Mazohizam u praksi

Pundravci me neki od jutros smaraju, to je čudo jedno. I sve se mislim šta bih sa sobom, a mogućnosti su ograničene. Nameću se dve podjednako banalne:
– raspakuj kofere
– ukloni sedmodnevnu prašinu što nas je dosledno dočekala.
Džabe meni što je napolju sunčan mrzli dan, kad nema onih 140 cm beline, kroz koje smo tamo negde pohodovali.

Čovek je, bez zezanja, čudna zverka. Ljudskom mazohizmu nema kraja, zaista. Intenzivno sam mislila o tome proteklih dana i planirala da vam kažem, samo još da raščistim sa sobom da l´ se ovo žalim, ili se hvalim :-). I gde je sad početak?

Klinci su opet imali prolećni (čuj – „prolećni“) raspust, te sam, kao svaka dobra majka, detaljno isplanirala još jedno zimovanje. Znam da sve to malo liči na odlazak u radni kamp il´ na vojnu vežbu, ali volimo mi tako pa to ti je. Dok smo vukli kofere uz zasneženo i zaledjeno brdo, do tople kućice u smetu na ivici šume, odranih obraza od mraza i vetra, mantrala sam vrlo ubedljivo: „ovo volim do zvezda, do neba, baš uživam, jer to tako treba“ . Pomoglo je. Kad smo povratili dah u toploj sobi, poče duša da se topi od miline.

Palo je raspakivanje skafandera i protivmraznih skalamerija, i detaljna priprema za sedmodnevne srednjevekovne torture :-).

Sve je počelo skidanjem s vode i sokića i šaltanjem na zdrave čajeve. Jutro dočekasmo veseli.
– Neeeećuuuuu još da ustajeeeeeem!!!!
– Ma, hajde, momci, ubrzajte malo, čeka vas školica!
– Neeeećuuuuuuuu u školicuuuuuu joooošššššš!!!!
– Hoćeš, dušo, ti to želiš najviše na svetu.
Posle intenzivnog marša kroz zavejanu šumu, zagrejanog duha i tela i bez pola lica, stigli smo do našeg dobrovoljnog (m)učilišta :-). Naj-volem fazu obuvanja skijaških cipela. Srećom te me je instruktor (hvala mu na tome) prve godine obavestio da se svako zakopčavanje istih sastoji bar iz tri faze, jer svaki put kapitulira najmanje još jedan zubac, dok se ne postigne željeni efekat zategnutosti. Ako tome dodam tri kopče na svakoj cipeli, broj potencijalnih pokušaja sakaćenja prstiju se penje na 18 minimalno kod svakog obuvanja podmlatka. Ako tome dodam sebe s jednom ali vrednom kopčom, i sve to pomnožim sa 7 dana, srećan sam čovek što još uvek imam svih 10 prstiju, oba dlana i samo jedan flaster :-).

Dok dete (obično se samo muška čuju) cvili u propisno utegnutim cipelama, stavljam mu kacigu, rukavice, prsluk za prepoznavanje, uz razne bojne pokliče, koje na njegovom licu izazivaju čudnu grimasu, slabo sličnu osmehu.
– Ti to možeš!!!! Ti si majstor! Ovde godine ćeš sigurno jaaaaako napredovati! Eno ti ga omiljeni instruktor! Jupiiiiii!!!!
– Ahaaaaaaaaaaa, viiiiiiidiiiiiiim – uzvraća podmladak otegnuto sa znatno manje oduševljenja.

Dan prvi

Strpljive majke pune roditeljske ljubavi stepuju na minus beskonačno u dnu padine. Sinovi slabo imaju razumevanja za njihovu povremenu potrebu da se ogreju u toploj prostoriji, jer njihova je misija da hrabre, bodre, suše suze, tapšu po ramenu, brišu nos, raspakuju keksić za užinu, dodaju čaj, uz obavezno „najbolji si“ :-). Srećom pa uspevaju tu i tamo da se odšunjaju po neko kuvano vince, dok su klinci ledjima okrenuti na školskom ski-liftu, i brzom brzinom poboljšaju cirkulaciju u obamrlim udovima.
Dan drugi

