Samo još 2-3 u ovoj 2016-toj

Pre svega zato da bi Labilna došla bar još jednom da mi čestita 🙂 . A i zato što volim da želim dragim ljudima sve neke lepe stvari.

Dakle, u 2017-toj

  • da vas sve sreća prati
  • bolesni d aozdrave a zdravi da budu još zdraviji
  • siromašni da se obogate a bogati da daju znatno više u dobrotborne svrhe
  • umorni da dobiju neku dobru penziju
  • usamljeni da se odsame, malo i omame i sve što uz to ide
  • Deda Mraz sve da vas posećuje nekoliko puta godišnje, pakar da malo proćaskate
  • ako ste nervozni, zabrinuti, tužni taj tovar sad lepo d aodložite, nek se 2016-ta bori s time.
  • volite sebe i se od sada pa do večnosti

I tako – sveu svemu,neka vam bude sretna 2017-ta 🙂

PS: i ne zaboravite da obučete nešto crveno, onako na radost …. bolje gaćeno čarape, ali je stvar ukusa i izbora.

Voli vas Plava Baklava

_mg_1640

Advertisements

Još jedan krug

U danima koji svanu muljavi, bez boje i sunca biram načine kako da ga poklonim sebi. Pa me presretne svetlost kad se najmanje nadam, na primer kao buket mimoza, jedini i poslednji, sasvim u trenu kad im vreme nije u maloj cvećari u komšiluku. Mimoze su mi uvek bile simbol kraja zime, dolazećeg proleća, poslednjih februarskih snegova, mirisa Jadrana na umivenom beogradskom asfaltu. Sad je ta simbolika još malo jača, posebno što ih nisam videla baš puno godina.

Zatvaram jednu deceniju. Posebnu. Zahtevnu. Bolnu s milion ponovnih radjanja sebe same. Bila je nalik gusenici, a sad, kad se okrećem vidim je u obličju neobičnog leptira. Bude mi malko žao da nisam bila dovoljno mudra, kad je počinjala, pa da mi ne bude baš takva potrebna, ali s druge strane, hvala joj da je umela da me jednom rukom šamara a drugom drži da ne posrnem.

Da, ovo nije zatvaranje kalendara za jednu godinu, ovo je odmorište na vrhu strmog stepeništa. Sreća je da uvek postoji neki rukohvat.

Hvala ti godino, hvala ti decenijo na svim mapama, lekcijama, putokazima, utehama, preokretima, suzama i smehu, podizanjima na noge posle padova. Hvala na svim zracima sunca, nadanjima, slutnjama, stremljenjima, opraštanjima, osnaživanjima, susretima.

Nije bilo lako, ali sad se jedno poglavlje završava. Idite s mirom, godino i decenijo, medju beleške u sećanjima koja nas čine takvima kakvi se danas budimo, smejemo se, osećamo, mislimo, kafu pijemo, prelazimo ulicu.

I eto, opet nekako …. tako.

_mg_1623

Autor: Plava Baklava

Puno sunca, dobrih spoznaja, zatvorenih krugova, uspešnih etapa želi vam Plava Baklava

Program mog kompjutera

Ceo stan je večeras pre dve večeri mirisao na dizano testo. S vrata me je napao miris kvasca i očekivanja. Mali me je pogledao očima punim nade:

  • Mama, hoćemo sad da pečemo pletenicu?

Taj pogled nije prečest kod današnjih tinejdžera, pa kad ga spazim, odmah upotrebim mrežicu, onu za rakove i leptirove, da upecam tračak želje i interesovanja, i prestaje da biva važno to što je ponoć bliže nego vreme popodnevnog čaja. Ma šta mari, praznici su i noć je mlada. Pletem pletenice od nemirnog testa, igra se žmurke s mojim prstima i bezobrazno ih zapliće kud ja neću.

Da li je sve to uopšte važno? Jelka, lampice, slutnja nekih poklona za koji dan (tako je to kod nas kojima komercijalu odradjuje Deda Mraz), iščekivanje, decembarska kiša, i na kraju – sunce umesto snega. Miris praznične pletenice potiskivao je brzo miris kvasca i dizanog testa. Kao jedina konstanta trajao je samo miris borovih iglica. Dobro je kad imamo neke konstante, mislimo tada da se manje bojimo.

