Da sva čula uživaju

Proleće u vašoj čaši. Cvetanje u svakom trenu, pred vašim očima. Berba užitka i radosti.

Advertisements

Ples po žicama

Pavel Šporcl, je, verovatno, trenutno (i tako to traje već neko vreme) najpoznatiji i najpopularniji češki umetnik u svetu ozbiljne muzike. Očarao je svoju publiku, osim muzičkom virtuoznošću, i svojim specifičnim i nezamenljivim stilom. Nastupi su mu često vrlo neformalni, kao i stil oblačenja. Znak raspoznavanja postali su  marama u piratskom stilu i plava violina, koju mu je izradio najpoznatiji češki violin majstor, Jan Špidlen.

Uživajte u plavim tonovima 🙂 .

 

The secret il´ što bi se po naški reklo: TAJNA

Sreća je stvar naše odluke, spremnosti da je proživimo i upornosti s kojom ćemo trenirati – da budemo srećni. Okolnosti su samo sjajan izgovor za sopstvenu odluku da se vlastite sreće uvek iznova odričemo.

Korak 1: Priznajmo sebi pravo na sreću.

Korak 2: Uvežbavajmo osmeh od trenutka budjenja, kroz svaki trenutak dana.

Korak 3: Pratimo i podržavajmo taj osmeh zahvalnošću što prosto JESMO i što nam je dato sve što već imamo, a to nikad nije malo, iako smo skloni da nam se često čini da nemamo ništa.

Korak 4: Dajmo sebi pravo da volimo. Da otkrijemo ljubav u sebi. Da dišemo kroz nju.

Korak 5: Isti kao korak 1 – priznajmo sebi pravo na sreću BAŠ SAD.

Svako dobro na vašem putu otkrivanja tajni

želi vam Plava Baklava

(nastaviće se 🙂 )

Pažnja! Kamenje na putu

Počela je da me žulja iznenada omiljena čizma. Hipermeka, superudobna, jedna od onih u kojima se ne korača nego pleše po oblacima.  Jedna od onih za koju nikad poverovali ne biste da ume da žulja. Žuljala je danima, neverovatno istrajno, sve jače a ja sam trpela, u čudu, očekujući da to nije istina i da će prestati ako ne poverujem, ili dobro izignorišem. Na kraju mi je peta bila ožuljana toliko da više ni bosa nisam bez bola mogla da hodam i u svakom trenu sam bolno bila svesna njenog postojanja.

Kad me je izdalo strpljenje, odlučila sam da pobunjenu čizmu iznutra „tapaciram“ vaticom, na odredjeno vreme, dok se ne urazumi. Opet sam koračala lako, ali se jutros rodilo pitanje: da mi život nije postao suviše lagodan, pa se čizma setila one o kamenu u cipeli, ma znate na koju mislim.

Odvadila sam deo tapacirunga, za svaki slučaj.  🙂

A vi? Da li ste koza ili ovca?

Eeee, ako ste pomislili da ću sad da vas zaspem vizijama inspirisanim ko-zna-kakvim horoskopom ko-zna-kog živog ili izumrlog naroda, grdno ste se prevarili. Ništa od toga. Dakle, još imate šansu da zbrišete ili da pročitate ostatak teksta.

Post koji sam juče objavila podsetio me je na prošlu jesen, Bele Karpate i naš boravak na jednoj farmi. Neću sad pisati o oduševljenju mog deteta, kad se našlo medju svim tim životinjama, na dohvat ruke. Neću vam dočaravati novembarske prohladne sate provedene medju kozama, prasićima, konjima, ovcama, kravama. Samo ću napraviti mali osvrt na životinjsko carstvo i nas, ljude.

Prvi put u životu sam jasno shvatila razliku izmedju ovce i koze. Da ne bude opet zabune, znam ja kako koja izgleda, šta koja daje i koje onomatopeje se koriste za dočaravanje njihovog oglašavanja (mada, koliko naroda, toliko onomatopeja). Ono što nisam znala je: kako se ponašaju u životu, pri susretu s nepoznatim, kakva im je moć navikavanja, odnos prema izazovu. Posle  druženja s njima, moram priznati da mi je drago što uvidjam da sam koza. 🙂

Naši domaćini gaje pretežno kamerunske koze. Divne, slatke, druželjubive, radoznale, kako to već koze umeju da budu.

Scena 1: Primičemo se ogradjenom prostoru u kom borave samo kozice. Registruju nas, posmatraju bistrim znatiželjnim pogledom, oprezno prilaze ogradi, iščekuju. Znaju da su dovoljno brze i spretne da potrče dvesta iz mesta u suprotnom smeru od eventualne opasnosti. Ulazimo medju njih. Još uvek su na bezbednom odstojanju, lagano nakrivljenih glava u stranu, skupljenih obrva 🙂 .

Pružamo ruke s komadima suvih kifli. Šire im se nozdrve, neznatno istežu vratovi u našem smeru. Čekaju. Bacamo komade kifli pred njih. Prilaze, njuše, jedu. Ponovo pružamo ruke. Prve radoznalice prilaze, otimaju nam hranu. Sad su već shvatile da smo prijatelji.

Scena druga: Koze se penju po nama za zalogajem koji podižemo iznad glave. Pronalaze skrivenu kesu, pokušavaju da prodru u nju. Baklavče ciči od radosti, dok trče za njim u neobuzdanoj igri i lovu na zalogaj. Sve su odjednom tu, da se maze i umiljavaju. Pri svakom sledećem dolasku zbijaju se uz ogradu da nas pozdrave i budu što bliže, kad opet udjemo medju njih.

Scena treća: Ograda koja nas odvaja od ovaca medju kojima je i desetak koza. Pružamo ruke kroz ogradu, vabimo ih. Ovce zbijaju svoje redove, nazire se panika u očima. Kozice lagano prilaze, za koji tren jedu nam iz ruku, dozvoljavaju da ih milujemo. Od vlasnice farme saznajemo da  koze medju ovcama glume mirovne snage, jer se inače ovce medjusobno svadjaju, sukobljavaju i povredjuju se. Dakle, koza mu dodje kao organ reda i mira 🙂 .

Scena četvrta: Ulazimo medju ovce s kojima su samo dve koze. Stado se povlači uz ogradu što dalje od nas. Pogledi su tupi, preplašeni. Žele da odemo. Izdvaja se bela kozica i kreće ka nama. Staje na bezbednom odstojanju i čeka. Ponavljamo već naučen manevar. Uskoro nam jede iz ruke. Ovce i dalje stoje zbijene na istom mestu. Krećemo ka njima i tu nastaje panika. Srljaju u  sumanuti kolektivni stampedo. Trče u krug po ograničenom prostoru, zbijene u grupi, skačući jedna preko druge. Kud jedna, tud sve. Tužna i zastrašujuća scena. Pomilovasmo belu kozicu još jednom i odlazimo, žao mi prestravljenih životinja.

Scena peta: Sedim u toploj sobi, gledam fotografije i razmišljam koliko životinjski i ljudski svet liče. O kravama i konjima možda neki drugi put. Za danas je dosta. Odoh da se radujem što sam ipak više koza. A vi? Kom se carstvu priklanjate?

Autor: Plava Baklava