E da vam kažem

Danas čitam na FB-ku post jedne poznanice o porastu broja samoubistava u ovom periodu, oko Božićnih i Novogodišnjih praznika. Osete se ljudi jako jako promašeni i usamljeni dok im mediji utiskuju u mozak sliku savršene šarene konzumne sreće, gde su svi lepi, uspešni i nasmejani. A onda se oglase oni koji kažu:

  • Sami su sebi takav život izabrali
  • Ne pružajte pomoć ni savet koje vam niko nije tražio

Dakle, fenomenalno. Samo što odjednom postajem jako, jako sumnjičava. Haloooo, o čemu oni to? Mojne da pridješ osobi koja leži na pločniku, nije ti tražila pomoć. I nemoj slučajno da posvetiš previše pažnje prijatelju koji plače, očajava i kroz jecaje izgovara „pa ja ne znam kako dalje, nemam snage više“ . Pih, baš je baksuz, nije mi tražio pomoć, dakle ne treba mu, pa da se ja lepo vratim u svoj ušuškani svet u kom mi je trenutno dobro, da ne bih slučajno uprljala karmu preduzimajući korake koji će ličiti na savet ili pomoć, a niko mi nije poslao zvaničan zahtev.

E pa da vam kažem. Definitivno od danas mislim da je to samo još jedna u nizu klopki kako ljude razjediniti i potpomoći što dublje otudjenje, egoizam, samoživost, samodovoljnost, što bi se reklo djavolja posla, čista manipulacija. Neka nas pocepaju na pojedince zatvorene u svoje male nedodirljive svetove, tako se lepo ispira kolektivna svest i divno se dresiranim samo u sebe zagledanim stadom upravlja. Druga strana medalje je nedostatak zahvalnosti. Jer, nije mala stvar ako nam neko pomogne. Treba reći hvala. Ali, treba reći mnogo veće hvala dragom Bogom, jer oni koji nam pruže ruku pomoći kad je teško, njegovi su izaslanici. Neće on šetati svetom i čupati nas iz problema, ali hoće, poslaće nam svog kurira, izaslanika, kako god.

Malo sam ljudi u životu srela koji su umeli bilo kome da kažu: pomozi, kad je baš bilo teško. Postavlja se pitanje zašto. Možda zato što se naviklo na odbijanje, možda zato što je sve manje empatije. Možda zato što dosta ljudi više ni ne zna gde im je srce. Brkaju se pojmovi i dojmovi. A ja ipak smatram pristojnošću, znakom zainteresovanosti za osobu s kojom razgovaram ako kažem: da li mogu nekako da ti pomognem ili možda bih imala neku ideju. Naravno, druga strana uvek može da odbije, u svakom slučaju bira svoj put.  Jer, u krajnjoj liniji, uvek stoji ona: ne može se pomoći nikome ko samom sebi ne želi da pomogne.

Čovek koji puzi po dnu retko ume da traži pomoć jer je suočen sa odbacivanjem, osudjivanjem, strahom drugih da se nesrećom ne zaraze. Njegov horizint je jako skučen beznadjem u duši. Ko smo mi da mu ne ponudimo ruku pomoći?

FB-kom se vrteo dugo snimak iz nekog stranjskog metroa, gde momak skida majicu i oblači je polugolom beskućniku. Beksućnik je nije tražio. Ali ljudi moji to se zove EMPATIJA, HUMANOST, LJUDSKOST.

U svojim najtežim danima bila sam zahvalna za svaki osmeh, svaku lepu reč, svaki predlog, ideju, posvećeno vreme i pažnju. Ne, niko ne može probleme rešiti umesto nas, ali može nam osvetliti malo stazu, usmeriti naše misli smerom koji nismo nalazili.

Kada sam 2014-te slomila nogu, ležala sama  bespomoćna s gipsom do kolena i plakala kao kiša od nemoći, bola, ljutine što neću dete odvesti na letovanje, drugarica mi je poslala jednu fotografiju grada koji je postao nedugo zatim cilj našeg putovanja. Prestala sam da plačem i zainteresovala sam se. Sledeća njena poruka je bila: „A zašto ne dodjete u Beograd?“ Nisam joj tražila pomoć. Kako bih i mogla. Ja u Pragu, ona u Beogradu. Prosto sam samo bila cmizdra, očajna. Dve njene rečenice su sve preokrenule i sve je dobilo neverovatno dublji smisao, što je kasnije vreme pokazalo.

