Nedodirljivo

Pažljivo sam pokupila tih nekoliko svilenih reči, skoro ih nedodirujući i ne dišući da ne bih oštetila čarobni prah leptirovih krila. Tako i dalje zvone u noći, poput raspevanih zvezda. Mirišu opojnošću otkrivanja postojanja. Skrivene od ostvarenja čuvaju svoju muziku za neke šetnje izmedju oblaka. Plutam medju njima bez pogleda, jer horizont je nestao.

Ostade samo dubina, a u nju se ne mora gledati, ona se oseća, ona se živi kroz ritam srca i Bossa nove , kroz gutljaj kafe dok putuje od ivice šolje, preko usana sve dalje i dublje, kroz slike bez misli, jer misao bude preslaba da pojmi sveobuhvatno a slika neostvarenog prejaka da se misao pred njom ne bi raspala u milion nesuvislih bulaznjenja.

Ne znam u šta da tih par svilenih reči, koje mirišu još i na neka budjenja i imaju ritam neodšetanih koraka, ne znam u šta da ih sakrijem od sebe same. Jer,malo se pribojavam, potrošiću ih, pohabaću ih, izlizaću ih ako ih stalno budem uzimala, obrtala, okretala, dodirivala, provlačila kroz potku misli, poput zlatnih niti, utkivala u tišinu svakodnevne buke haosa. Da, sigurno će se malo te svile kroz pogled provući i ugnezditi se negde ispod trepavica, poput labudova koji više ne lete na jug. Par zrna ću staviti u dno zaborava, da tamo mirišu na sva buduća proleća. I još po neku mrvu bih pod kožu stavila, da mi budu večna toplina i po malo navigacija ka sebi samoj, skoro zaboravljenoj i ponovo otkrivenoj kroz njih.

Neki vozovi noćas su špartali kroz moje snove. Oni koji se čekaju i nikako ne dolaze, dok čekanje traje. I oni drugi, koji nas iznenade dolaskom bez reda vožnje. Stajala sam na peronu s osećajem konačnosti. Pa ipak, voz je došao, iznenada, bez najave. Putovala sam bez kofera, samo s par svilenih reči, pažljivo složenih u  damare, i dlanove hladne od nervoze.

Ne, ne smem ih parčati na mrve. Nežne i svilene predajem ih dubini, da mi se iz nje odjek vraća u svakom trenu kad se osetim slaba ili previše jaka, da me vraćaju sebi onoj skoro zaboravljenoj i listaju slike bez misli,  što idu pravo iz srca. I same će tako postati dubina s mirisom patine i nedoživljenih uspomena, meka i topla, satkana od stalno se ponavljajućih susretanja, sigurni beskraj za sva nepotrošena nadanja, koncertna dvorana za muzike raznih svitanja.

Još samo … samo malo … zaista malo … da ipak malo sebe ustisnem u njih, protiv zaborava.

S ljubavlju nedosanjanog jutra Plava Baklava

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s