Licemerje

Postalo je skoro nepodnošljivo licemerje sistema koji sami sebi gradimo, hranimo ga i koji nam onda sudi i presudjuje i suočava nas sa situacijama koje su normalnom čoveku neshvatljive, lišene svake humanosti, egocentrično usmerene na sam sistem ili pojedince i njihovu korist a za naše pare, pošto tu neman hrane državni budžeti. Razumnom čoveku nisu potrebne nikakve teorije zavera i slična prestraljivanja, dovoljno je da se otvorenih očiju suoči s budalaštinama koje nam se serviraju svakodnevno.

Počnimo time kako se apeluje da se plaćaju porezi i dažbine i koriste se svi mogući sistemi prinude za realizaciju naplate. Slažem se ja da država treba od nečega da se finansira, ali država koja radi u korist svojih gradjana, dakle onih koji odvoje od svog rada i svog hleba da bi finansirali sistem koji će im pružati negu, obrazovanje, zaštitu. Najuobičajeniji model zloupotrebe su raznorazne kradje i pronevere na najvišim nivoima koje svaki put navodno raskrinka sledeća garnitira koja bi da se dohvati korita, ali raskrinka tako da nema kazni (osim tu i tamo nekog žrtvenog jareta) a, što je mnogo gore, nema ni para da se vrate u državnu  kasu i odatle upotrebe za one koji su ih u nju i uplatili u odredjene svrhe.

Sofistikovanije igre nastaju usvajanjima zakona koji su direktno usmereni protiv gradjana, i, što je najžalosnije, pre svega protiv nezaštićenih kategorija koje ne umeju da se brane: dece i starih ljudi. Sve je u redu dok je gradjanin u nekoj prosečnoj struji, ne iskače ni tamo ni vamo, teče bez talasanja, obavlja svoje dužnosti i uljuljkuje se verom da živi u nekakvom sredjenom sistemu, pravnoj državi koja će ga zaštititi ako bude trebalo. Sve većem procentu ljudi se desi da prekorači granicu pogodnosti za državu i shvati da je sigurnost sistema mehur od sapunice i da svima koji štrče sleduje kazna za drskost. Nije važno koja vrsta istupanja je u pitanju, kazna je pdojednako bolna u slučaju kad je potreban bilo kakva intervencija države: pomoć oko bolesnog deteta ili člana porodice, pomoć oko nestadardnog deteta, težak razvod, bolest člana porodice, bilo kakva lična nesreća. Država nastoji da ni banku više nego što je neophodno s (zamislite apsurda) njene tačke gledišta ne potroši na takve „slučajeve“ ( jer tada postajete „slučaj“) i na tom putu se ne libi da koristi razne vrste prinude.

Naravno, ovi procesi su najvidljiviji u tzv postsocijalističkim zemljama odnosno zemljama u tranziciji, koje su po definiciji siromašnije, pa se pare medju narod puštaju minimalno, tek da se ne kaže, jer da se pusti više, šta bi krali oni koji se odlučuju za blistavu karijeru političara. Ali, od ove boljke nisu izlečeni ni napredni kapitalistički sistemi, koji samo koriste druge načine izvrtanja moći prema ljudima.

Najranjivija sam kad je reč o deci, a svi naši sistemi najmanje o njima brinu, iako se sva društva trude da izvikuju na sav glas da su deca najvažnija. I onda donesu idiotske zakone poput jednog koji je ovde bio na snazi pre par godina: dete može biti podvrgnutu lekarskoj intervenciji, koja uključuje i vakcinisanje i stomatološku intervenciju, samo uz svoju i saglasnost oba roditelja. Nastao je haos, što je razumljivo. U slučajevima kada drugi roditelj odbije da da saglasnot  (a jasno vam je o kakvim slučajevima je reč) ili ga je nemoguće naći ili saglasnost pribaviti dete neće biti lečeno. Jedini spas je bio da naletite na dr koji ima više zdravog razuma nego gospoda poslanici koji su takav zakon izglasali i da zaista stavi interes deteta na prvo mesto. Naravno, postojao je tzv pravni lek: obratiti se centru za socijalni rad koji postaje staratelj deteta i daje predlog sudu da donese odluku da detetu može biti pružena lekarska pomoć. Ne lipši magarče do zelene trave.

Ovoliki uvod koji sam napravila najviše se tiče upravo sistema zaštite dece, tj centara za socijalnu zaštitu. U mnogim slučajevima kad je reč o deci, oni su tu, kao staratelji od strane države da navodno štite najbolji dečji interes, samo što izgleda nema ko da ih podseća na tu ulogu, jer se ponašaju kao organizam sam sebi dovoljan koji postoji zbog sebe a ne zbog gradjana i koji se sve češće u raznim zemljama okreće protiv njih, a decu svojata kao živo meso beš duše. Zanimljivo je da dolai sve češće do situacija da gradjanin shvati da nad nekim popovima nema popa.

Započela sam priču o neshvatljivim postupcama raznih socijalnih službi i nastavljaću je postepeno. U Češkoj ide dalje akcija podrške Evi Mihalkovoj da vrati svoju decudečake koji su joj bili oduzeti pre 3,5 godine, kad su imali 2 i 5 godina. Barnevarn je decu bukvalno oteo samo na osnovu sumnje koja nikad niej bila dokazana. Policija je zaključila da niko od roditelja nije počinio krivično delo, da je sve bilo neosnovano, pa ipak, porodica i dalje nije zajedno. U stvari, nikad više ni neće biti kompletna, zato što se majka razvela na zahtev Barnevarna, tačnije rečeno pod pritiskom ucene. Otac je iz dečjih života isključen potpuno, kao i ostali članovi familije.

