Silina nepodnošljivosti

Kad nas obuzme osećaj umiranja od siline neke nepodnošljivosti – najviše smo živi.

Plava Baklava

 

 

Advertisements

Zašto mi ličiš na mene?

Prestani da toliko puta u jednom danu ličiš na mene, da se u tebi prepoznajem. To me zbunjuje. Razgolićuje. I čini da želim da se ponavlja. Potrčim onda da se zaogrnem u sijaset novih zaštitnih slojeva, da me sopstvena golotinja ne zaslepi, i ne plaši dalje strahom od ranjivosti. I ne znam bih li odbacila sve velove lažne sigurnosti i zaplesala tako oslobodjena po površini vode, ili se skrila od dana i prepoznavanja u pregibe snova za koje umislih da su samo moji.

Namerno dodajem šećer u prvu jutarnju kafu, da bih se razlikovala od sebe prepoznate u budjenju.

I da se nisi usudio da ogledalo zaista sakriješ od mog radoznalog pogleda. Kako bih se onda dalje pronalazila?

Kad se sama oko sebe svijem

Sve je više tudjinaca oko mene.  To je, valjda, neki znak da rastem. I odrastam. I da mi je sve manje potrebno da me svako u prolazu prigrli. Dovoljno je i poželjno je da to čine samo oni pravi. Bez kompromisa. I bez utešne nagrade. U medjuvremenu, naučila sam da se sama oko sebe svijem. I obučem onaj osmeh što ne govori ništa, a pogled u sebe da čuvam samo za one oči koje zaista umeju da vide. I za pesmu koja zaista ume da se peva. I za uzdah koji nas pokriva vascelu noć, ma gde bio.

Da li se sve to zove snaga, koja je tu čak i kad su pločnici od želea a korak gumen?