A bojimo se u današnje vreme valjda svega, ponajviše sebe. Pa se skrivamo. Igramo žmurke. Bežimo od sreće. I još više od mira u duši. Ili bar mnogi od nas. I programiramo. Veš mašinu, mašinu za pranje sudova, sat na telefonu da nas budi, kalendar da nas podseća na rodjendane dragih ljudi i godišnjice smrti onih koji medju nama više nisu. Zato mi gajimo cvrčke. Oni se ne daju naprogramirati. Cvrče kad im se hoće, ćute kad oni tako isplaniraju. Ako želim da uživam u cvrčanju (a zato ih i imamo, priznajem pošteno), nema mi druge no da se probudim recimo tu negde oko 2, kad se njima najviše svidja da se raspevaju i imitiraju leto.

Grizem donju usnu istrajno, mada se trudim da ne bude i prejako, u pokušaju da savladam potrebu gledanja na sat i požurivanja omladinca s kasnim doručkom. Šta ima veze što će nam pobeći sunce i što je prošao još jedan termin za klizanje. Kao da nisam u medjuvremenu uživala u neplaniranoj jutarnjoj kafi s drugarom i muzici koja se divno slaže s tragovima mraza po granama i automobilima i finom prašinom od prah šećera koja je ostala od sinoć zalepljena na nepcima, duši, kosi i u prorezima izmedju parketa.

Danima radim na tome da pokvarim program svog kompjutera. Dobro mi ide. Ne javljam se na telefon, ponajviše jer ga ne čujem zbog slušalica od kojih se ne odvajam. Još samo psa da isključim, jer nemilice laje i skače po meni svaki put kad se oglasi zvono kod vrata. S dragim ljudima komuniciram telepatski i onda uživam u zajedničkom smehu i nesmehu u nekim kutcima obojenim mirisom vina i cimeta.

Hodale smo u kasnim večernjim satima kroz park zarobljen izmedju dve prometne ulice u centru. Dah se oblikovao u reči koje su se otkidale s njenih usana dok mi je čitala divno rodjendansko pismo koje je dobila. Ne, nije bilo ljubavno. Nije ga pisao muškarac. Jeste ga pisala osoba bliska. I mlada, jako mlada. Bilo je zanimljivo slušati tu mladost koja se otvorila, pustila emociju da se prepozna u rečenicama, pronicljivost i duhovitost s kojima je naslikala retrospektivu nekoliko života i traganja. I to je bila ljubav. Počinjala je mekoćom  reči: „Pre 55 godina bio je divan, predivan dan, jer si mi se tada rodila ti, draga moja tetkice“.

Dobro je da postoje ljudi koji rado kvare te razne kompjuterske programe svojim savršenim nesavršenostima. Isključujem zaborevljeni TV i manipluativne reklame. Imam ja novu generaciju cvrčaka, malog belog čupavca, miris borovih iglica, vanilice zalepljene na nepce, fleku na majici od prah-šećera, i blažen osmeh na licu mog usnulog tinejdžera. Dovoljno alata za kvar programa još jednog dosadnog kompjutera 🙂

  • Halo, centrala. Piiiiiiiiiiip. Halo, ima li koga? Halo, ovde je situacija ozbiljna, sve se otima kontroli. Širi se infekcija, ne, nije virus. Lako bismo da je virus, ovo je bakterija…..ljubavitis večnitis … da, da, ispoljava se u raznim oblicima i mutacijama, rezistentan je na sve individualizatore, egoizatore,  neljubavomanije i ostale poznate terapije. Piiiiiiip. Error.

Svima vam program kvari od srca Plava Baklava

 

Kako se završavaju magije

emaesesaesesapipija …..eeeemaaaa-esesaaaa-esesaaaaa-pipija

I tako u krug…jedan prsti, dva prsta, s okretom, bez okreta. I reči koje su generacije devojčica preuzimale jedne od drugih, kao neku tajnu mantru čije značenje je bolje ne otkrivati, da ne bi prestala čerolija.