Majke zaključuju da je suviše jednostavno apsolvirati samo dva puta dnevno navedene procedure, uz dva čaja, odlaske na presvlačenje, ručak i svega 4 sata cupkanja i bodrenja. Prelaze na sledeći level: odlučuju i same da se na sprave za mučenje nanože.
Klinci ih sumnjičavo odmeravaju i uveravaju se hoće li biti tu u vreme kad oni dodju na keksić i čaj. Mislim, bilo bi stvarno neodgovorno da se osakate u medjuvremenu, pa da nema ko da momke servisira :-).
Sve ide po planu. (M)učitelj daje vrlo jasne komande: kružite ramenima, čučnite, ustanite, klatite se napred-nazad, dotaknite vrh skije. I sad lepo elegantno i s osmehom gracija krenite da pešačite uzbrdo. Zanimljivo je da su se jako brzo klimatski uslovi promenili. Od minus beskonačno ni traga ni glasa, temperatura liči na tropsku, samo ne kapiramo kako je moguće da se sneg i dalje održava. Srećom te nam je osmeh ostao zaledjen na licu, podseća na permanentni make-up. To je dobro, jer na kraju dana treba uložiti napor samo u pokušaje da ne stenjemo i ne žalimo se glasno šta nas sve boli. Dajemo momcima lični primer hrabrosti, psiholozi kažu da je to najvažnije :-).

Dan treći i svi ostali

Sad smo se već izveštile. Funkcionišemo kao dobro uigrana vojska. Mislim, mi smo vojska, momci su narodne mase za spašavanje 🙂 . Odbijamo da ih evakuišemo iz ratne zone, tako da su prinudjeni da savladavaju sve komplikovanije manevre na belom pokrivaču. Istrajavamo u davanju ličnog primera. Zaključane u kupatilu u kasnim večernjim satima menjamo i dodajemo nove flastere, modrice se više ne broje. Važno je da uživamo u jednom od najplemenitijih zimskih sportova :-). Instruktor nas obaveštava da je bol sastavni deo tog zadovoljstva. Hvala mu na dobroj volji da s nama podeli sva svoja značajna saznanja. U sredu ujutro klinac kreće da cvili da želi slobodno popodne. Slabo se prima ubedjivanje da je to samo za one od 4,5 a da ovi od 8,5 kao pravi muškarci žele da treniraju i tad. Pribegavam iz nemoći klasičnom podmićivanju:
– Ako izdržiš danas ceo dan, možeš da biraš po povratki igračku kakvu želiš kao specijalnu nagradu.
Ova ponuda je privukla njegovu pažnju. Uz težak uzdah (da istakne stepen svoje požrtvovanosti) i oprezan osmeh prihvata.
– A zašto je tebi, mama, toliko stalo da skijam posle podne?
Uzdišem, u pokušaju da se obujem tako da što manje boli.
– Zato što, dušo, još samo danas imam instruktora i sutra prepodne. A sutra idemo na veliku stazu i ovo nam je priprema.
– Buaaaaa-haaaaaa!!!!!! Ne želim da ideš na veliku stazuuuuuuu!!!!! Neću da budem siroče!!!!!!!
Bila je to taktička greška. Proširujem ponudu specijalne nagrade. Uspevam da mu skrenem pažnju. Jupiiiiii!!!!! Idemo dalje.

Dan peti

Obuvam svog sinka, dajem mu još jednom precizne instrukcije.
– Mama, a šta ako se skršiš na toj velikoj stazi?
– Neću, dušo, obećavam.
– Mama, a ako se ne vratiš 2 sata posle završetka školice skijanja, smem li da paničim?
– Ne,milice, neće biti potrebe, jer ja ću se vratiti.
– Mama, a ako se uopšte ne vratiš, smem li onda da paničim?
– Onda smeš, ali ti neće mnogo pomoći. Medjutim, ja ću se, mili, vratiti.
– Mama, ja sam smislio. Ako se ti nikad više ne vratiš, ja ću da ostanem s našim drugarima
– Dobro, dušo. Drago mi je da si našao rešenje. I hvala ti na ohrabrenju.

Vožnja žičarom prolazi apsolutno idilično. Grad pod nogama, nebo na dohvat ruke. Bezazleni početak staze, fina lagana penzionerska vožnja, nasmejan instruktor. Ponosan je na nas? Ili prepoznajem laganu zlobu u uglovima usana? U tom trenutku nas obaveštava:
– Sad smo na početku crvene staze. Verujem da tehnički sve možete da je savladate, naći ćemo se na sledećoj levoj krivini. I da vas podsetim: jedina mogućnost koju imate je da se spustite do podnožja :-).

