Dom u srcu

Stajali smo nad rekom, negde visoko gore, na daskama koje su vibrirale pod težinom dolazećeg voza. Galebovi su se u trenu ustremili ka nama, očekujući da ćemo im pružiti hranu. Osetih grižu savesti što se nisam setila da ranac napunim nekim pecivom. Pod nama su se talasala živa beličasta ostrva labudova na turobnoj površini reke. Obala je vrvela od veselih jata čavrljajućih ljudi. Doleteli su da u Badnjem danu još malko pronadju i svoja krila, pružajući zalogaje gladnim pticama.

_mg_1615

Stajali smo tako nad vodom, pogled mi je lutao po praškim mostovima do krivine za kojom nestaje reka. U rukama venčići želja, više se ni ne sećam od koga i kada smo naučili da ih pravimo i puštamo niz reku baš na Badnji dan. Kraj nogu je ležala kesa sa Božićnim cvetovima. Kažu, treba ih dobiti na dar, da bi nosili radost i sreću. A kako drugačije u ove dane nego darivati i darove primati. Šteta što darivanje mimo praznika pada malo u zaborav.

– Čuj, imaš li Božićni cvet? Ne? Eeee, pa računaj da ga sad imaš.

– Gde ste vas dvoje?

– Tu smo na uglu kod Paula, hteli smo na kafu i toplu čokoladu.

– Predji preko puta, samo tamo mogu da parkiram.

Smejemo se na sred prometne ulice, dok razmenjujemo saksije, i želimo jedni drugima zdravlje, sreću, Božiju milost, mir u duši i ljubav u svakom dahu. Na mostu su taj Badnji cvet i još jedan koji dalje nosimo na dar strpljivo čekali da odmislim svoje misli, bacimo venčiće želja niz reku i krenemo dalje.

_mg_1624

Prethodno smo se sakrili od kiše u toplinu kafe-vinarije „Na břehu Rhony“  (Na obali Rone).

_mg_1599

Uplitali, preplitali, smejali se, uživali u žamoru praznikom umekšanih glasova.

_mg_1590

– Molim Vas, smem li da napravim nekoliko fotografija ovde?

Nasmejan lik srdačno mi odgovori:

-Ali svakako, koliko Vam drago.

-A mogu li da slikam i Vas i Vašu šarmantnu koleginicu? Tako ste divni i slatki oboje tako nasmejani.

_mg_1601

– Hahahahaha. Ma samo izvolite, i Vi ste divna i slatka.

Moj tinejdžer me je šutirao ispod stola i siktao kroz zube da prestanem. Stidi se, mukica, razumem ja to. Ali razumem i sebe. U godinama kada je gomila iluzija mrtva svaki trag ljudske topline, prirodnosti, osmeha je dar. Jednom će to, možda i moj tinejdžer shvatiti. Ili će svet biti tako divan i prepun vere i ljubavi da neće morati da traga i skuplja zrake svetlosti kao poštanske markice.

I tako sam njihove osmehe ponela kući, da me greju, duboko u očima, ispod pogleda, u zakulisju sećanja. Preporučujem ovo čarobno majušno mesto kraj reke svim putnicima-namernicima. Ulica Na Hrobci, Praha 2 je inače jedno čudesno mesto. Izlokana kaldrma nam uvek dobro prodrma bubrege kad tuda prolazimo na biciklima. Nižu se jedna do druge magična sladoledžinica u retro stilu, pa divna vinarijica sva sazdana od uradi sam improvizacija, pa Kafe terapija (auuu, kakav prigodan naziv u današnja vremena). Leti se gosti malenih lokala razmile i po parkiću preko puta,konobari donose naručena jela i pića i do klupa. Oaza nečega, svetlosni trag, to je ta ulica. Valjda ću nekada još pisati o njoj.

Juče još nismo imali svetlo Vitlajema u kući. Čekala sam 24.12 namenski, da odemo po njega u jednu od 3 crkve nedaleko od nas. Ta je na razne načine obeležila moje detinjstvo i shvatila sam da tako treba da bude, vraćam se u nju na Badnji dan. Opremljeni svećama-fenjerima ušli smo u njenu ledenu tišinu. Nedavno sam na stepeništu ispred crkve naišla na jako čudan kalendar sa slikama Alfonsa Muche i rukom ispisanim neobičnim stihovima ljubavi, nade i beznadja, prepleteno, zapleteno kako to u životu i ljudskim dušama biva. Juče smo stajali u sred tišine izmedju „zida plača“ i „zida zahvalnosti“ . Dopisali smo svoje poruke, oddisali svoje molitve. Od usta su letele skrivene u oblacima pare dahom oblikovane.

Volim ovaj deo grada. Volim prepoznavanja. Volim tragove svetlosi urezane u srce i u onaj album, duboko ispod pogleda, zajedno sa slikom crkvenog sata na tornju pokrivenom snegom iz slikovnice mog detinjstva. Baklavac (izrastao iz Baklavčeta) čisti ruke od testa za keksiće, sprema se i – odlazimo u noć, u ulice prepoznavanja. Noćas mnogi tako idu bez straha, pomislih. Jer, Badnje je veče. Ulazimo u husitsku crkvu. Delimičo zbog prepoznavanja, jer tu ima onih koji nam kažu:

– Ooooo, to ste vas dvoje, dugo vas ovde nismo videli.