Pre neki dan, uljuljkani u prazničnu lenjost, odgledasmo klinac i ja „Toma Sojera“. Završava se film, ide odjavna špica, ja smišljam šta bismo mogli dalje da radimo. Kad odjednom prepoznajem ….. emaesesaesesapipija. Nemoguće! Šta će naše lastiš-magične reči u odjavnoj špici filma? Podiže se veo dečjih čarobnih snova i otkriva se jedna sasvim realna postojeća reč. Toliko u stvari obična da mi bi skoro žao zbog prepoznavanja.

eMaIeSeSaIeSeSaIPiPiaI

Čudesna razbrajalica koju smo mantrale pri preskakanju lastiša pretvorila se jednim potezom u odspelovanu MISSISSIPPI. Digla se koprena.

Diže se nešto prečesto u poslednje vreme. I bude mi često žao, baš žao, nekad se i borim da je vežem, zalepim, pa namerno žmurim i odbijam da virim kroz trepavice, u pokušaju da ipak ne vidim šta je ispod nje. Uzalud. Kao kad bih pokušala da bojim nebo u crno, da bi ostala tiha, mirna, skrivajuća noć.

emaesesaesesapipija …..emaesesa ….. emaessssssssssssssssssssssssssssss

I tako …

Lepo krajnjogodišnje veče vam želi Plava Baklava

Bez bilansiranja, molim

Volim praznična jutra. Lenja, topla, mačje umiljata, bezvremenska, oslobodjena suvišnih reči čak i kad imam u kući, osim svog, još dva tinejdžera. Ovi praznici na kraju godine su mi splet biča i šećera. Najduži jer tako želim i volim, naj-moji, jer se ipak po malo presabiram, a predvorje su poslovno najnapornijeg tromesečja u godini. Imaju sve osobine potrebne za samo jednu želju: da beskrajno traju.

Česi kažu: „Blago tebi. Počneš da slaviš u decembru i to onda traje do polovine januara“.  Eh, još da su sve to slobodni dani, gde bi mi bio kraj 🙂 .

Ovu godinu još uvek odbijam da bilansiram. Razlog je vrlo jednostavan: ne razumem je, uopšte je ne razumem. Puno toga je sobom odnela, pre svega razne živote neke. Ili prosto neka naša godišta dolaze polako na red. U godinama smo kada jeste bolno izgubiti roditelja, ali to više nije tragedija. Ako tako gledamo na stvari, mogla bih da zaključim da su neka godišta dala sjajne berbe, muzičke, glumačke. I njihovi odlasci ostavljaju veću prazninu jer nekako od novih nema ko da je popuni.

ride-in-peace

Autor: Plava Baklava

Mislim da je ovo godina putokaza. Raznih. Ili ja prosto volim putokaze da pronalazim, da ih skupljam kao što neko skuplja značke (da li u današnje vreme još neko skuplja značke), postavljam ih u mapu svog života i onda  vodim razgovore s Bogom, pokušavajući da ih, uz njegovu pomoć, dešifrujem.

Dalje, još mislim da je ova cela godina vreme traženja, podvlačenja crta, zagledanja duboko u sebe. Ili i to  ima veze sa krštenicom, što je sasvim moguće. Na tren sam u ovoj godini opet uzletela do zvezda, i strmoglavivši se nazad otkrila fenomenalnu veštinu levitiranja. To me je uverilo da ne ponavljam baš sasvim iste greške i iste obrasce, te da sam izgleda bolji učenik no što sam se nadala. Možda malo utvrdjujem gradivo, svaki put s nešto većom dozom razumevanja, ali vidim da sam savladala mnoga ispitna pitanja. I spoznala u kojim segmentima sam još uvek dosta življa no što sam mislila. Nisam žrtva odumiranja no samo malo dublje anestezije 🙂 Jah, jah, jea 🙂

Jedan od mojih kumova (šta ću kad su nam takve tradicije, pa se kumova i kuma baš nakupi tokom života) kaže mi pre neki dan: „Znaš li da u Guči seljaci ne sade voćke u godinama kao što je ova“ . „A kakva je to“ – pitam . „Pa prestupna“ .  Auuuu, nisam to znala. A ova 2016-ta je nekako baš prestupila i nikako da je neko diskvalifikuje. S druge strane, već smo je upoznali, malo joj prokljuvili narav, opipali puls i sad treba da se navikavamo na jednu novu, nepoznatu godinu. Eeee, pa da, u to ime, uživaću još par dana blagodeti poznatog, iako ne baš jednostavnog, i skupljati snagu, volju, strpljenje i entuzijazam za presedlavanje.

