No limits

U trenutku kada nam podje za rukom da odustanemo od stanja očaja i panike, promeni se sasvim pejzaž pred našim očima. Iznenada smo u stanju da shvatima da su oblici koje smo smatrali neprohodnim planinskim masivom samo nežni nedodirljivi oblaci, koji su spojili zemlju sa nebom u magičnom trenutku svitanja. Izmedju njih počinje da se otvara dvostruko plavetnilo, dok čistimo pogled zamućen krmeljima straha i otupljenosti svakodnevnom rutinom.

Nije lako biti hrabar u svom uobičajenom ponedeljku ili petku, jer nas neman navike sputava nemilosrdno bičevima straha i nevere, zaslepljuje nam vid očinji tamom beznadja i izmaglicom nemogućnosti. Vrtimo se u krug tad poput pokvarene čigre, bez šanse za iskorakom, sve bliži trenu kada klonemo u baru nemoći i utopimo se u tri kapi ništavila.

Naivno bi bilo verovati da tome nema leka, jer beznadje je samo jedna od dimenzija naše misli, ali u prirodi beznadje ne postoji. Postoji samo promena, koja je put do večnosti, ili, možda, tačnije rečeno način održanja večnosti.

Možemo li je dosegnuti kad bauljamo po dnu ili u dubokom glibu ispod dna? Naravno da možemo. Za to je neophodno negovati u sebi neprekidno svest o konačnosti našeg sveta beznadja, o njegovoj limitiranosti granicama koje su mnogo bliže nego što smo mi u stanju da pretpostavimo dok nam očaj lomi kosti. Beznadje obuhvata teritoriju našeg neposrednog bauljanja, nekad se svodi na jednu-dve prostorije, nekada na par kilometara dužine i par metara širine. Na ivicama beznadja opet se odražava beznadje, te stičemo utisak da se prostire svuda oko nas. Namerna varka umornog uma, iluzija stvorena sopstvenim ogledalom beznadja. Uz njegovu pomoć stvara u nama ubedjenje da je beskrajno, ali baš u tim tačkama njegovog dodira sa sopstvenim odrazom je njegova slabost i naša snaga, šansa za prevazilaženje.

Šta treba učiniti? Iskoračiti, makar pomerali noge rukama, jednu pa drugu, makar puzali, makar se valjali ka svetu s druge strane ogledala. Jer, tamo je sloboda, tamo je beskraj, oslobodjen od nas samih, našeg nepoverenja u sopstvene snage prevazilaženja težine postojanja. Nije neophodno, ako živite u Barbatovcu da odete do Ria. Vaša sloboda može se kriti i na obroncima Tare. Važno je samo da iskoračite dovoljno odlučno i brzo iz svog začaranog kruga i da odbijete da ponesete balast na duši, da se ne bi putem prostirala ispred i oko vas kao crveni tepih tegobe. Možete je spakovati u tajne pretince, u priručni prtljag, u crnu kutiju, spakovanu na dno kofera i lagano joj zavirivati u suštinu srazmerno količini slobode i snage koju uspete da udahnete. Isto je kao s trbušnjacima. Budala će samo netrenirana nagrnuti da odradi seriju od 50 komada, pametan čovek će svakog dana dodati po koji. Dozirajte sebi svoj problem, svesni da posmatrate njegov hologram, a  da je on ostao zarobljen u nekom drugom svetu, tamo iza vas, kuda ste ga vi sami smestili.

Nije mojim roditeljima uvek bilo lako da me razumeju, a meni još manje da shvatim samu sebe. U stvari, većini roditelja postaje teško da razumeju svoju decu kad krenu da se otimaju roditeljskom klišeu i počnu da misle svojom glavom. Roditelji tvrdoglavo žele da ih zadrže u tesnom odelcu u kom su bili tako slatki, iz potrebe da veruju da ih poznaju, čudeći se biću koje se pojavljuje u procesu odrastanja pred njima, kao nekom nepoznatom uljezu koji im oduzima njhihovo mezimče. Nije lako biti roditelj, ali mogli bismo se truditi ipak da napredujemo i da dopustimo deci da izrastaju iz naše bajke koju smo mi stvorili o njima. Moja majka se čudila i ljutila kad sam, uvek kad zaglibim do grla u neku muku, mahnito tražila kud i kako da se najbrže moguće izmestim. Smatrala je to bežanjem od problema. Tada nisam umela da joj objasnim da je to neophodna distanca koja mi daje mogućnost da duboko udahnem, napojim svaki damar kiseonikom i snagom, steknem pregled o granicama i veličini monstruma na mom svakodnevnom putu, osmislim strategiju i vratim se ojačana i ohrabrena u bitku, da se suočim s njim. Danas, konačno, svoju potrebu umem da imenujem, mada i bezimena dobro je odradjivala posao.