Šta se, naime, deěava? Norveški ministar za pitanja porodice, dece i socijalna pitanja Audum Lisbakken je 2013-te godine učestvovao u pripremi paketa „još boljeg poboljšavanja situacije dece u Norveškoj“ . Bilo je utvrdjeno da su glavna prepreka za to poboljšanje pre svega sami roditelji. Zato je Lisbakken predložio da se ukine njihov prioritet po svim pitanjima koja se tiču dece. „Ako je odnos medju roditeljima i decom prepreka za razvoj deteta, to bi trebalo da bude važnije od biološkog principa … “ rekao je menastar.

Ministarstvo je odredilo termine za rešavanje usvajanja oduzete dece. Ako je u pitanju beba od 0 do 18 meseci, mora da bude predata na usvajanje u roku od 1 godine, deca od 18 emseci do 4 godine u roku od 2 godine od trenutka oduzimanja biološkim roditeljima. Ako roditelje žele da se obrate sudu da im deca budu vraćena, pitanje da li odgovaraju „noramama razvoja“ će rešavati savez usvojilaca.

Toliko o demokratiji u Norveškoj. Nije mi jasno, zaista nije, kako je moguće da u jednoj tako neprednoj državi, bogatoj, sa jakim socijalnim programom može da se dešava ovakva monstruoznost.

– deca se oduzimaju na osnovu izrečene sumnje da mbi možda moglo bla…bla….bla

– i kad istraga policije pokaže da je sumnja neosnovana ne vraćaju se biološkoj porodici nego se država trudi da ih ostavi dislocirane zauvek usvojenjem

– odsecaju se veze sa svim članovima biološke porodice, deca se razdajaju, babe, dede, tetka gube kontakt s njima

– roditelji koji talasaju izlažu se raznim pritiscima od strane države i pre svega Barnevarna, pretnjama, ucenama

Ovo je gore od svakog Orwela.

Norveška nije sama, pomenula sam već i ranije. Slučaj iz Velike Britanije je izazvao moj nemi užas. Trudna Italajanka došla je službeno u Veliku Britaniju. Da, bolovala je od bipolarnog poremećaja. Desilo se da nije ponela dovoljno lekova, dobila je napad panike u hotelskoj sobi i dobrovoljno potražila medicinsku pomoć. Hospitalizovali su je i bez njenog znanja pokrenuli postupak o oduzimanju nerodjenog deteta. Na osnovu sudske odluke donete bez njenog prisustva, učešća na bilo koji način, nasilno su je porodili i dete oduzeli. Da li je ovo moguće u civilizovanom svetu? Odakle bilo kom sistemu pravo da osudi preventivno, realizuje ovakav jedan nasilnički čin i s namerom da to bude trajno odvoji jedno dete još pre rodjenja od kompletne biološke porodice, prisvajajući ga?

Koprcamo se u mreži apsurda i vrhunskih zloupotreba, gde država sve više postaje protivnik malog prosečnog čoveka. Priča se o siromašnim i bogatim državama, organizuju se prikupljanja novca za operacije dece čiji roditelji mahom to ne mogu da finansiraju. Ljudi daju, od usta odvajaju da pomognu a država se ne stidi ni malo. Jer sve su to samo dalje velike pljačke naivnog naroda. Zašto nema novca da s epomogne ljudima? Da se plate operacije i lečenja? Zato što se smenjuju garniture koje grabe ali za sebe. Kad jedni navodno raskrinkaju i svrgnu druge, to nije trijumf pravde, to je samo novi krug kradja i pronevera. Zašto? zato što se tresla gora – rodio se miš. zato što nikad niko od tih raskrinkanih nije banku vratio u sistem i  još su potrošene grdne pare na navodne istrage i sudske procese bez nekih stvarnih kazni i rezultata. Čemu sve to osim daljeg zamlaćivanja umornog naroda?

Zašto su državne kase prazne tamo gde su prazne? Navešću jedan konkretan slučaj za koji ja znam. U Češkoj živi dosta velika komuna Vjetnamaca i Kineza. Svakog dana udju desetine i stotine tona robe od kojih je dobar deo stigao bez papira, dakle neocarinjen Pitate kako je moguće da čitavi kontejneri robe prolaze bez carinjenja? Pa jednostavno: koverte u džepovima – privatnim, zatvorene oči. Država gubi pri ulasku robe a onda, naravno, i kod prodaje, jer što nije ušlo zavnično ne može zvanično ni da izadje. Važno je da će onda da se navrzu na neku sitnu firmicu i cede je za 100, 200 ili 1.000 EUR kao najvećeg grešnika, da bi time dokazivali navodnu efikasnost sistema. A koliko je to miliona i milijardi godišnje koje završe u crnoj rupi umesto u državnoj kasi od ovakvih i sličnih mahinacija na veliko? Eto zašto onda država ne može d apomogne tamo gde treba i gde mali gradjanin koji živi po pravilima sistema očekuje da pomoć dobije, nego moraju da se organizuju javna prikupljanja novca.

Iskreno rečeno, meni je nekako sve to dozlogrdilo. Farsa i iluzija tzv uredjenih sistem, koji postoje da zadovoljavaju bolesničke potrebe nezajažljive manjine na grbači mesa, tj onih na kojima ceo sistem počiva i bez kojih ne bi bilo realizacije – običnih malih ljudi. I da, stvarno nam ne trebaju nikakve dramatične tajanstvene teorije zavere, dovoljno je pogledati običnu svakodnevnu realnost.  Dokle tako?

Razumeću vas ako vas bude mrzelo da čitate sve ovo u nedelju ujutro, u prednovogodišnjem raspoloženju, ali mi je bilo neophodno da sve nekako izbacim na površinu iako mi je jasno da se time ne menja ništa. Potrebno je mnogo više za jedno ozbiljno budjenje.

(možda se nastavi)

Plava Baklava