………5…………..4…………..3…………

Voli vas Plava Baklava

_mg_1646

Autor: Plava Baklava

 

 

 

Dom u srcu

Stajali smo nad rekom, negde visoko gore, na daskama koje su vibrirale pod težinom dolazećeg voza. Galebovi su se u trenu ustremili ka nama, očekujući da ćemo im pružiti hranu. Osetih grižu savesti što se nisam setila da ranac napunim nekim pecivom. Pod nama su se talasala živa beličasta ostrva labudova na turobnoj površini reke. Obala je vrvela od veselih jata čavrljajućih ljudi. Doleteli su da u Badnjem danu još malko pronadju i svoja krila, pružajući zalogaje gladnim pticama.

_mg_1615

Stajali smo tako nad vodom, pogled mi je lutao po praškim mostovima do krivine za kojom nestaje reka. U rukama venčići želja, više se ni ne sećam od koga i kada smo naučili da ih pravimo i puštamo niz reku baš na Badnji dan. Kraj nogu je ležala kesa sa Božićnim cvetovima. Kažu, treba ih dobiti na dar, da bi nosili radost i sreću. A kako drugačije u ove dane nego darivati i darove primati. Šteta što darivanje mimo praznika pada malo u zaborav.

– Čuj, imaš li Božićni cvet? Ne? Eeee, pa računaj da ga sad imaš.

– Gde ste vas dvoje?

– Tu smo na uglu kod Paula, hteli smo na kafu i toplu čokoladu.

– Predji preko puta, samo tamo mogu da parkiram.

Smejemo se na sred prometne ulice, dok razmenjujemo saksije, i želimo jedni drugima zdravlje, sreću, Božiju milost, mir u duši i ljubav u svakom dahu. Na mostu su taj Badnji cvet i još jedan koji dalje nosimo na dar strpljivo čekali da odmislim svoje misli, bacimo venčiće želja niz reku i krenemo dalje.

_mg_1624

Prethodno smo se sakrili od kiše u toplinu kafe-vinarije „Na břehu Rhony“  (Na obali Rone).

_mg_1599

Uplitali, preplitali, smejali se, uživali u žamoru praznikom umekšanih glasova.

_mg_1590

– Molim Vas, smem li da napravim nekoliko fotografija ovde?

Nasmejan lik srdačno mi odgovori:

-Ali svakako, koliko Vam drago.

-A mogu li da slikam i Vas i Vašu šarmantnu koleginicu? Tako ste divni i slatki oboje tako nasmejani.

_mg_1601

– Hahahahaha. Ma samo izvolite, i Vi ste divna i slatka.

Moj tinejdžer me je šutirao ispod stola i siktao kroz zube da prestanem. Stidi se, mukica, razumem ja to. Ali razumem i sebe. U godinama kada je gomila iluzija mrtva svaki trag ljudske topline, prirodnosti, osmeha je dar. Jednom će to, možda i moj tinejdžer shvatiti. Ili će svet biti tako divan i prepun vere i ljubavi da neće morati da traga i skuplja zrake svetlosti kao poštanske markice.

I tako sam njihove osmehe ponela kući, da me greju, duboko u očima, ispod pogleda, u zakulisju sećanja. Preporučujem ovo čarobno majušno mesto kraj reke svim putnicima-namernicima. Ulica Na Hrobci, Praha 2 je inače jedno čudesno mesto. Izlokana kaldrma nam uvek dobro prodrma bubrege kad tuda prolazimo na biciklima. Nižu se jedna do druge magična sladoledžinica u retro stilu, pa divna vinarijica sva sazdana od uradi sam improvizacija, pa Kafe terapija (auuu, kakav prigodan naziv u današnja vremena). Leti se gosti malenih lokala razmile i po parkiću preko puta,konobari donose naručena jela i pića i do klupa. Oaza nečega, svetlosni trag, to je ta ulica. Valjda ću nekada još pisati o njoj.

