Limun versus …

Dobro ohladjen martini je uvek bolje rešenje od čaše gorčine. Pogled pada na plutajuću krišku limuna. Pomisao na njenu kiselost tera usne na nesvesno grčenje u nemom pokušaju da je eliminišu. Istovremeno, suze se suše, prekinut je link beznadja  izmedju suznih kanala i misli. Mozak se skupio sav u onu tanku crtu čvstine koju su izvajale usne u svojoj bitci, dok kriška limuna i dalje nevino pluta. Skoro je šteta popiti martini i prekinuti tu šašavu igru emocija i koncentracije. Ko će koga da nadjača?

Sedeo je na drvenoj stolici bez naslona za ruke, trudio se da bude hrabar svom snagom svojih devet i tri frtalja godina i objašnjavao kako se ipak boji, raspitivao se da li će  boleti.

– Vidi, sve će biti u redu, samo sad na trenutak pomeri glavu u stranu i isplezi jezik – reče autoritativno buckasta sestra, vragolasto namigujući.

Srećom, još je dovoljno mlad i naivan da posluša. Trza se dok igla ulazi pod kožu, oči se cakle od neodlučnih suza, ne zna šta bi sa jezikom da uradi.

– Goooo-toooo-vo. Možeš da vratiš jezik na mesto  – namignula mu je lepeći flaster.

– Ali … ali … jezik mi nije pomogao, bolelo je – jedva je izmucao izmedju prigušivanih jecaja.

– Naravno da nije pomogao, mora malo da boli. Ali, skrenuo ti je pažnju – namignula je opet i štipnula ga nežno za bledi obraz.

Kao limun, martini i suze. Ili tako nekako. Kad zaboli duša, da li da iščupam srce ili mozak, šta bolje skreće pažnju? Misliću o tome sutra, kad se raspline anestetičko dejstvo nota.

Laka vam i svilena bila predstojeća noć 🙂

Nešto o nama

Gledam reklamu za novu Škodu Fresh iznova i iznova, sve zamišljenija, sve tužnija. eto, naša tužna očekivanja postaju sad i temelj za reklamne kampanje. Šta mi to sebi radimo?

Scena prva: žena sakriva poklon užurbano, nervozno zatvara skrovište. Šta muž, koji upravo ulazi, prvo pomisli?

Scena druga: dečak pruža zatvorenu šaku, devojčica usplahireno viče „Neeee, pauka ne“ i beži.

Odakle toliko negativnog očekivanja u nama? Zar je tako malo verovatno da nam se dese lepe stvari?