Čežnja

Ne razumem zašto si mi kupio nebo kad mi ne daš da šetam po njemu.

Ne razumem što si pripitomio slavuja, kad si mu zabranio da mi peva.

Zaista ne razumem.

Ne, ne razumem, čemu si, za mene, kažeš, lovio vetar, kad ga ne puštaš u moja jedra.

Ma ne razumem ni zašto si rekao da mi poklanjaš zvezde, kad si ih sve pod svoje spuštene kapke sakrio.

Zaista ne razumem.

Ne razumem što si mi u djerdan snove nanizao, a onda mi šapnuo da ne smem više da ih sanjam.

I ne razumem zašto si mi poslao dodir zabravljen iza stotinu brava.

Ne razumem što si za mene sročio stih koji smem da izgovaram samo unatraške.

Zaista ne razumem.

Ma zašto mi posla kišu koja ne sme da me umije, nežni oblak koji ne sme da me pokrije, talas koji ne sme da me zagrli, ljubav koja ne sme da me poljubi?

Zaista ne razumem.

Da li stvarno, istinski baš, veruješ da tek treba da naučim kakvog ukusa je čežnja? Jer samo ako poverujem da u to veruješ – moći ću da razumem.