Poznajem te po koraku

Leva … levadesna

Desna …

Ruka prati kretanje noge…

Klizite nogama naizmenično…

Oslobodite petu …

Elastična kolena …

Drži rastojanje …

U stopi smo. Na ravnom kroz nju lagano ritmički klizimo. Pahulje šume medju uznemirenim iglicama četinara. Na nizbrdici nema mnogo izbora: iskorači ili vozi. Šta je veća hrabrost? Strpljivo lagano plužiti niz padinu dok mišići gore od napetosti ili se prepustiti tragu i verovati da na kraju postoji dovoljno ravnice za zaustavljanje? Pismo ili glava? 🙂

Koračala i korake zabeležila: Plava Baklava

Žene?

Znam da mi neće zameriti ako jednom ovo bude čitao pa se i malo prepozna. Da bih se osigurala za takve situacije, zatražila sam dozvolu za eventualna citiranja, seciranja i ostale mahinacije s izrečenim izmedju nas. A igramo se … rečima, kad se čujemo, vidimo, kad nam dozvoli vreme, situacija. Smenjujemo se u ulogama učenika i učitelja, slušaoca i jadaoca. Hvalimo se i kudimo, nabijamo jedno drugom prst u oku, ne bi li bolje progledali.

– Jaka ti je ženska crta u radovima.

Smejem se onako baš od srca, iako su njegove reči zazvučale skoro kao kritika, prebacivanje.

– Ma ja se stvarno izvinjavam što sam prestala da budem Baš-Čelik 🙂 . Mislim, tek da te podsetim da ja valjda i jesam žensko 🙂

Najlepši kompliment koji sam ikad dobila (ili je to bila snaga spoznaje u datom trenutku) bio je od češkog vajara Janoucha, na otvaranju moje prve samostalne izložbe, kad mi je rekao nešto slično, da mi iz radova izvire ženskost apsolutno nesputano i jasno prepoznatljivo. Te noći, kad je sva halabuka utihnula, stajala sam pred ogledalom i posmatrala se novim, po malo njegovim,  očima. I priznala sebi konačno glasno da ja jesam žena. I počela da se radujem tom saznanju. Jer …