Igranje u pesku

Znaš za BUBU na mom prstenu?

Nesigurna je.

Uvek može da padne i slomi krila.

Znaš za pauka na mom pupku?

Ružičaste je boje i plaši se mreže.

-Luka!

On kaže: „Ne.“

– Bićeš, ipak, moj plišani meda, prirodne, najprirodnije boje! Važi?

       „Ipak, ne“, kaže Luka.

– Ne moraš da budeš moj, budi samo svoj …

       Luka! Luka! Luka!

       Budi svoj, bez moje kolekcije buba!

       Budi šta hoćeš.

       „Ne, ne i ne!“

– Onda mi vrati srebrno srce što sam ti dala za

   uspomenu.

        „Nije kod mene. Dao sam ga drugu.  Sutra ima

        ispit iz Ljubavi. A to košta srebra i krvi.“

– Viteški neki tip?

        „ Da. Živi u zamku na obali …“              

– Onoj našoj?                                                                                     

        „Da. Na našoj obali, u zamku koji stalno krijući posmatramo.“

– Seti se! Šta još radimo dok maštamo o mračnim hodnicima?

  „Mmm … Pričamo o tebi … Uvek pričamo o tebi.“

– Dok ja pričam o sebi ti pokušavaš da naslikaš autoportret. Da ne bi otkrio ko si, dajem ti pudrijeru  s čarobnim ogledalcem. Popravljaš „šminku“, a krajičkom oka se ogledaš. Sasvim dovoljno da vidiš belu prašinu … Ja ti onda pričam bajku o princu Danijelu i njegovom andjeoskom licu. Zamišljaš ga s druge strane ogledala … Pričam ti o njegovom plišanom odelu, zlatnom prstenu i slikarskoj četkici umesto mača ..

        „On slika nekog?“

– Da, kao i Ti. Pokušava  da naslika nekoga.

  „Sebe?“

– Ne sebe, već, svoj odraz u jednoj princezi … Ne uspeva mu, kao ni tebi autoportet.

        „Možda ga princeza ne inspiriše? … A možda se plaši da mu ne pobegne, pa da je onda slika po sećanju?“

– Ne. Ona je sve vreme tu, pored njega. Medjutim on ne može da joj uhvati ni zraz očiji, ni osmeh, ni kosu koja slobodno pada … Stalno mu izmiče, a on ne sme da je počupa i povuče, jer to boli … On je nežan, krhk i zavodljiv. Princezi se to svidja i stalno ga zadirkuje.

         „Zašto to radi?“

– Zato što se plaši ljubavi prema sebi. Zna da uvek može da ga pretvori u sebe i pojede za uspomenu. A kada to učini, čarolija će da nestane.

Kaži, zato, tvom drugu da mi vrati moje srce, inače ću strašno da se naljutim. Sad, briši!

„Dnevnik trnove ružice“ 

Autor: Ana Nadina

photos: PB

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s