Znaju oni i ne zameraju, obično smo na drugom mestu, ali na ovo Badnje veče nam je mesto tu, da zajedno s njima slušamo čuvenu Rybovku

i Vaclava Neckáře

Volim njihovog sveštenika i njegove propovedi. Ljudske su, čak i duhovite.  Bez nadmenosti. Peto dete je dobio od žene kao poklon za 40-ti rodjendan. Šalim se, naravno, ali, eto, znamo ih i ljudski, porodično. Kad nisam znala kud ću od ludila namerenog da me slomi, sedela sam s njegovom ženom satima dok mi je strpljivo objašnjavala kako da otvorim srce i predam stvari da On reši, jer su u njegovoj a ne u mojoj nadležnosti.

Mlada žena desetak koraka levo od nas stajala je grleći svojim osmehom otprilike sedmogodišnju devojčicu. Dok smo svi pevali jednu od tradicionalnih Božićnih pesama, okrznula me je pogledom u kom se rodilo, a šta drugo no još jedno – prepoznavanje. Pri odlasku je i nas zagrlila svojim predivnim osmehom, pružajući mi ruku u dodir bliskosti:

– Srećan Badnji dan i Božić.

Ne, ne znam joj ime. Ni adresu. Ni ime deteta. Ali imamo to prepoznavanje. To je dovoljno. Tako rekoh i mom detetu kad me je upitao ko je to.

Na izlasku iz crkve dobijam par gutljaja mirisnog kuvanog vina i rukovanje sa sveštenikom.

– Lepo je videti vas opet.

Noć je meka i mlada i svečana. Posebna kako to biva u ovakvim noćima, u kojima se ispod raznih pepela probude iskre zaboravljene. Šteta što ih nije više. Šteta što se brzo opet pepelom zatrpaju i samo retke se razgore u vatre. S druge strana, hvala za svaku iskru a svaka nova vatra je nada više da nismo sasvim izgubljeni.

Nije važno koji je dan i koji datum, važno je šta u srcu nosimo i spoznajemo. Eto, to sam htela da kažem, samo se malo teže izražavam pa mi je potreban malo duži uvod 🙂 . Ne zamerite. Oprostite. Sebi i drugima. Ne krivite. Ne sudite. Ni sebe, ni druge. Ima ko je zadužen za to sve. Verujte. Volite. Sledite. Jer to nam je zadatak. Što više, što ćešće, što dublje, do poslednjeg damara, do koštane srži, do topljenja svih strahova i boli, do potpunog poverenja i pokore.

Srećni svi dani vere i ljubavi svima koji ih žive.

 

Voli vas Plava Baklava

 

 

 

Advertisements

10 comments on “Dom u srcu

  1. Pixel kaže:

    Srećno i Tebi. Pozdrav! 🙂

  2. Suton kaže:

    „U godinama kada je gomila iluzija mrtva svaki trag ljudske topline, prirodnosti, osmeha je dar.“

    O, da. Itekako da.
    I mislim si, tolike su mi godine išli na jetra svi oni koji su mi se lijepili pod blog sa „pozz ti ostavljam“ i sličnim bezvrijednim frazama, a sad ću napraviti upravo to – ostavit ću ti trag topline i prirodnosti – i smješak. Nek se nađe. 🙂

    • Plava Baklava kaže:

      Hvala ti na divnom daru, pravi praznični 🙂 . Pakujem u tajni pretinac za crne dane:-)

      • Suton kaže:

        Nenene. Ne čuvati za crne dane. Konzumirati odmah. Život je toliko nezamislivo krhak da ništa u njemu ne treba odgađati ma ni sekundu.

        A i dobiješ još, ako ćeš trebat za zalihu. :))

        • Plava Baklava kaže:

          Ooooo, pa to onda sasvim menja stvari 🙂 . Ukidam doziranje momentalno. Da, da, zlatna je ona: sve što možeš da uradiš danas – ne ostavljaj za sutra 😀

          • Suton kaže:

            Ako se pod time misli na lijepe i ugodne stvari, a ne na pospremanje i peglanje – onda se slažem. 😀

          • Plava Baklava kaže:

            Hahahaha, paaaaa sad, koliko sam videla sve osim peglanja ti dobro ide. Al´ dobro, srećom je lista mogućnosti skoro pa neograničena.

          • Suton kaže:

            Dakle, dala si si truda čitati me? Ajme. Mazohistica. 😀
            Nu kad je već tome tako, inspirirala si me na današnji zapis. I hvala ti… na tome što sam se imao kome nasmiješiti.

          • Plava Baklava kaže:

            Hahaha, da, da. Trenutno na 1001 terapiji za izlečenje od mazohizma, koja očito daje slabe rezultate 😀 . Šalu na stranu, ima kod tebe puno toga zanimljivog da se pročita. A bilo je neophodno da dodješ kod mene u goste da bi to čuo 🙂 . Bojim, bojim te večerašnje inspiracije, ali hrabro ću se suočiti s njenim rezultatom 🙂 . Hvala tebi na osmehu još jednom .-)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s