Amazing Grace

Amazing Grace je hrišćanska pesma, čije reči je napisao anglikanski sveštenik i bivši kapetan broda kojim su se prevozili robovi John Newton, a objavio je 1779 godine. Izvorni naziv pesme je „Faith’s Review and Expectation“.

Melodija po kojoj se pesma najčešće peva se zove  New Britain, što je arija nepoznatog autora poreklom najverovatnije iz Irske.

Newton je napisao reči na osnovu sopstvenog iskustva. Odrastao je kao ateista, ali je njegov životni put bio uobličavan raznim preokretima i slučajnostima, koje je često pokretao sopstvenom buntovničkom neposlušnošću. Bio je prinudjen da udje u Kraljevsku mornaricu i da na kraju i sam učestvuje u trgovanju robljem. Jedne noći na brodu  „Greyhound“ ga je zatekla jaka oluja koja je pretila da brod potopi. Toliko se bojao da je počeo da doziva Boga i moli za milost. Taj trenutak je značio početak njegovog duhovnog preobražaja.

Godine 1764 postao je anglikanski sveštenik i kao vikar se naselio u Olney, kde je počeo da piše pesme s pesnikom Williamom Copwerom. Amazing Grace je  bila napisana za ilustraciju Novogodišnje propovedi 1773. Nije poznato da li postoji neka prvobitna muzika, koja je pratila stihove.

U USA Amazing Grace je bila popularna u toku tzv. drugog velikog budjenja na početku 19. veka. U tom periodu bila je izvodjena sa više od 20 melodija, ale je 1835 spojena s melodijom  „New Britain“, i u tom izdanju se najčešće peva i svira i danas.

Izvor: Wikipedia

Srećom …

… te je

vera odnos izmedju pojedinca i Boga – ne pojedinca i verske institucije

a

„Gde se dvoje ili troje okupe u ime Moje, tamo sam Ja među njima“ (Evandjelje po Mateju 18,20)

Srećom …

… te nam za veru ne trebaju zidovi medju kojima oni samoproglašeni jedno propovedaju a drugo delaju. Neka bude da je spoznaja takve laži samo jedna kušnja čiste vere u srcu, da čovek shvati ka čemu se okrenuo: ka kulisi ili suštini. Ovakve spoznaje nam daju slobodu istinom da je nepotrebno Boga tražiti iza kapija, vrata i svešteničkih reči, no ga naći u sebi i onda više na putu nikad nećemo biti sami.

Nostalgija

Nedostaju mi ….

neki predeli.

Nisu to polja, ni jezera, ni obale reke. Nisu to zidine koje opasuju stare gradove, ni kaldrme po kojima je bat svakog koraka muzika detinjstva.

Nedostaju mi …

neki pejzaži ljudskih duša. I ostaje pitanje jesam li njihovo postojanje samo izmislila ili ih je sitnim peskom otupelosti pustinjska oluja otudjivanja prekrila.

Nedostaju mi …

Igranje u pesku

Znaš za BUBU na mom prstenu?

Nesigurna je.

Uvek može da padne i slomi krila.

Znaš za pauka na mom pupku?

Ružičaste je boje i plaši se mreže.

-Luka!

On kaže: „Ne.“

– Bićeš, ipak, moj plišani meda, prirodne, najprirodnije boje! Važi?

       „Ipak, ne“, kaže Luka.

– Ne moraš da budeš moj, budi samo svoj …

       Luka! Luka! Luka!

       Budi svoj, bez moje kolekcije buba!

       Budi šta hoćeš.

       „Ne, ne i ne!“

– Onda mi vrati srebrno srce što sam ti dala za

   uspomenu.

        „Nije kod mene. Dao sam ga drugu.  Sutra ima

        ispit iz Ljubavi. A to košta srebra i krvi.“

– Viteški neki tip?

        „ Da. Živi u zamku na obali …“              

– Onoj našoj?                                                                                     

        „Da. Na našoj obali, u zamku koji stalno krijući posmatramo.“

– Seti se! Šta još radimo dok maštamo o mračnim hodnicima?

  „Mmm … Pričamo o tebi … Uvek pričamo o tebi.“

– Dok ja pričam o sebi ti pokušavaš da naslikaš autoportret. Da ne bi otkrio ko si, dajem ti pudrijeru  s čarobnim ogledalcem. Popravljaš „šminku“, a krajičkom oka se ogledaš. Sasvim dovoljno da vidiš belu prašinu … Ja ti onda pričam bajku o princu Danijelu i njegovom andjeoskom licu. Zamišljaš ga s druge strane ogledala … Pričam ti o njegovom plišanom odelu, zlatnom prstenu i slikarskoj četkici umesto mača ..

        „On slika nekog?“

– Da, kao i Ti. Pokušava  da naslika nekoga.

  „Sebe?“

– Ne sebe, već, svoj odraz u jednoj princezi … Ne uspeva mu, kao ni tebi autoportet.

        „Možda ga princeza ne inspiriše? … A možda se plaši da mu ne pobegne, pa da je onda slika po sećanju?“

– Ne. Ona je sve vreme tu, pored njega. Medjutim on ne može da joj uhvati ni zraz očiji, ni osmeh, ni kosu koja slobodno pada … Stalno mu izmiče, a on ne sme da je počupa i povuče, jer to boli … On je nežan, krhk i zavodljiv. Princezi se to svidja i stalno ga zadirkuje.

         „Zašto to radi?“

– Zato što se plaši ljubavi prema sebi. Zna da uvek može da ga pretvori u sebe i pojede za uspomenu. A kada to učini, čarolija će da nestane.

Kaži, zato, tvom drugu da mi vrati moje srce, inače ću strašno da se naljutim. Sad, briši!

„Dnevnik trnove ružice“ 

Autor: Ana Nadina

photos: PB