Za sam osećaj izmeštanja i distance nekad je dovoljno da odete par ulica dalje, u park, deo grada ili predgradje gde inače ne zalazite, sa slušalicama na ušima iz kojih vas poput savršenog anestetika opija muzika po vašem izboru, da popričate sa slučajnim prolaznicima, koji i nisu baš sasvim slučajni ako sebi dozvolite da ih primetite i pustite makar na rub svog života. Proces suprotan ispiljivanju, razbijanju jajeta, kao film koji se premotava unazad. Komadić po komadić od zraka sunca, milujućeg vetra, žubora vode, odsjaja njene glatke površine, tišine ili muzike koju izaberete, gradite ponovo ljusku u koju se možete po potrebi zatvoriti, kao u majčino luno i prikupiti snagu i veru za dalji put. Bez svog malog sveta i sposobnosti da na par dragocenih lekovitih trenutaka poverujemo u reči „i nije mi ništa“ , bićemo samo tužni list na vetru, utopljen u njegovu putanju, bez sopstvene priče, uvek na ivic provalije.

Mnogo snage za sva previranja vam želi Plava Baklava

 

izmeštanje

Autor: Plava Baklava

Tike…tike…tačke…nema više vraćke…pu za mene

Taman sam odahnula ubedjena da je prošao talas blogerskog propitivanja, kad ono – drugi krug prozivanja. Tatjana MB razigrala je novu rundu. Istini za volju, nisam bila prozvana ja, no Boje Duše , no pošto se na tom blogu ne bavim rečju nego slikom, prebacih loptu u drugi deo dvorišta. Nadam se da ne smeta, a i ako smeta, šta ću vam ja, pomirite se sa sudbinom, jer  bolje od ovog ne može.

  • Šta je ono što ste postigli u životu, a čime se posebno ponosite ?

Pazi sad, ovo ovde sve neka ozbiljna pitanja, pa i ja da se kao uozbiljim. Čime se posebno ponosim? Paaaaaa, time što sam smogla snage da počnem da menjam sebe i to duboko i korenito u godinama, kad je ljudima omiljeno da kažu: „Takav/takva sam kakav/kakva sam i ne mogu da se menjam“ .

  • Koliko se život koji živite poklapa sa životom o kojem ste maštali u nekim mladim danima ?

Rekla bih da jedva da ima dodirnih tačaka. Ali, šta mi istinski znamo  o sebi i o našem životu u ranoj mladosti? Mada, u nekim segmentima recimo da sam počela da dostižem da mi se stvarni život preklopi na milisekundu s nekadašnjim maštarijama (životno iskustvo je čudo). Dovoljno da budem zadovoljna 🙂 .

  • Koliko imate pravih prijatelja u životu, na koje zaista možete da se oslonite, kao i oni na vas ?

Jednog extra vrednog, koji je uvek i svuda uz mene – sebe samu. Svi ostali ljudi su u našem životu velika promenljiva, jer njihovi životi takodje nisu bez balasta, naše predstave o prijateljstvu i osloncu koji očekujemo se retko kad poklope, te mi je nekako suvišno da oslanjanja povezujem s prijateljstvom. S druge strane, kad sam pronašla sebe i prestala da očekujem od drugih, shvatila sam da sam bogata žena jer mi je život podario neke zaista divne ljude, koji ga neizmerno obogaćuju.

Želim da svojim prijateljima budem neko s kim mogu da računaju. Znam da verovatno to nije uvek u skladu s njihovim predstavama. S druge strane desi se da neke iznenadne situacije i pružanja ruke od poznanstva razviju prijateljstva na sasvim neočekivani način.

  • Zašto ste otvorili blog stranicu, iz kog razloga, koji motiv vas vodi u blogosferu, a ne, na primer, na FB, sportski teren, pred TV, kupovinu do izbezumljenosti… ?

Zašto sam krenula više danas nije ni važno. Prosto sam imala potrebu da neke stvari kažem, izvičem u svemir. Tako je meni delovalo na svesnom nivou, a šta je podstaklo moju podsvest još nisam dokučila 🙂 Inače, blogovanje mi ne isključuje ni jednu od ostalih nabrojanih aktivnosti, ima prostora u životu za mnoge od njih 🙂 .

  • Koliko vam je bitan broj posetilaca na vasem blogu ?

Lagala bih ako bih tvrdila da uopšte nije, drago mi je ako je ljudima zanimljivo to što radim, kad ga već stavljam u izlog.  Ali nije mi od presudnog značaja da mi na blogu bude gužva kao na utakmici 🙂 . Poštujem i volim sve ljudi koji nadju vremena i interesovanja da svrate.

