DO-RE-MI … Osmeh, molim!

Iskreno rečeno, izbegavam da postiram dva priloga na jednom blogu u istom danu, medjutim zaista nemam dovoljno strpljenja da bih čekala s objavljivanjem do sutra. Osmeh treba podeliti odmah, nema kalkulisanja s radošću. Dodaću kao začin i mrvu lične priče, pa budite strpljivi, moliću lepo. Poenta je tu, na dohvat ruke.

Pre par nedelja, u okviru priprema za letovanje, posetila sam najveću knjižaru u gradu. Ja je zovem „robna kuća knjiga“ zato što zauzima 4 sprata. Zimi je često meta naših izlazaka, pošto na prvom spratu skriva mali prijatni kafe, u koji Baklavče i ja dovučemo knjige po izboru pa čitamo i listamo, dok ne odaberemo, uz kafu i toplu čokoladu.

Ovog puta znala sam tačno šta hoću. Štivo koje osmeh mami, to mi je već dugi niz meseci jedini izbor. Poštujem ja velikane književnosti, ali zastupam sve više stav da se i teške stvari mogu ispričati kroz humor, koji ih učini svarljivijim. Ne, odavno već nisam od onih koji kažu: „Sjajna knjiga! Čitala sam celu noć i sve vreme plakala“. Pošto štivo koje meni prija nije lako naći, tražim pomoć od prodavačice.

– Dobar dan. Imam molbu. Želim neke prijatne humorističke knjige. Šta možete da mi preporučite?
– Humorističko?! Jao, pa ne znam. Ja to ne čitam. I stvarno ne znam.I ne pamtim da mi je iko humorističke knjige tražio.

Gledam je malo sažaljivo. Mlada, tako mlada, a ne ne čita TO. Tja.

– Draga gospodjice, vidite, ja sam došla do nekih zaključaka. Život mi je dovoljno dramatičan, pa mi ne trebaju još i tudje drame importovane u njemu. Oko mene je dovoljno suza, te ne želim još i da ih nalazim medju stranicama knjiga. Neljudskosti je toliko da imam potrebu da je makar malo nečime prekrijem, da bih preživljavala. A o svim nedaćama koje nam život servira može se govoriti na dva načina: tragično i humoristički. Ja preferiram ovaj drugi način.
– Nisam tako razmišljala, ali izgleda da ste u pravu. A možete li vi meni da preporučite nešto?
– Naravno, draga. Iščitala sam par sjajnih knjiga ….

I tako razgovor ode u drugom smeru, ja joj izdiktirah svoju listu i dogovorile smo se da podelimo utiske kad dodjem sledeći put. Knjigu sam izabrala po sopstvenom nahodjenju, a u skladu s mojom teorijom. Glumica Ivanka Deváta napisala je svoju 13-tu knjigu „Kako sam poludela“. Na simpatičan način s dozom humora običnog i crnog iznosi svoju priču kako je dospela do psihijatrije i nazad. Eto, i to se može. Samo se treba naoružati osmehom.

U medjuvremenu, dok taj osmeh trenirate, pogledajte par video-snimaka FLASH MOB dogadjaja iz raznih delova sveta. Šta je flash mob? Prenosim definiciju iz teksta Slobodana Stojičića, koji možete u celosti pročitati ovde :

„Reč flash mob prvi je upotrebio Bil Vasik 2003. godine, a taj naziv je zadržan i danas. Kovanica reči flash (iznenada) i mob (masa) zapravo predstavlja grupu ljudi koji nastupaju pred publikom, na javnom mestu, marketinški se ne eksploatišući. Nastupi nisu unapred najavljeni već su mesto i vreme poznati jedino učesnicima flash moba. Uglavnom izvode besmislene i neobične tačke za kratko vreme, a zatim misteriozno nestaju, baš onako kako su i došli na dogovoreno mesto u dogovoreno vreme. Flash mob nema za cilj da nešto reklamira, diskriminiše, propagira i slično, već da zabavi, kako publiku, tako i sebe.“

Hvala svim tim mladim ljudima na deljenju osmeha i entuzijazma. U stvari, sad sam shvatila i zašto spontano ubacujem novac u šešire svim muzičarima i zabavljačima koje sretnem. Daju nam komadić nečeg lepo, daju nam malo veću šansu da u sebi pronadjemo osmeh. Zato su i mravi spasili i hranili cvrčka cele zime. Da se ja nešto pitam, čitave gradove bih ozvučila da nam korak bude lakši, uprkos teretu dana svagdašnjih ili baš zbog njih, da im se malo oduzme od specifične težine. Znate li da u briselskom metrou puštaju divnu klasiku? Znate li da je atinski metro ozvučen? Ova dva sam doživela lično i obradovaće me proširivanje liste, ukoliko znate za još neki grad gde se možemo voziti na talasima muzike 🙂 .

