajke. Branko nas je učio strpljivo kako se šta jede. I tada smo upoznale njega. Oči kao u laneta, čiste i sjajne kao dva meseca. Duge trepavice pravile su senku na obrazima kad god bi zbunjeno spustio pogled ako mu se neka od nas obrati. Edi nas je upoznao, bio je to njegov drugar. Pružila sam ruku ne sluteći šta time činim. Trgao se kao da ga je pogodila munja, a oči postadoše još sjajnije i veće. Prvi i jedini put u životu sam u očima odraslog muškarca videla potpunu nevinost. Stajao je pred nama nedodirnut, u iščekivanju dana kada će se pojaviti ONA, koja će značiti sve: zajedništvo, i prvi dodir, prvi put ruku u ruci. Pretpostavljam da nam se na licima ogledala neverica dok nam je Edi objašnjavao:

– Moj prijatelj je veliki vernik. I vera mu nalaže da ne sme ženu da dodirne pre braka. Ne sme sa njom čak ni da se rukuje.

Te noći, opijene mirisima, šumom talasa, škampima, začinima i ko zna čime sve još, ležale smo po krevetima i podu u najvećoj sobi, smejale se i ćaskale, onako tipično ženski. Ne znam više kojoj od nas je pala na pamet luda ideja da idemo na noćno kupanje u hotelskom bazenu. Spavala je plava voda, uokvirena praznim stolovima i tihim apartmanima. U kupaćim kostimima, umotane u peškire koji jedva da su nam pokrivali bedra, bosonoge, nas desetak spuštale smo se niz stepenice na prstima, trudeći se da se ne kikoćemo. Siroti recepcionar Ahmed, probudjen iz prvog sna, trljao je oči u neverici, dok smo mi šaputale s prstom na usnama:

– Pssssst, tiho, Ahmed, spavaj ti, mi idemo na plivanje.

Kako to obično biva, kad ne smete da se smejete, sve je povod upravo za smeh. I baš liči na onu „k´o lud na brašno“. Noć je bila čarobna, mi srećne.I sve je bilo bajka. Iznenada, idilu je narušilo škljocanje reflektora oko bazena koji se uključuju . Zabljesnulo nas je svetlo. Ukočile smo se, očekujući probleme. Kraj bazena je stajao sin direktora hotela. Ozbiljnog lica nam je objašnjavao da je opasno da plivamo po mraku, bolje je da nam uključi svetla. Iz kuhinje je izlazio Šaban, momak za sve. Nikad nisam shvatila kad je taj dečko spavao, jer smo ga sretale u svako doba dana i noći. Uvek nasmešen, ljubazan, kao tiha uslužna senka, svima pri ruci. Kažu da svaki egipatski hotel ima jednog svog Šabana. Ovaj naš je, dakle, u dva po ponoći izlazio iz kuhinje, noseći gomilu tanjirića s nekim kolačima, koje je počeo da redja po ivici bazena i da nam dodaje.

– Da se okrepite, plivanje uzima snagu.

Nismo imale snage čak ni da se postidimo, toliko je sve bilo nestvarno. U koji smo to svet zakoračile? Kakav je ovo narod? U kojoj smo se to obrele priči?!

– Hoćete da vidite egipatsku svadbu? Ako ste raspoložene, mogu da vas povedem večeras.

Edijeva ponuda je zvučala fantastično. Naravno da smo prihvatile, na brzinu dovršile lenju popodnevnu kafu i odjurile da se spremimo. Tek putem smo shvatile da Edi mladence niti bilo koga iz svatova uopšte ne poznaje. Prosto je samo saznao gde je svadba i pomislio da bi nama to moglo biti zanimljivo. Doček na ulasku u salu nas je oslobodio svake nesigurnosti koju je ovo saznanje moglo da izazove. Sjatiše se oko nas kao da su stigli najdraži gosti negde iz daleka. Poveli su nas do mlade i mladoženje, u centralni deo sale, gde su sedeli na kičastim prestolima. Morale smo da sedimo s njima i slikamo se u milion poza. U medjuvremenu su oslobodili jedan sto za nas i krenuli da nas goste. Igralo se kao u transu, bez kapi alkohola. Čista emocija. Adrenalin? Ko zna šta sve.

A deca, deca kao lutke lepa, loknasta, ogromnih milih očiju, stidljiva. Pomilovala sam po kosici malenog koji je sedeo na susednom stolu. Njegova majka mi se osmehnula velikim osmehom, koji smo sretale svuda, nešto je rekla dečaku i gestom ponudila da možemo da ga uzmemo u krilo. U priči s njom i maleckim, nismo primećivale šta se zbiva oko nas, dok nije postalo jasno da se drastično smanjio prostor. Osvrnule smo se i zaprepašćeno shvatile da smo okružene decom, koju su ruke majki gurkale da nam pridju što bliže, da možda baš njihovo dete bude to koje ćemo dodirnuti, pomilovati, uzeti u krilo. Priznajem da mi se i sad oči pune suzama, kad se setim. Nije vredelo govoriti im da smo sasvim obične, kao i oni. Za njih bile smo vilinska bića, princeze, kraljice. Ko zna šta se sve našem jednom dodiru pripisivalo. Mi smo imale našu bajku, one svoju. I tako, deca su nam se redjala u krilima, na svaku nogu po jedno, na minut-dva, pa sledeće.

– Vidite onu porodicu tamo levo, kod prozora, žena nam maše? – pitao je Edi – Želeli bi da vas upoznaju. Voleli bi da prihvatite poziv i da sednete makar na kratko za njihov sto.

Pih, pa to je sitnica, to je najmanje što možemo učiniti. Pošle smo. I završile od stola do stola, od porodice do porodice. Sjajnih očiju rukovali su se s nama, klanjali se, zahvaljivali, donosili posluženje, nutkali nas. I svi su nas pozivali u goste, na čajeve, ručkove, večere. Da smo kojim slučajem htele i mogle da ostanemo duže od trajanja aranžmana, imale bismo sigurno obezbedjene sve obroke najmanje za dve nedelje, samo u tim pozivima. Kasnije smo ćaskale s radoznalcima, koji nisu mogli da shvate da dve devojke, neudate, same putuju po svetu. Objašnjavali su nam da kod njih rade samo žene udovice ili iz baš siromašnih porodica. Trudile smo se da ne povredimo njihove emocije našim evropskim slobodarstvom, smišljale priče o roditeljima koji su hteli da budu s nama, ali im lekar nije dozvolio da idu u tako ekstremne vrućine.

Odlazak sa svadbe je trajao dugo, dugo. Trebalo je sa svima se oprostiti, rukovati se, obećati posetu nekad, u nekom životu. Mladenci su nam po milioniti put zahvaljivali što smo im dan venčanja učinile tako izuzetnim svojim prisustvom. San je bio java ili se java pretočila u san – ni danas mi nije sasvim jasno. Jedino što znam je da je, sasvim sigurno, neponovljivo iskustvo. Ooooo, kako sam razumela Branka što kaže da mu je tu kuća i da uživa u životu s džepovima punim leblebija.

Advertisements

4 comments on “Bajka zbunjenog putnika – deo peti: San u snu

  1. nedodjija kaže:

    dodir dva sveta….
    fantasticno !
    🙂

  2. Charolija kaže:

    Jako lepa priča. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s