Srećem ljude – povremeno. Nekad sretnem i sebe. Bude to zanimljivo. Ako u isto vreme sretnem i ljude i sebe, upitam ih jesu li i oni mene sreli.
Zapljusne me cunami topline na neko vrlo jednostavno: DA.
Kad bi sad tu gorela vatra, pucketava, razigrana, mogli bi tako susretnuti satima da sedimo spojeni tišinom i pogledima zaronjenim medju plamenove, do srži, do užarenog ugljevlja, do pepela.
Mir Božiji! Hristos se rodi!
Prolazim kroz sebe zamagljenu oštrim korakom, ne bih li se sudarila s ivicom odjeka i time potvrdila postojanje. Ali ne znam čega. Sebe same ili okolnog sveta . Takmičimo se u dokazivanju ko je kome iluzija. Krijem svoje poene, u strahu da bih ga mogla raspršiti. U koju kulisu ću tad da se udenem, da sitnim vezom svitanje oslikam? Srećom je svet kao svaki svet, malo ohol, pun sebe pa se zabroji lako. Ako rasprši on mene, vratiću se neprimetno kroz slap kapi ili zavesu pahulja. Nečujno ću leći i zadremati u nekim nepoznatim loknama, vrhovima trepavica ili u pregibima kragne kaputa, tiša od leptira i od sna.
Ja sam sebi i igla i konac. Drhtim od hladnoće negde duboko. One od koje srce preskače dok vezuje dah za podignute obrve. Besmislice se nižu iz ledenih prstiju, omamne i slatke. San se lepi za svaku svesnu ćeliju, spreman da mekoćom tetoši obamrlost noći na izdisaju. Bat koraka zvoni u magli. Nestajanje je istina svakog trenutka.
Počinje vatromet.
Staklena sam ušla u ovo jutro. Ako se razbijem, neću se izgubiti, samo će me biti nebrojeno puta više, rasutih neznano koliko mene u beskraju. Da li to liči na epidemiju nestvarnog? Ako se ne razbijem, prelamaću svetlost i igrati se dugom. Najduže.
Volim svoje staklene dane 🙂 .
NeZnamŠtaMiBi 