Atmosferu na trokaderu mogu da zamislim do opipljivosti:

I za kraj – jedan izazov za muški deo čitaoce. Imate li herca za ovo?

Staklena budućnost?

Nije neki novitet da nam je budućnost na staklenim nogama. Moje dete vredno razmatra u koju zemlju se treba seliti, proračunavajući verovatnoću preživljavanja teške krize na osnovu veličine zlatnih rezervi. A sad ispade da se sve može pretvoriti u jednu jedinstvenu staklenu površinu čiji nezavisni delovi medjusobno komuniciraju 🙂 . Ovaj futuristički video je u 2012-toj godini snimila firma Corning, tržište za sada ne prijavljuje revoluciju, ali ko zna šta nas u stvari čeka.

Hitra jela, zbunjen bor – stiže tebi odgovor

Pu za mene 🙂 . A ko, u stvari ovde žmuri? 🙂

Pošto se nekako krate dani brže nego što bih htela, nema mi druge no da iskoristim ove sitne sate da podignem i oprašim rukavicu koja mi stiže od Oblogovanog . A jeste sva nekakva čipkana, retro, da ne poveruješ kakav fin rad, tako sva savršena da prosto nema šanse da je šaljem dalje, iz više razloga, što mi, nadam se, neće biti zamereno 🙂 . E, a sad malo ja u pokušaju odgovaranja.

Pitanja za nominovane (uz izbor, poželjno je i obrazloženje):

1. Poezija ili proza?

Da ja tebe pitam: možeš li ti uvek da jedeš samo burek ili samo bečku šniclu? Il´ideš red jednog, red drugog, kako ti se već želja i potreba namesti? Eeeee, tako ti je kod mene. Nema tu biranja, nego samo snaga, želja i potreba trenutka 🙂 .

2. Papir ili ekran?

Čuj, papir definitivno ima prednosti koje ekranu nedostaju i nema šanse da ih ponudi. Papir staviš u džep i svuda ga sobom nosiš. Papir šuška na poseban način, može da miriše na raznorazno, da pruži jedinstven osećaj kad predješ po njemu vrhovima prstiju. Možeš ga zgužvati i baciti kad se opasno naljutiš, ili ga možeš pocepati na najsitnije deliće i pustiti niz reku ili vetar, ako te tuga mori (i smori). Papir možeš saviti u aviončić, čašu, kapu i gomilu drugih korisnih stvari, kad ti baš dosadi da piskaraš po njemu, što s ekranom ne možeš ni da pokušaš. Papir možeš upotrebiti kao podmetač pod šolju s kafom i onda se satima zabavljati čitajući tajne znake ocrtane dnom šolje na njemu. U papir možeš umotati 10 sa lukom i vruću lepinju i poneti ih da ih pojedeš u slast kraj reke. Pokušavam da zamislim ekran u svim tim funkcijama i smejem se sopstvenim kretenskim projekcijama 🙂 . Eeeee,pa, hvala ti baš za ovu dozu male noćne radosti 🙂 .

Pitam se da li je moj izbor iz ovog vidljiv, 🙂 Rekoh ja: retro. Glasam za papir.

3. Komentar ili lajk?

Čuj kakvo pitanje za nekog ko uvek ima šta da kaže (i povremeno se zbog tolike rečitosti stidi). Kad nema komentara nego samo lajka, to je što je dobro, brate, i da malo ćutim, da ne kvarim ugodjaj 🙂 . Eh, da, posebno volim komentare na svom blogu. Drago mi je kad ljudi reaguju i kad vidim da ih je objavljeno podstaklo da kažu koju.