Dosta zato te glupave oholosti i alibizma : ne pomažite i ne savetujte ako vam nisu tražili. Dosta više trovanja ljudi zlom i egoizmom. Dosta prepuštanja bedacima. Zašto se ne seti niko nekadašnjih moba? Zašto niko ne priča o tome da, kad bi ostala udovica s decom, svi su priskakali, selo je vaspitavalo umesto oca koga nema. Gde su vremena kad su ljudi zajednički jedni drugima kuće gradili, polja obradjivali. Niko nije tražio, to je bilo normalno.

U Francuskoj, 2006. daleke ostala sam s dvoje dece u vrlo gadnoj situaciji, bivši muž je ležao u bolnici izmedju života i smrti posle moždanog udara. Nisam tražila pomoć jer nisam ni znala šta mogu da tražim, za to sma bila previše uplašena i izbezumljena. Pa ipak, ostavili su me s decom da spavamo u bolnici, medicinska sestra me je ujutro odvezla do našeg smeštaja, došla je delegacija iz opštine da me pita kako da nam pomognu, javila mi se češka ambasada (koju su lokalci obavestili o našem slučaju) sa istim pitanjem. Svima im do neba hvala, Bog ih blagoslovio što su mi ponudili i pružili pomoć koju nisam tražila, jer, kao što rekoh nisam ni znala da mogu.

Dakle, što se mene tiče, stvari stoje ovako:

  • odbijam da budem indoktrinirama nebuloznim teorijama o korisnosti nedostatka empatije i humanosti
  • odbijam da bliske ljude volim samo kada smo svi veseli i još više odbijam da radost glumimo jer tako treba
  • planiram i dalje da ljudima koje volim i doživljavam ih kao bliske ponudim pažnju, pomoć, svoje iskustvo ili kontakt a oni slobodno neka me odbiju. U krajnjoj liniji, znaće da sam tu da zatraže pomoć kad god da shvate da im je potrebna a ja ću izaći u susret u skladu sa svojim mogućnostima
  • dalje planiram da i dalje ljude koje volim i smatram bliskima zagrlim kad im je teško (a i kad nam je svima dobro) ili ih držim za ruku dok govorim „ne brini, biće sve u redu“
  • ne, ne mislim da na sebe preuzimam ništa Božansko i ne očekujem ništa, jer sam samo orudje Božije volje, njegov kurir i hvala mu svaki put kad me za tako divne zadatke izabere. Sa svakim od njih sve je jača moja pokora.
  • i da, ako je to uništavanje karme, e pa šta ću joj ja, tako joj se zalomilo da bude baš moja 🙂
  • slažem se da ne treba živeti život umesto drugih i uraditi sve umesto njih, ali da bi neko ko je pao u jarak i ugruvao se mogao da reši problem, neophodno je da se nanoži, izadje iz jarka, izvida rane i osnažen krene dalje. Često to čovek ne može sam.
  • razmenu iskustava i spoznaja smatram nečim divnim, blagodarnim, jer, u krajnjoj liniji iz toga nastaje i većina knjiga koje posle citiramo, pa zašto ne bismo s ljubavlju slušali druge ljude uživo. Zašto bi živa reč bila neželjeno savetovanje a knjiga poučna mudrost? Da, zanm, neko će reći: knjigu biramo ali biramo i o čemu ćemo pričati s ljudima i kakvu poruku ćemo im kroz svoj stav i svoje reči poslati. Znam sijaset slučajeva kad su ljudi upravo nedostatak reakcije druge strane okarakterisali kao nedostatak zainteresovanosti, empatije, sebičnost itd.
  • da, i dalje ne planiram da ostajem nezainteresovana za svet oko sebe i pomagaću i nepoznatima iako pomoć ne zatraže. I učiću i dete svoje da nije neki uspeh biti u svemu solista. Nije to Bog tako zamislio.

Mogla bih još 16 dana na ovu temu, ali da ne preterujem 🙂 . Mislim da je poenta u tome da li ono što radimo radimo iz ljubavi ili iz koristi. I mislim da smo previše razjedinjeni i previše individualisti i da je sve više duša koje se pod tim teretom lome. A medju zdravim dušama lako je izbeći zloupotrebe i omogućiti svakome da se razvija dalje onako kako mu je potrebno.

I sad za kraj, koja je svrha celog ovog teksta? Bre, Labilna, ženo, oš´ piješ kafu sa mnom u Beogradu, vidiš da mi je potrebna? 😀 . I nemoj posle d abi neko rek´o da nisam tražila 🙂

Ljubim vas sve, želim vam divne predstojeće praznike. I idem da razmislim da li sam primetila nekog tužnog usamljenog u svom okruženju kome bi teško mogli pasti praznični dani, da mu odnesem Božićni cvet i malo kolača. Nismo na svetu sami i važno je da to znamo 🙂 . Neko uvek misli na nas i hvala mu na tome.

