Mozaik duše

Prazne police ormana prekorno me gledaju, dok razgrćem gomile stvari na krevetu, sedam medju njih, puštam još malo glasnije muziku i krećem da kuckam. Onda se zagubim malo kod Labilne , par puta se zagrcnem od smeha, još toliko puta izgubim nit misli, što s ovom krštenicom nije teško (mada ga sebi prodajem kao znak ispoljavanja produhovljenosti i umetničke duše) , okrenem gomili ledja i kljuckam dalje po slovcima i uspomenama, emocijama i ko zna čemu sve još.

Ovaj mesec je vreme ….. čega? Svaki mesec, svaki dan, svaki uzdah su vreme nečega.

Uzimam u ruke majicu koja miriše na dim tudjih cigareta (ja sam svoje davno izbacila iz upotrebe), na neke mladalačke snove i nezgrapnosti zbunjenih emocija, na razigrane žice violine i osmeh prosut po dirkama pianina. Ja se stvarno izvinjavam što to moram reći, ali lepo me ispod dijafragme boli koliko lutamo, mučimo sebe i druge, slikamo žudnjom umesto ispunjenjem i gubimo trag u netragu, jer ne verujemo putokazima, opčinjeni fikcijom da sve mora biti laž i bol, jer su to jedini dokazi d aje istinito.

Okrećem se vrtoglavom brzinom u svetu začaranih ogledala. Svako od njih sadrži po komadić moje duše, marljivo ih skupljam i pitam se kolika je. Koje je to prostranstvo sibirskih stepa, svih okeana i onog puta do zvezda i nazad, koji volimo da pomenemo kad govorimo o ljubavi i ima li uopšte granice ? Liči ovo na onu scenu iz „Nevena“ pitam se, pitam se

Prišla sam proteklih dana blizu nekim idolima mnogih generacija. Mislila sam da im gledam u oči a susrela sam sebe zbunjenu u njihovoj praznini i potrošenosti. Bi mi odjednom žao svih umetnika. I pomislih koliko smo nezahvalni kad ne shvatamo kroz koji pakao prolaze da bi iznjedrili ono što mi posle koristimo ili zloupotrebljavamo, da bi radovali il´mučili sebe, da bi zavodili il´ napuštali druge.

Privatni profa češkog, koji podučava mog klinca još nekim veštinama sem gramatici pitao me je da li bi mali možda hteo u dramsku grupu. Ma nema šanse, rekoh, on sve to kategorički odbija.  Nije to loše, nije to loše – kaže lik. I onako nema normalnih medju glumcima. Začudjeno sam ga gledala. Ma što se čudite. Znate li koliko treba emocija i energije uložiti da budete neko drugi, da živite njegovu priču i osećanja? I onda da presedlate u drugo sedlo. I tako milion puta , na komandu. Kako da, na kraju znate ko ste uopšte. Eh, kao da mi ostali to znamo. Sanjamo,  a onda se bojimo da živimo – zar to nije skoro isto? Ali, bar sve to radimo dobrovoljno, kad i kako mi odlučimo, bez reda i poretka koji nam odredjuju repertoari.

Jedna od srednjih škola koja nam je bila u užem izboru otpala je jer tamo biti uduvan nije out nego in. Umetnici moraju da prekoračuju granice, da forsiraju kreativnost po narudžbini, da hodaju po ivici stalno. Blago nama koji to radimo samo po nekad i samo kada sami odlučimo. I hvala njima koji rasparčavaju svoje duše da bi se mi tim komadićima posle igrali.

Sve u svemu nemam ništa protiv da mi sin postane pravnik, a da se kreativno izražava u slobodno vreme 😀 .

Još svašta sam htela da vam kažem, ali prazne police ormana vrište da je vreme da ih opet popunim, pa odoh da budem malo korisna i praktična. I da  premerim dušu, da vidim koliko komadića još nedostaje. Mada, ko zna šta se desi ako nekad postane kompletna.

Ljubi vas sve Plava Baklava

 

Advertisements

7 comments on “Mozaik duše

  1. oblogovan kaže:

    Рече један мој другар пре неко вече: “Без добре патње, нема ни уметности“, а одмах затим цитирао је неку своју познаницу која је рекла: “Да је уметник срећан, из четке би му само кич излазио…“
    Да, слажем се са тобом – волео бих да ми син буде нешто друго. Али, и добар човек, иако знам да му неће бити лако. Пре неки дан је устао у одбрану једног свог школског друга коме је професорка рекла да није за то одељење. Могуће је да ће због тога претрпети неке последице и на тренутак, скоро да изустих да није добро поступио. Срећом, нисам то рекао. Угризао сам се за језик.
    Можда је ипак важније да је добар, него да му је добро.

    • Plava Baklava kaže:

      Izvini, i ovaj komentar sma malopre našla u nepoželjnima. Čudna selekcija wp-a. Dobrota je važna, i miran san. Verujem da postoje i dela koja se mogu stvarati iz sreće, ali je dobro da to ne bude osnovno parče hleba. Sin ti je ljudina 🙂 , na ponos i radost a posledice – paaaaa, ako bude neophodno da malo mrko pogledaš profesorku koja se ponaša krajnje nepedagoški? 🙂

      • oblogovan kaže:

        И код мене понекад тако WP узме неког “на зуб“ ни кривог ни дужног, па му тако крије коментаре неко време, а онда опет почне да их пушта. Разумем те потпуно, не брини ништа. Био сам више пута у тој кожи да сконтам да нечији коментари не иду, не мојом вољом.

  2. LaBiLnA kaže:

    „…ali lepo me ispod dijafragme boli koliko lutamo, mučimo sebe i druge, slikamo žudnjom umesto ispunjenjem i gubimo trag u netragu, jer ne verujemo putokazima, opčinjeni fikcijom da sve mora biti laž i bol, jer su to jedini dokazi da je istinito.“

    Amin!

    Jesi sredila plakar? 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s