4. Tuga ili smeh?

Nema baš mnogo veze, ali me podsetilo. Pričala mi tako mama kad je jednog dana otišla da me rodi. Onako mladjana, zbunjena, slušala je druge žene pre nje kako kukaju, pa računa: hajd´da proba i ona, valjda kuknjava služi nečemu. Krene onako tiho, više za sebe: „Jooooooooooj! Ajoooooooooj. Maaaaajko, jooooooj“ . I vidi slabo joj ide, a nije baš da manje boli, al´je žestoko smara. Batalila je zato ćorava posla i počela lepo da diše po uputstvu 🙂 . Eeeee, tako ti tuga i ja.

Prekjuče bazam po omiljenoj robnoj kući knjiga (teško je to nazvati knjižarom kad se rasprostrlo na 4 sprata sa sve kutcima za čitanje) i tražim od prodavačice da mi preporuči nešto sa puno smeha.

– Jao, pa ja stvarno ne znam. Ja to slabo čitam.

– Zaista? Hmmmm, a ja samo to još i mogu da čitam. Mislim, drame imam dovoljno i u realnom životu, što svoje, što tudje. Nekako bih da mi knjiga dopuni ono što možda manjka.

– Hmmmm, da. U pravu ste, ali sve manje ljudi to piše i još manje ih čita.

– Pa ne valja to, ali mogu ja Vama da dam par preporuka, ako poželite da se nasmejte onako, od srca baš.

Pade mi još sad friško na pamet da bi ova naša drugarica Labilna mogla da postane milijunašica a ja da joj budem menadžerka (pa da se i ja o slavu i grdnu lovu malo ogrebem) da je ukoričimo pa prevedemo na sveCke i manje sveCke jezike 🙂 . Kao autoritet u oblasti smeha mogla bi i predavanja i workshopove da drži. Ono: smej se do poslednjeg daha isl.

Čuj, a sad ozbiljno: kakvo ti je to pitanje???? Ko još pa voli dobrovoljno da tuguje?

Dobro de, znam da ih ima, nego ja ipak nekako preferiram „udri brigu na veselje“ .

5. Sećanje ili mašta?

Eeee, ne smem više onolike elaborate da pišem. Em neće niko da ih čita em ću do prekosutra da pišem.  Sećanje je zimnica (da se nadje u vreme oskudacije obiljaradosti življenja), mašta je recepis (tek da se dosetimo kakve sve radosti življenja sebi možemo da priuštimo) a življenje je čaša dobrog vina, šlag na dobro ohladjenim jagodama, srebrnasta voda pod bosim tabanima, vruskavi kroasan uz jutarnju kafu. Dakle, ispade da biram nešto izmedju 🙂 .

6. Blog ili stvarnost?

Ovo me je asociralo na jedan od prvih 3D Imax filmića koji sam videla, neki o Bartu Simpsonu, kad se zaglavio u cyber svetu, pa beše povuci-potegni. Volim svetove bez granica, što blog ipak nije, mada, kao i mnoge virtnuelne pojave daje privid neograničene slobode – do prve krivine 🙂 . S druge strane, ako se ne pretvorimo u sopstvenu iluziju, postaje fina još jedna kockica naše stvarnosti 🙂 .

7. Ljubav ili novac?

Kako beše ono: ljubav za pare? Il´sam nešto pobrkala, pa toga nema 🙂 . Ma, šalim se. Baš sam se nešto mislila pre neki dan: sreća je da ljubav, smeh, sreća nisu privilegija samo onih koji imaju pozamašni konto. Mislim ima nečeg u onaj da je lakše tugovati s više para (a tek što umem pod istim uslovima da se radujem 🙂 ) , možda mož´ da se kaže i: kad nema ljubavi, daj makar pare 🙂 . Al´definitvno stoji ona: ako ima prave ljubavi, biće i para. Nego se ljudi slabo istinski vole, pa onda bude nekako sve više onih koji nemaju ništa.

8. Radio/TV ili novine/internet?

TV sve manje, teško nalazim nešto što još mogu da podnesem. Radio mi zvrnda po ceo dan u kancelariji. A jesam neki audio tip, nataknem sluške, biram sadržaje (ovde dolazi do izražaja internet) i onda sve mogu. Ubedih jedne zime Deda Mraza da mi ostavi pod jelkom bežične sluške, pa sad mogu i da čistim i da kuvam s muzikom po svom izboru bez da me mrze ukućani 🙂 .

