Volim se … voli me … volim te … voli se …

Sedim u senci tuge rastanka i lovim reči u bekstvu. Nanizane kao perle žuljaju dušu istinitošću i nedostatkom muzike. Prolazno je, ako odlučim da što je bilo ne bude više i po cenu da budem pusto ostrvo. Danas to već mogu.

Zašto su sve prave ljubavi tužne? Zato što nisu prave. Zato što su samo bleda zamena, pokušaj krpljenja svoje i tudje duše. Bezuspešan. Ima zakrpa koje ne drže vodu i rasplinu se kao iluzija, zato što i jesu iluzija. Ostane dubok i bolan trag.

Seme ljubavi nije lako sejati. Učeni smo da je sramno voleti sebe. Da je dobar samo onaj ko se žrtvuje za druge. I tako po svetu hode nesrećne žrtve, željne sreće koju treba drugi da im daju kao naknadu za bol. I bol je sve veća, rane sve dublje, a razlog tako prost.

Ne može nam dati niko ono što nismo u stanju da podarimo sami sebi. Jer niko nas ne može voleti onako kako to možemo mi sami. Dokle god budemo ljubav tražili van sebe da nas kompletira, ostajaćemo nepotpuni i tužni. A tuga radost ne privlači, ni neljubav ljubav. Jednostavno je: ne možemo voleti druge ako ne umemo voleti sebe. Ne možemo prestati da povredjujemo druge ako neprestano povredjujemo sebe.

Ne može se ljubav davati iz presahlog bunara, ona izvire samo sa bistrog živog izvora.

Sedim na obali reke prolaznosti i otudjenja. Razdvajaju nas boli. Neko je živ samo kroz njih. Mnogi. Teku kraj mene. Pogled je nem, skamenjene reči. Vrti se po umornom umu kao pokvarena ploča rečenica: odgovorna sam za svoje reči, ne i za to kako će biti protumačene. Prihvatam izbore koji nas razdvajaju sve više i molim se da drage duše odustanu od bola u ime sreće. One više ne umeju ni da se mole u zanosu produbljivanja rana.  Sedim u senci tuge rastanka.

Volim se … voli me … volim te … voli se …

 Plava Baklava

 

Omorina nad Radjevinom

Zlato nadolazećeg sumraka prosulo se po vlažnoj lozi te nečujno spuznulo niz lišće umoreno vrelinom umirućeg dana  ka tvrdoj zemlji dvorišta. Svaki milimetar scene pevao je svoju baladu, živeći tren i slaveći sve one nazvane prošlost. Uhvaćeni objektivom i žuljeviti dlanovi, požuteli prsti od duvana i zveket lanca u bunaru postaju romantika za milion dolara. Srce ustreptalo od sećanja, susrevši ponovo sebe samo, paralisano spoznajom prolaznosti više nego ikad zaranja u krišku domaćeg hleba, ispečenog za goste iz daleka i tamo guši jecaj, da se ne vine u prozračno nebo poput preplašene ševe.

Koncentracija tihe prirodne ljubavi je gusta poput  mladog kajmaka u plehanom tanjiriću. Uživam gledajući galopirajuće detinjstvo pored sebe, obuzeto otkrivanjem jednog, za njega nepoznatog sveta.

– Mama, ti si mi pričala kako će mi se vi radovati, kako nas puno vole, kako jedva čekaju da me vide, ali ja nisam imao takav utisak.

– Mili, oni vole drugačije. Manje glasno, ali konkretnije. Oni vole kroz gutljaj mleka ispod pene koje ti je keka dala da piješ, vole kriškom mirišljavog hleba uz podmačak, vole pogledom i mišlju i čokoladom koju ti da nažuljana ruka. Oni te vole tako da ne boli, tako da leči, tako da ostane u tebi i za 100 godina.

U koliko reči se može spakovati jedan savršen trenutak? A u koliko beskraj ljubavi? U koliko mora?

Pričam mu o baki, koje već odavno nema, i slamaricama na kojima smo spavale, koritu u dvorištu, mirisu dunja kraj bunara. Srećna sam što mogu da mu pružim makar tren nalik onima koji meni mame i smeh i suze. Znam da je sve dobro iako drugačije, kad mi kaže:

– Mama, voleo bih opet da dodjem.

Kotrlja se suza niz obraz, lagano i sporo, kao da se umorila. Zahvalno pratim njeno kretanje, srećna što je tu. Dakle, srce nije kamen.

Redjaju se slike pred očima, raznih osmeha, ukradenih trenutaka od prošlosti, stvarajući našu malu večnost u prolaznosti običnih dana. Obojila sam ih pozlatom izuzetnosti, da se bolje pamte, da ih se sećam i u danima kad možda ime svoje ne budem više znala, ni ime dana u koji se budim, da imam prošlost gde odbegla od sadašnjosti mogu srećna da poživim još koji čas.

 

put u radjevinu

 Autor: Plava Baklava