Mišići bride. Mozak se isključio. Bol? A šta je to? Nažuljane noge? Ma ni slučajno! Brige, problemi? Sve je izvetrilo.

Postoji samo jedna misao: ima li kraja ovom *ebenom brdu?!?!?!?!?! Izbavite me odaaaavdeeeee!!!!!!!!

Rekoh ja na početku: čovek je čudna zverka. Malo nam je bilo jednom, pa smo išle opet. I još bi, da nas nije očekivao brižni podmladak. Šteta! Ali, sad je već izvesno da će postojati i sledeći put. Jednom, valjda, i sa mladjarijom. Osećam da mi se od ponosa cakle oči. Više mi nisu teške glomazne skijaške cipele. Adrenalin je izlečio sve bolne tačke na telu. I smejem se ljudskom mazohizmu: da s osmehom plati da ga ´vako muče. Al´vredi – za sve pare :-).

Dan poslednji

Sinak se zanima kada će i on biti prvi na tim njihovim završnim takmičenjima. Pitam ga:
– Znaš li ti, mali, koja je razlika izmedju šampiona i ostalih?
– Koja, mama?
– Šampion ima volju koja ne priznaje bol. Šampion ne cvili. On uvek ide napred. Ne lije suze što ga je nažuljila cipela, jer on to ni ne oseća. Zato i jeste šampion.

Idemo lagano kroz 140 cm beline i znam da ćemo dogodine ponoviti torturu i tako – ko zna koliko puta još, sa sve osmehom na licu. Jer čovek je čudna zverka :-). Hmmmm, a ja se osećam nekako drugačije, nekako … šampionski :-).

Advertisements

10 comments on “Mazohizam u praksi

  1. Nisam veliki ljubitelj klasike i slkicnog, ali moram reci da mi se svidja. U stvari, to je zivot… Prijatan dan i puno osmeha…

  2. dollybel kaže:

    draga šampionko drago mi je da ste uživali u zimskim čarolijama

    ova šampionka s ove strane monitora ima upalu mišića (nemoj nikom kasti), igrala je i igrala i igrala… na svadbi

  3. nedodjija kaže:

    joooj mila, smejala sam se do suza citajuci o bolovima i zuljevima….. i obavezama cenjenih roditelja u vreme decijih aktivnosti…. taako mi je poznata situacija (doduse nevezana za sneg….) i taaaako si je fantasticno opisala…! imas sjajan smisao za humor i za sagledavanje ukupne situacije…
    🙂

  4. Staklenna kaže:

    Svaka cast, mama Sampionko! Ruku na srce moja ljubav ka snegu i njegovim (g)radostma je vrlo ogranicena. Uglavnom sebe maltretiram na slican nacun samo u letnjem periodu i u slanoj vodi. Mozda je ralog sto smo porodicno zaljubljeni u leto. Pretpostavljam da bih, kada bi me neko ubedio ( na silu!!!) i poveo na zavejanu planinu – po ceo dan cvilila i kukala kako je hladno, i kako me sve boli, i kako… Bila bih gora od dece. Ali zato, uzivam kada slusam kako je drugima bilo lepo.

    • Plava Baklava kaže:

      Dobro mi došla :-). Šta da ti kažem osim da zastupam onu: „ako ih ne možeš pobediti, priduži im se“ :-). Leti se znojim, pržim i praćakam, zimi treniram duh i telo na padinama i vičem „baš to volim“, s proleća i kasne jeseni gumanjacima ispitujem dubinu bara, s istim ratnim pokličom. Tako nekako sam vikala i kad smo imali radne subote na Adi, na raščišćavanju iskrčene šume, uz 1/4 hleba i 1 paštetu :-).

      Ako nešto ne mogu da promenim, bolje onda da ga volim i pretvorim u užitak :-). Ili, možda, većinu svega nabrojanog ipak – volim :-). Jer, zima je divna, s mirisom cimeta, vatre i kuvanog vina :-). Još da uvek neka ruka ruku greje, srce može tada stalno da se smeje 🙂 🙂 :-).

  5. Solstinger kaže:

    Lep tekst. Malo preterujete sa sarkazmom u pripovedanju. Prija ta žaoka ponekad, negde. Al’ bez preterivanja 🙂

    Pozdrav

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s