Novine ne čitam poodavno, ali ih koristim (pretežno nasledjene tudje i bajate) obilato: da glancam prozore po starinski ako bude moj red da ih perem, uvijem pečene paprike pre ljuštenja, prostrem po stolu kad krenemo sinak i ja da izvlačimo razne boje i farbe, nekad sam ih širila i kad krenem krompir da ljuštim, no se život ubrzao (a i redje koristim krompir) pa ga čistim direktno nad kantom jer nemam kad da čitam bajate članke i oglase i da se iznenadjujem.

Internet mi je postao onako baš jako omiljen i potreban. Još kad sve postane hologramsko, iha-haaaaaj gde će mi biti kraj :-).

9. Isključuješ li sijalicu kada nisi u prostoriji?

Svakako. Ne znam zašto  se nekima ne svidja što to imam tendenciju da činim uvek kad JA nisam u prostoriji, ne umeju ljudi da uživaju u tami, pa to ti je 🙂 . Ne volim da šljašti ništa osim novogodišnje jelke koja jedina ima privilegiju da svetli po celu noć u životu mom.

10. Smatraš li da je čipovanje ljudi dobra ideja?

Jasno. Razmatrala sam da preuzmem franšizu čipovanja dece za ove i balkanske krajeve, mislim stvarno su slabo obeležena. A tako će gomila ljudi da ostvari malo bolje svoja imovinska prava na muževe i žene i koji bi da budu malo i samo svoji, ali to je druga i tako kompleksna tema da bolje da ćutim i lajkujem 🙂 . Načipuju se svi lepo, pa interaktivne mape, pa sve vidiš kako ti trčkaraju po svetu lampice tvojih bliskih (a tu i tamo i dragih) i ti se kao pravi big bos osećaš da imaš sve pod kontrolom.

11. Šta ne voliš da jedeš?

Ma onaj djon što ga reklamira Čarli Čaplin mi je baš teško svarljiv i mislim da mu ni aroma nije neka. Kad je reč o klin-čorbi, mislim  da može da prodje, a sve ostalo je finoća do finoće. Nego, nisam uspela da pojedem svežu živu školjku pa to ti je. Nije da ne volim, kako i da znam da l´ volim ako je nisam pojela, ali oće želudac napolje kad sam probala da nju ubacim unutra 🙂 . Ajoooooj, što me teraš da kažem onu: za dobru svinju nema loše pomije 🙂 . Mnogo toga volim, većinu ostalog tolerišem, a baš ne mogu da se setim ničeg što ne mogu nikako. Evo, recimo, ne prija mi previše svež korijander, posebno kad nije sitno iseckan.

A sad nešto malo o meni, pošto smo do sad samo o tebi ćaskali i sve nešto ti navodio vodu na ne zna se koju vodenicu :-).

1. Ja sam generalno jedna ćutljiva osoba, nego ljudi nemaju razumevanja za to, pa me stalno nečime provociraju da progovorim, a ja obiljno shvatila Labilnu s onom teorijom da mišljenje i još ponešto ima svako.

2. Dugo sam verovala drugima da sam praktična osoba, za ista takva zanimanja.

3. Sa 40 i kusur sam konačno uspela da se sapletem o sebe samu i otkrijem da mogu sebi da budem vrlo solidno društvo.

4. Srećom sam na vreme (valjda) shvatila da je divno stalno menjati sebe.

5. Loše reprodukujem, rado stvaram.

6. U dubini duše bila i ostalo revolucionar, samo sam sad socijalno inteligentnija nego pre 20 godina :-).

7. Mislim da deca mogu imati 100 fakulteta ali ništa bez bar jednog zanata.

8. Ako svi skoče u bunar ja neću i to ne samo zato što sam Mile kontraš 🙂 .

9. U dubini duše a i šire sam rodoljub, samo što moje rodoljublje nije limitirano granicama jedne zemlje.

10. Volim da pevam i baš me briga što ne umem :-).

11. Za kraj najvažniju stvar: život mi je dao dve privilegije

– da budem mama jednom predivnom posebnom dečaku, koji mi je otkrio jednu sasvim drugačiju (i rekla bih – bolju) mene

– da bar malo na vreme naučim da mogu da budem svoja uprkos svemu

I za finiš totalni: upropasti me čoveče! Još ću ispasti pričalica 🙂 🙂 🙂

I da: ne zameri i ne zamerite što neću nikog dalje nominovati, ali ne postižem zaista.

Hvala 🙂

THE END