Varka

Prestali smo da budemo ljudi. Negde, u nekom trenutku ushićenja, na usponu, zaboravili smo se pred ogledalom. Prestali smo da vidimo sadržinu, zaslepljeni sjajem omotača. Postali smo IMIDŽ, reklamna kampanja koja hoda, diše, jede, izlučuje i putem gubi dušu. Postali smo fotografije koje nam kreiraju profi fotografi, biografije koje nam pišu profesionalci vešto transformišući mane u vrline (a zar sve to nisu prosto samo karakterne osobine).  Postali smo sve što nekako nismo mi.

Sastavni deo života je kod većine ljudi faza u kojoj  veruju u svoj zvezdani sjaj i sami zaslepljeni njime, hodaju svetom ubedjeni da to zaista jesu oni i njihova suština, kad sve postaje inventar sa reklame:  bliska osoba, ljudi koji se nazivaju prijateljima, deca kao iz modnih časopisa. I niko ne stiže tad da primeti kako praznina unutar sjajnog marketinga raste i guta smisao.

Postajemo svet zombija. Lepih, doteranih potezima hirurškog noža, napumpanih i ispumpanih po želji, uglancanih, skoncentrisanih na sjaj dijamanata i udaljeni milionima svetlosnih godina od sebe.

Nije strašno kad si takav i odeš u drugu dimenziju jednog dana ne probudivši se iz svog reklamnog sna. Strašno je kad nisi takav i onda posmatraš kako nestaju ljudi, kako životi postaju lažniji no ikad, čist marketing koji odradjuju profi likovi, kako sve više nestaju majstori a kočopere se timovi šegrta ponosni na svoje timske plagijate života.

Pri tom ostaju mahom slepi za činjenicu da što više civilazacijskog napretka to manje znanja, što dalje od zemlje i sunca i neba i vetra to dalje od istine. Da li nas od nje namenski udaljavaju?

Previše svega stavlja nas u poziciju da stalno nešto biramo i biramo, dok nas lažu da nas izbori čine slobodnim. Zarobljeni u sve beskonačnijim nizovima izbora prestajemo da živimo, da dišemo, da volimo,  jer baš sad treba snimiti par selfija, onda ih brzo obraditi u PS-u i baciti još vruće na društvene mreže po konsultaciji s ličnim PR.

Šta li će pobediti? Ljubav i želja ili praznina i zaborav?

Plava Baklava

Advertisements

Mudrost

Drvo koje ne ume da se savije pod naletima vetra neizbežno puca.

Nije Bog stvorio vetar da bismo se rvali s njim, no da naučimo da ga hvatamo u jedra.

Nije Bog stvorio vodu da je porobljavamo i idemo protiv nje, no da se učimo mudrosti kako da tečemo s njom.

Nije nam vreme dato zato da ga ćerdamo na gluposti i zle rabote, no da shvatimo da smo deo njega, trenutno prolazni u svojoj neprolaznosti.

Nije nam pamet data da se bolje i sigurnije uništavamo no da otkrijemo kako da rastemo zajedno s vetrom i vodom i suncem i zemljom, slobodni u vrtlogu vremena.

Plava Baklava

 

 

 

Sigurnost – šta bude biće

Satrsmo se da nam život bude uspavana pučina. Nazivamo je: sigurnost. Uhvatimo se poruba njenog privida grčevito i žmurimo, ubedjeni da, ako mi ne vidimo prolaznost, ne vidi ni ona nas. Pri tom ostajemo slepi za istinu koju krije šapat andjela da je prolaznost i promena jedina sigurnost koju imamo. U to ime: šta bude biće. Que Sera Sera.