Juče još nismo imali svetlo Vitlajema u kući. Čekala sam 24.12 namenski, da odemo po njega u jednu od 3 crkve nedaleko od nas. Ta je na razne načine obeležila moje detinjstvo i shvatila sam da tako treba da bude, vraćam se u nju na Badnji dan. Opremljeni svećama-fenjerima ušli smo u njenu ledenu tišinu. Nedavno sam na stepeništu ispred crkve naišla na jako čudan kalendar sa slikama Alfonsa Muche i rukom ispisanim neobičnim stihovima ljubavi, nade i beznadja, prepleteno, zapleteno kako to u životu i ljudskim dušama biva. Juče smo stajali u sred tišine izmedju „zida plača“ i „zida zahvalnosti“ . Dopisali smo svoje poruke, oddisali svoje molitve. Od usta su letele skrivene u oblacima pare dahom oblikovane.

Volim ovaj deo grada. Volim prepoznavanja. Volim tragove svetlosi urezane u srce i u onaj album, duboko ispod pogleda, zajedno sa slikom crkvenog sata na tornju pokrivenom snegom iz slikovnice mog detinjstva. Baklavac (izrastao iz Baklavčeta) čisti ruke od testa za keksiće, sprema se i – odlazimo u noć, u ulice prepoznavanja. Noćas mnogi tako idu bez straha, pomislih. Jer, Badnje je veče. Ulazimo u husitsku crkvu. Delimičo zbog prepoznavanja, jer tu ima onih koji nam kažu:

– Ooooo, to ste vas dvoje, dugo vas ovde nismo videli.

Znaju oni i ne zameraju, obično smo na drugom mestu, ali na ovo Badnje veče nam je mesto tu, da zajedno s njima slušamo čuvenu Rybovku

i Vaclava Neckáře

Volim njihovog sveštenika i njegove propovedi. Ljudske su, čak i duhovite.  Bez nadmenosti. Peto dete je dobio od žene kao poklon za 40-ti rodjendan. Šalim se, naravno, ali, eto, znamo ih i ljudski, porodično. Kad nisam znala kud ću od ludila namerenog da me slomi, sedela sam s njegovom ženom satima dok mi je strpljivo objašnjavala kako da otvorim srce i predam stvari da On reši, jer su u njegovoj a ne u mojoj nadležnosti.

Mlada žena desetak koraka levo od nas stajala je grleći svojim osmehom otprilike sedmogodišnju devojčicu. Dok smo svi pevali jednu od tradicionalnih Božićnih pesama, okrznula me je pogledom u kom se rodilo, a šta drugo no još jedno – prepoznavanje. Pri odlasku je i nas zagrlila svojim predivnim osmehom, pružajući mi ruku u dodir bliskosti:

– Srećan Badnji dan i Božić.

Ne, ne znam joj ime. Ni adresu. Ni ime deteta. Ali imamo to prepoznavanje. To je dovoljno. Tako rekoh i mom detetu kad me je upitao ko je to.

Na izlasku iz crkve dobijam par gutljaja mirisnog kuvanog vina i rukovanje sa sveštenikom.

– Lepo je videti vas opet.

Noć je meka i mlada i svečana. Posebna kako to biva u ovakvim noćima, u kojima se ispod raznih pepela probude iskre zaboravljene. Šteta što ih nije više. Šteta što se brzo opet pepelom zatrpaju i samo retke se razgore u vatre. S druge strana, hvala za svaku iskru a svaka nova vatra je nada više da nismo sasvim izgubljeni.

Nije važno koji je dan i koji datum, važno je šta u srcu nosimo i spoznajemo. Eto, to sam htela da kažem, samo se malo teže izražavam pa mi je potreban malo duži uvod 🙂 . Ne zamerite. Oprostite. Sebi i drugima. Ne krivite. Ne sudite. Ni sebe, ni druge. Ima ko je zadužen za to sve. Verujte. Volite. Sledite. Jer to nam je zadatak. Što više, što ćešće, što dublje, do poslednjeg damara, do koštane srži, do topljenja svih strahova i boli, do potpunog poverenja i pokore.

Srećni svi dani vere i ljubavi svima koji ih žive.

 

Voli vas Plava Baklava

 

 

 

Kad zvezde jezde

Snovi se ispunjavaju 🙂

Neki dani su posebno magični, samo je neophodno da im se prepustimo. Želim svima koji večeras slave baš jedan takav dan i noć punu čarolije i ispunjenih želja.

Srećno Badnje veče svima koji slave danas želi

Plava Baklava

 

_mg_1566

Autor: Plava Baklava