  • Šta mislite da je važnije na blogu: kvantitet ili kvalitet (što veći br. tekstova, ne bitno kakvih, ili što kvalitetnije prezentovanje teme koju nam predstavljate) ?

Ne mislim. Svi pobrojani kriterijumi su relativni , posebno kvalitet predstavljanja. Ono što posetiocu može delovati kao pomanjkanje kvaliteta možda je za autora bloga željeni maximum koji mu se dopada, tako da je nepotrebno suditi. Ne mislim da bilo ko ovde stavlja tekstove tek da stavi i da stavlja bilo kakve. Ako je autor bloga tekst izabrao, iza toga stoji neki njegov napor, vreme, trud, emocija i to treba ispoštovati. Sasvim je druga stvar to da li se nama taj post dopada, tj da li se poklapa s našim mišljenjem, interesovanjem i predstavom o načinu kako bismo mi to odradili.

  • Iz kog razloga ste se prvi put zaustavili na ovom blogu i nastavili da dolazite ?

Dakle, nasmejao me je tvoj optimizam 🙂 . Ne misliš ozbiljno da se sećam razloga poseta svakom blogu, je l´da, jer u tom slučaju padam na ispitu bez šanse da odradim popravni 🙂 .

  • Mislite li da su blogeri po nečem posebni ili su obični, mali/veliki ljudi kao i dobar deo onih koje svakodnevno srećemo u životu ?

Svaki čovek je po nečemu poseban. Obični ljudi ne postoje.  A blogeri jesu ljudi koje srećemo u svakodnevnom životu.

  • Šta biste naveli kao najznačajnije kvalitete svog bloga, za koje mislite da privlače posetioce ?

O tome mogu posetioci da pričaju, nije moje da takve stvari pretpostavljam. S tim što nekad nas nečiji motiv može baš iznenaditi.

  • Da li možete da procenite šta bi na vašim blogovima trebalo promeniti da bi bili baš onakvi kakvi želite da budu ili smatrate da su odlični takvi kakvi jesu ?

Ono što odradim na nekom od svojih blogova je maximum koji u tom trenutku mogu u tome da pružim. Da li ću i kada poželeti da nešto menjam je trenutno velika nepoznanica. Obzirom da blogove radim srcem, podložni su, u ovoj vremenskoj ravni, mahom samo tim promenama, racionalne ih, za sada, uspešno zaobilaze 🙂 . Svi saveti (ne samo dobronamerni) su dobrodošli, rado primam mišljenja drugih i dajem časnu reč da o njima uvek razmislim 🙂 .

  • Da li ćete, pri izradi blogova, na njih postavljati teme za koje smatrate da će imati najveću posetu ili ćete postavljati tekstove, fotografije, predloge… koji su u vašem domenu interesovanja, računajući da će naći put do posetilaca koji vole slične stvari kao i vi ?

Moja olovka piše srcem, emocije i neke životne spoznaje su te koje daju vetar u jedra mom blogovanju. Ne planiram to da menjam, a verujem, kad vidim lajk, nadjem komentar ili neko počne moj blog da prati, da je delić toga našlo put do nekog drugog srca. Za mene – dovoljno 🙂 . Od srca  srcu 🙂

Eto, tako. Zadatak obavljen, makar delimično. Ostaću dosledna i neću virus širiti dalje. Ako neko želi izričito da bude prozvan, može mi se obratiti ovde ili na e-mail, i to će mi onda biti igra s posebnim zadovoljstvom 🙂 .

Lep novi blogodan vam želi Plava Baklava

Raskrsnica

Pod točkovima su se sve brže smenjivale brazde svetlosti i senke. Pozni letnji dan, utopljen u zlatnoj izmaglici drobio se po stazi poput zvezdane prašine. Pevali su koraci šetača u ritmu simfonije ptičjeg hora praćenog zvukom užurbanog okretanja pedala. Mali je bio ispred mene, razigran poput popodnevnog vetra otežalog od mirisa dolazeće kiše.

Ugledala sam je na mestu ukrštanja staza. I parkovi imaju raskrsnice, a ova je baš bila odjednom posebna. U zapadnom delu zakrčena gomilom posečenog granja, sjajna i nalik ogledalu zbog plitke bare razlivene po sredini. Stajala je, onako mlada, puna iluzija i snova, verovatno i ljubavi, u jednostavnoj dugoj haljini, boje šampanjca, podignutog vela na nemirnoj poludugoj smedjoj kosi. Htedoh da viknem malom da stane, da mogu da fotografišem, ali mi se glas zaledi u grlu dok je oko snimalo ceo prizor.

