Eho

Iz cista mira, uz dorucak i crtani film, oduze mi sinak moj dah u trenu:

– Mama, da li covek ima pravo da uzme sebi zivot? Ne boj se, ne planiram ja tako nesto da uradim, ali zelim da znam.

Jedan od onih trenutaka kad se srce zaledi, a suza neisplakana odcrpi snagu iz tela. Seli smo u nase ljuljaske i pricali o Bogu, ljubavi, sreci, tuzi i teskocama koje nas nekad presretnu. O bogatstvu koje se zove „zivot“ i o tome kako ga dosta ljudi malo ceni.

Nije meni sto me pita. Svasta deci pada na pamet kako rastu, i dobro je dok pita, znam ja. Meni je sto je to tema koju vrtim po glavi vec nekoliko dana. malo podstaknuta knjigom, koja upravo jednom takvom odlukom pocinje, malo nekim blogovima, a ponajvise jednim forumom na koji sam slucajno naletela.

Forum na temu: kako je najbolje izvrsiti samoubistvo. Desetine mladih ljudi. Pricaju svoje ocajne price, s osecajem da su neshvaceni, nevoljeni, odbaceni. S roditeljima – zid cutanja i antagonizma. Opravdan ili neopravdan, ko to zna, ali to je njihova realnost, kako je osecaju u ovom casu. Hladno, matematicki proracunato, dele jedni drugima prakticne savete: sta najmanje boli, sta najbrze deluje …… Ne tese se, ne ubedjuju jedni druge: bice bolje. Ima i onih koji su vec pokusali, nije uspelo, pa planiraju opet.

Kako je moguce da niko ne cuje njihov ocaj? Da niko ne vidi signale? Oni mozda i idu razgolicenih dusa, ali nema ko da ih vidi. Mozda izvikuju svoju tugu i dileme i strahove, ali niko nece da ih prepozna. Zatvoreni su ljudi u svoje vizije i savijaju granu dok ne pukne, u ocekivanju da za svakog njihovo dobro bude, bez potrebe da osete razlicitost htenja i zelja. I onda se cude. Pale se svece. Nosi se crnina. Prekasno!

Tezak neki kamen mi danas na dusi lezi. Mozda je i do ove olovne kise, koju kao da je maj od novembra ukrao. Polegla je na sve neumoljivo, kao da sunce nikad vise zasjati nece. I ovo moje se odjednom umorilo, povuklo nekud, mozda u neki tudji dzep. Ne znam.

Posmatram svoje dete. Umirujem se malo, nema tragova tuge. Misli su mu zivahne, ako i obicno. Bice da je ista tezina pitanja, kao kad je hteo da zna sta je to sex. Takva su deca. Otkrivaju svet. A mozda mi je prosto procitao misao, strah koji pritajen cuci.

Bojimo se za njih, sa svakim korakom koji naprave u spoljasnji svet. Kontrolisemo disanje da ne bi u panici poceli da vicemo. Neprijatelje vidimo svud okolo, u neznancima i neznankama koje ce sretati. Ali, da li smo dovoljno uz njih? Da li nam dovoljno veruju? Da li smo im zaista oslonac?

Sta je iluzija? Sta je stvarnost?

Juce me pita, na putu do skole:

– Mama, da li ja ovo sanjam ili sam budan?

– Micko, ceo svet je jedan veliki san. Kad ti padne takvo pitanje na pamet, reci sebi: „Ovaj trenutak je vazan“ i on ce postati stvarnost, sa svime sto u njega stane. Jasno?

………………………………………………………………………………………………………..

Prošlo je skoro 365 dana od kako sam započela ovaj post i ostavila ga nedovršen. U medjuvremenu desile su se stvari razne, lepe i manje lepe. Baklavče postavlja nova pitanja, sve više razmišlja i sve češće bi da dokuči SMISAO.  Nemam kad da pišem sad sve što bih želela, ni u ovom ni u novim postovima, ali podstače me jedan telefonski razgovor da oduvam prašinu sa škrinje nedovršenih, otvorim je i proberem brzo medju malo već požutelim pergamentima.

Razmišljam sad o tananosti i krhkosti duše, posebno dečije, koja tek pokušava u ovom našem, sve grubljem svetu da se snadje. Da, lepo je sve što danas možemo da im pružimo, ali i dalje mislim da najdublji trag ostave trenuci kao:

– kad zagrljeni ležimo u dnevnoj, učimo engleski i golicamo se

– kad započnemo dan sa „dobro jutro, sunce mamino“

– kad suze osmehom brišemo i smišljamo kako da naslikamo jedan veseliji dan

– kad kuća miriše na vanilu i praznik i toplinu i radost postojanja i zajedništva

– kad shvati da voli naše šetnje, izlete, putovanja, bazanja kojekavim stazama i bogazama posutim smehom

– kad čitamo pred spavanje, malo on meni, malo ja njemu i polušapatom prebiremo po raznim tajnim pretincima duše

… duga, baš duga je lista, zar ne? Svašta na nju stane. I što više detalja ima, finija je čipka u dušama izatkana. Odoh da poljubim krišom svoj usnuli grumen sreće i zahvalim ponovo nebesima što nam ukrsti a onda i protka živote. I da se nadam da umem u njega da usadim dovoljno radosti za sve njegove dane buduće.

Dobro vam jutro 🙂

Advertisements

2 comments on “Eho

  1. oblogovan kaže:

    Mislim da je tačno to da idu ogoljene duše, ali to nema ko da vidi… Svet oko njih je u prevelikoj žurbi, zaradjuje za ovo ili ono, stalno uveren da nema dovoljno…

    • Plava Baklava kaže:

      Lakše je zaradjivati nego u dušu proviriti. Boje se ljudi. Možda na prvom mestu sebe samih i šta bi tako spoznali. I sve je više Lutajućih Holandjana 😦 . A svašta se prividno uspešno eskivira uz isprekidano, užurbano „nemam vremena, nemam vremena“ . Kakav sjajan mizeran alibi za kamuflažu straha od stvarnog života, od stvarne emocije 😦 .

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s