Plava Blaklava

Advertisements

8 comments on “E da vam kažem

  1. oblogovan kaže:

    Потписујем сваку твоју реч… Са све кафом са Лабилном, 🙂

  2. Milovanović Siniša kaže:

    Сигуран сам да у чланку који сте цитирали не пише “ Mojne da pridješ osobi koja leži na pločniku, nije ti tražila pomoć“ сигурно

    • Plava Baklava kaže:

      Ja nisam citirala ni jedan konkretan članak, a njih inače ima kao pleve. Poveo se juče jedan razgovor na profilu poznanice koja je reagovala na porast broja samoubistava, otudjenosti ljudi, okretanje glave pod parolom raznih popularnih pristupa tipa „ne pomaži, ne savetuj ako ti niko ne traži“. Na žalost, mnogo toga se zloupotrebljava i izvrće, poplava je svega i svačega ali zdrav razum i vera u Boga kažu da put ne vodi tuda.

      Nedostaje ljudska dimenzija u svim tim teorijama. Nedostaju emocije, nedostaje mnogo toga što nam je od Boga dato a ljudi ga zaboravljaju, negiraju u sebi. Razjedinjuju se sve više, osudjuju, mere empatiju na grame, ne opraštaju sebi i drugima, lepe greh na greh i tako se kumulira zlo koje nas sve više pritiska.

      Put je u ljubavi. Ona prekoračuje granice ega, samoljublja, gordosti i približava nas našem izvoru od kog smo se otudjili.

      • Milovanović Siniša kaže:

        По Библијског причи,били смо у рају.Тамо смо имали све што се пожелети може,зато је и рај.Имали смо најслађе напитке,могли смо само мислима да путујемо,имали смо најпријатнију музику за наше уши,лепота непрегледна около нас.
        Онда се појавио рогати,и лагао нас да постоји место са много више лепоте,слободе,хедонизма,да ово овде није ништа вредно,тамо ће нам бити све дозвољено,нема граница,нема препрека…масе наивних му је поверовало.Међу њима и ја наравно.
        Отац уместо да нам заувек залупи врата,одлучио је да му се врате само они који то заслуже…да ли вам је сада јасније зашто се Бог и Ђаво боре за наше јадне преварене душе? Богу смо драги јер смо његова изгубљена деца,а Ђаволу смо потребни као насушна храна.
        Усуд у православљу шта значи ?
        И од тада нас гледа са крста на који је пристао да буде прикован због нас.Да види шта је ђаво учинио од бившег анђела.Јер то смо били пре него што сте заједно са мном отишли из раја.Како да му објаснимо да је узалуд умро.Јер док и последња грешна душа не добије шансу за спас,Он неће моћи да се ослободи свог страшног крста.зашто Га држиати горе болно прикованог…
        Болести,туга,патња су последице одвајања од Творца.Свако од нас бира којим ће животом живети.Па и лекари,којима се толико верује, кажу да све то из наших глава долази.Рогати осваја главу и мисли човека,Бог осваја душе.Када човек падне у блато заборавља да увек има некога ко ће помоћи,Творац увек помаже,рогати одмаже.Али тешко је бити на путу Творца,лакше је пратити рогатог.Рогати тера људе да узму на себе улогу Творца па да мења људске главе,уместо душу,а душа зна се како се мења,само љубављу,која се налази зна се где…Боже помилуј ме грешног…и Бог руку пружа.А шта ми радимо,отресемо са себе прашину и наставимо старим путем.
        Живот није такмичење у популарности,па да се дичимо коме смо помагали,ко је више урадио,Свеци раде у тишини,Анђели чувари у тишини,са Богом се разговара у тишини свог срца.И не љути се ако га не слушамо,а људи шта раде ако их неко не послуша.
        Пут светлости је једноставан,бити искрен,поштен,делити љубав бесплатно.
        Бити ученик,не учитељ…лавирин ега је тешко савладив,али неопходан је на духовном путу.Шта радимо са онима које нам је Анђео чувар послао у живот,уместо да застанемо да видимо има ли неки дар за нас,ми покушавамо и њега да променимо,јер наравно код нас је све на свом месту.Ми савршено контолишемо свој живот.Психологија којој се толико верује ту илузију назива теоманијом.Хармонију треба остварити са собом,пре него кренеш у свет да је делиш даље.
        Светац је свет све док то не сазна.

  3. LaBiLnA kaže:

    Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! JEDVA ČEKAM! :* :* :*

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s