Shvatila sma u sekundi da nešto nije u redu. U njenim pokretima prepoznala sam neku nesigurnost, težinu, možda i tugu i strah. Ni traga od lakoće srećne zaljubljene neveste koja pozira. Vrhom elegantne cipelice odgurnula je zbunjeno rasute komadiće izlomljenih grana, pomerila dva-tri lista otežala od kišnice. To je bio dan koji se celog života pamti. I ona će ga zasigurno pamtiti možda i duže, po senci koja je pala na njega.

Bila sam već dovoljno blizu da bih razaznala bicikle polegle po asfaltu. Jedan koji je delovao odbačeno pored drugog koji je izgledao kao lane presečeno u trku, nekako slomljeno, nasilno zaustavljeno. Ona je nemo stajala i gledala. Dvoje-troje ostalih ljudi kretalo se u tišini, kao u nemom usporenom filmu. Mlado žensko telo u biciklističkim pantalonama naziralo se medju njima. Momak u biciklističkoj opremi je klečao, pažljivim laganim nečujnim pokretima je nešto radio oko devojčine glave.

Steglo me je, opasno me je steglo u grlu, pomešan osećaj brige, panike, tuge, žaljenja, želje da zagrlim svog malca i uverim se da je on bezbedan. Što sam tiše mogla prošla sam na svom četvorotočkašu, truckajući se po komadićima izlomljenih grana. Mokro lišće, klizav asfalt, rasute grančice, ona u haljini boje šampanjca u danu koji se celog života pamti, ma ko zna šta je bilo presudno u sekundi, dovoljnoj da promeni život.

U toku narednih šezdesetak minuta, krstareći stazama parka, osluškivala sam potajno hoće li se čuti zavijanje sirene hitne pomoći. Radovalo me je što čujem samo poznate zvuke lenjog letnjeg popodneva u parku, pomagalo mi je da verujem da je na kraju sve bilo u redu.

U povratku smo prošli preko puste raskrsnice na kojoj više nije stajao niko. Samo je u sred bare ležala mala flaša vode i okrvavljena papirna maramica. Kad smo nešto kasnije išli lagano ka tramvajskoj stanici, zagrlila sam malca i pričala mu o tome da odrasli nisu neranjivi samo zato što su odrasli, da su krhki i lomljivi ali se rado junače, i da je sekund dovoljno duga večnost da promeni ceo život.

Mislila sam opet na nju, u jednostavnoj nežnoj haljini boje šampanjca, zarobljenu u neskladu dana koji se celog života pamti, a nekad i duže. Nije ga sasvim sigurno zamišljala tako, ali većina nas je sasvim drugačije zamislila kompletne svoje živote. I sad smo kao zbunjeni gledaoci u bioskopskoj sali u kojoj je bez najave i upozorenja promenjen program. Mogućnosti za vraćanje ulaznica nema. Ni puta za nazad. Ni reprize. Svaki tren je premijera, bez prethodnog scenarija. Najveći reality shou, gde je ispadanje trajno, neopozivo i označava prelazak u neku drugu, nepoznatu dimenziju. A do tog trenutka možemo samo ostajati verni dodeljenoj ulozi u predstavi zvanoj Život, sa saznanjem da je možda život san a san nije život.

All my days – sebi na dar

Postoje dani u koje se probudimo drugačiji. Bude to sasvim bez povoda, čak i kad je reč o rodjendanskim jutrima.

Postoje dani kad nam osmeh pozlati lice i razmekša bore nalik milujućoj svetlosti sunca u praskozorje.

Postoje dani u kojima shvatimo da nismo sami i kad smo sami. Biće da je to zato što iznenada konačno otkrijemo sebe.

Postoje dani kad krenemo u susret izlazećem suncu okupani reskom svežinom septembarskog jutra, konačno svesni da smo uvek pobednici, već time što jesmo. Prestane da bude važno što nismo kupili svećice za sopstvenu rodjendansku tortu, ne što bi nam smetale brojke, već iz prostog razloga što je jedna svećica dovoljna za sve godine naših uspeha. Neuspesi ne postoje, postoji samo iskustvo koje stičemo savladavanjem prepreka na putu našeg sazrevanja.

Postoje tako dani kad nam se učini da postoji samo sunčana strana ulice 🙂 .

Same? Different?

Ovim tekstom isnpsirisano, iz Razmišljarnika prepisano i malko po sopstvenom nahodjenju dopunjeno 🙂

Ljudska tipologija

Na svetu postoje tri vrste ljudi (žao mi je ako sam vas ovim podatkom razočarala, jer ste ih očekivali više):

–  isti koji bi po svaku cenu da budu različiti

–  različiti koji teže da budu isti

–  oni koji umeju da vole sebe ma kakvi bili

Sve vas voli Lola Lucia Hope