Pravi put

Čitam malopre o kineskom radniku koji je pošao kući na proslavu Kineske nove godine. Sve to ne bi bilo čudno da nije pošao na bicikli, i da njegov dom nije udaljen od mesta rada 1.700 km i da nije saznao od policajaca posle 500 km da ide u suprotnom smeru. Pomislih: nije dovoljno samo sebi postaviti cilj, dobro je povremeno proveravati i put kojim se ide jer neki putevi nas samo još više udaljavaju od cilja a da toga nismo ni svesni.

Razmišljam još i nekako ovako … čovek je 500 km vrteo pedale, po auto putu, mali kineski vanzemaljac. Zaustavili su ga policajci da mu kažu da na auto put biciklista ne sme i sažalili se kad su shvatili koliko je jadničak zalutao, kupili mu voznu kartu i otpremili ga na ispravnu stranu.

Razmišljam dalje … moglo je svašta tu da bude. Mogao je mučenik da se vozi regionalnim putevima, obuzet svojim ciljem, ne primećujući putokaze (a možda ni ne ume da ih prepozna, možda se nikada na mapi nije zagledao u put kojim treba da ide), ne razgovarajući ni sa kim, jer zašto bi kad on svoj cilj zna a ubedjen je da poznaje i put. Mogao je tako da vrti pedale danima, nedeljama, mesecima, tužan sve tužniji, umoran, sve umorniji i sve sigurniji da njegov cilj možda više ni ne postoji.

Onda bi možda bio i malo ogorčen, pa malo ljut. Možda bi jednog dana posumnjao i da su drugi neki ljudi namerno srušili ili sakrili njegovo mesto ili premestili put. Onda bi zaključio da je to zato što sreća pripada drugima. I ko zna šta sve još. Možda bi se, obeshrabren, jednog dana zaustavio, seo u prašinu pored puta uz, sad već stari prašnjavi bicikl, spustio umorno lice u dlanove, ošamućen pomišlju da možda roditeljski dom ka kome hita ni ne postoji, da ga je izmislio, izmaštao, da se on sam možda nikada nije ni rodio i da je ova scena pored puta ko zna čiji san.

Ili bi se u nekom usputnom mestu oženio tihom slučajnom Kineskinjom, koja nije neki poznavalac geografije ni puteva, izrodili bi tu i tamo jedno-dvoje dece i nikada ne bi pričali o tome kuda je on to, na samom početku prošlosti, krenuo vrteći pedale. Ne bi pričali jer zašto bi on sa bilo kim podelio svoje želje i snove i strahove još pre nego što ih spali u pepeo, rastrzan sumnjom da li sreća uopšte postoji, da li on ima pravo na nju, da li … da li… da li…. A tamo negde, neki bi uzalud čekali, vremenom ubedjeni da je zaboravio, nemajući kud ni pismo da pošalju. I svi bi mislili da je tu neko bio pogrešan.

A tako je malo bilo potrebno … tako malo da se prepozna pravi put.

Malo zamišljena Plava Baklava

 

Advertisements

8 comments on “Pravi put

  1. Suton kaže:

    „Tisuće sam kilometara vozio veseleći se stizanju na cilj. Svakog puta, na kraju ceste, čekao me netko. Ili sam pretpostavljao da me netko čeka. Tisuće sam kilometara vozio vraćajući se… zgromljen činjenicom da vozim u pogrešnom smjeru. U povratku, naime, put nije završavao ničijim dočekom.
    I jebeš ponos i jebeš muškost. Jer tisuće sam kilometara vozio sa suzama u očima.
    Ista cesta koja u jedmom smjeru ima okus meda, u drugom ima okus pelina.“

    (iz http://suton-.bloger.index.hr/post/mogao-bih-ali-necu/100866.aspx)

    Itekako se dobro zna da li se ide u smjeru u kojem se želi. Tko ne zna, nije trebao ni krenuti na put. No smjer u kojem se želi ići nije uvijek onaj kojim se smije ići. Životni paradoks, jedan od.

    • Plava Baklava kaže:

      23 godine živim tako nekako. U stvari, ne živim više, ali dugo sam živela. Radovala se jednom smeru. U drugom, brišući suze, sam se radovala sledećoj vožnji koja će doći, bila zahvalna što postoji taj jedan smer i polako učila da volim i drugi. Kad imaš za kim da plačeš ko ostaje tamo negde i kog bi voleo da imaš pored sebe ili makar blizu – bogat si čovek, to je neka moja filozofija.

      Vremenom uvežbala sam i malo više od toga da volim oba smera. Uvežbala sam da me raduje put, kretanje i da često ono postane samom sebi cilj.

      U pravu si sasvim kad kažeš da se dobro zna da li se ide u željenom smeru. Da, naravno. Kad sam dopisala juče post, pade mi na pamet da Kinez iz priče možda nije ni želeo da stigne kući. Počela sam da pišem o tome. O tome kako često ljudi ne žele da stignu do tobožnjeg cilja. Hmmmmm, ima li smisla da nastavim pisanje posta na tu temu, sad kad sam ga tako razotkrila? 🙂

      Nego, da se vratim na ta putovanja s jednim smerom gde nas neko čeka i drugim koji nas udaljava. U stvari, sva ta putovanja su neverovatan dar, pravo bogatstvo. Dar je uvek kad se voli, uvek kad se čovek raduje, uvek kad tuguje za nečim što trenutno ostavlja. Dok traje radost, radost se živi. Kad je zameni tuga, podseća nas da se radost živela, a to je puno, to je tako puno, to je toliko puta više od nepostojanja radosti 🙂 . Koliko bi život bez svih tih radosti bio siromašniji.

      Ne krenuti na put jer će drugi smer biti tužan? Možda nekome rešenje, ali meni je to tuga pregolema. Na kraju neke duge sasvim sigurno je ćup zlata. U medjuvremenu, šetnje ispod duga su tako divne, a ni za jednu ne znamo unapred kuda vodi. Zar se zbog straha da će ćup opet ostati skriven odreći svih tih lepota?

      • Suton kaže:

        Cijeli život putujem nekamo. O da, bilo je ćupova, ali su svi izmakli. U nekom trenutku jednostavno odustaneš od uzaludnog pokušavanja. I prodaš auto.
        I tako, više nemam auto i ne putujem nikamo.

        • Plava Baklava kaže:

          Ćupovi koji izmaknu su samo mala fotomorgana. Bude radoznalost i podstiču da se ide dalje dok čovek ne nauči da je smisao u putu – valjda 🙂 . I, verovatno, kako za koga. Onda se, možda, put i cilj stope u jedno kao što se i paralele seku na nekom dalekom horizontu. Kad sam shvatila da i odustajanje od puta znači putovanje ali onda je to „kako mi ga skroje“ odustala sam od odustajanja.
          Zaboravih najvažnije: najvažnije je da svakome njegov izbor ogovara i da mu željeni osećaj.

          • Suton kaže:

            I samozavaravanje je također osjećaj. Ali ako nekome taj izbor odgovara… sam si je kriv.

          • Plava Baklava kaže:

            Svakako 🙂 . Napraviti izbor i prihvatiti da smo sami sebi za njega odgovorni je prava stvar 🙂 . Još se nešto mislim samozavaravamnje je brat autosugestiji, a autosugestija često vodi u bolest ili ozdravljenje, u zavisnosti od primene.

    • Plava Baklava kaže:

      „Svaki je putokaz dobar kad vodi ka mjestu kojeg zoveš dom.

      Ili ćeš ga možda jednom tako zvati.“

      Eeee, pa da. Bar jedan smer obično vodi na takvo mesto, a to je veliko bogastvo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s