A gde je ljubav?

Današnje društvo, razmišljanje i ponašanje ljudi prepuno je paradoksa i nedoslednosti. Čitajući tekst kod leptiraste komšinice presložila sam kamare misli koje mi se dugo motaju po glavi, misli o sličnosti i različitosti, o odnosu društva prema njima, misli o putu kojim smo pošli. Tek da pokažem da se mnogo toga izmenilo nije, ubacujem dokumentarni filmić koji sam pamtila iz detinjstva i jedva ga našla nedavno na Youtubu. Nastao je 1977 i apsolutno je primenljiv na bilo koje vreme. Surovost sa kojom se likvidira sve nestandardno je možda postala samo još gora.

 

Šizofrenije današnjeg vremena je apsolutno zastrašujuća zbog nemilosrdnosi s kojom likvidira sve koji se ne uklope u kalup, koji god. Sve stranice interneta, časopisi, knjige, reklame, TV programi prepuni su mudrih saveta kako treba biti svoj, individua, jedinstven, poseban, drugačiji, istovremeno nas snabdevajući savetima kako da budemo isti. Onda iz svega toga nastanu fenomeni kao Pandora i Obag, na primer, gde ljudi preskupo plaćaju iluziju o sopstvenoj kreativnosti i originalnosti ne primećujući da stoje u redovime i troše grdne pare da bi postali – isti. Dobro, statusnih simbola je bilo i biće. Mnogi su rezervisani za „višu“ klasu, ove dve gore pomenute su postale dostupne i smrtnicima iz srednjeg staleža. Idemo dalje.

Kažu u mnogim „demokratskim“ sistemima, svi imaju jednaka prava na obrazovanje. U čemu se ta prava ogledaju? Postoje li zaista? Postoje, do momenta dok se vaše dete uklapa u standarde. Dok je u kategoriji poslušne prosečne ili eventualno talentovane dece, ali standardo ambiciozne, standardno uklopive. Tad se škole hvale kako podržavaju talente, ruku pod ruku s ponosnim roditeljima ističu uspehe dece na raznim opštinskim, gradskim,medjugradskim, medjugalaksijskim i ostalim takmičenjima adrenalinom individualizma napumpanih  dečjih umova. Uspešnim društvom mogu smatrati samo društvo koje ume da posmatra svakog pojedinca, pronadje ono najbolje u njemu, izvuče ga na površinu, maksimalno podrži i razvije ga do nivoa kada je jedinka nosilac tih kvaliteta zadovoljna svojim mestom u društvu i svojim životom. U takvom društvu nema luzera, jer svako nadje svoje idealno mesto. I, takvo društvo ne postoji jer se idalje funkcioniše po šablonima. Ko se ne uklopi, on je škart i melje se. A onda služi za zastrašivanje generacija koje dolaze.

Grade se i nagradjuju površnost i šablonsko rasudjivanje, kada se ne čuje i ne vidi suština. Zašto? Zato što se tako lako upravlja masama, lako se koristi šablonska huškačka politika i masa gura u zajedničko slepilo. Da li je dobro biti različit? To je pitanje koje sebi postavljam puno godina, znam samo da je često bolno, ali i kad bih sad mogla da biram, ne verujem da bih izabrala da sve u mom životu bude po PS-u. Može li se tako opstati? Pa može, naravno, ako čovek izgradi dobru ličnu infrastrukturu. Kao Rusi koji i dalje imaju drugačije standardizovane šine, pa vozovi u zemlju mogu da udju samo tako što ih na granici podignu i zamene im točkove.

Iskrenom podržavanju različitosti i izvlačenju maksimuma iz svake jedinke me je dobrim delom naučio moj sin. Oduvek je svoj, van šablona, često na granici, kao crno pile iz filma da bude samleven čuvarima standarda. Svojom različitošću učio me je da promenim način razmišljanja, način izražavanja, procenjivanja, od momenta kad je na moje prvo „ne“ bio u stanju da me upita „a zašto ne, mama“ . Puno smo pričali, uvek, o svemu što bi ga zanimalo, nekad i o onome što nije, ali sam ja zaključila da je neophodno. I dolazili u neke apsurne situacije osudjivanja iz nerazumevanja šablonizovanih jedinki.

  • Dobar dan. Znate šta, imamo problem, Vaš sin je danas za ručkom govorio nepristojne reči.
  • Da? Kakve?
  • Pa, bilo je strašno. Rekao je deci:  svi ste vi bili spermatozoidi.
  • Da? I šta je tu nepristojno?
  • Pa kako šta je nepristojno? Šta ja da radim ako mi se sutra budu žalili roditelji?!
  • Ali on je rekao istinu. I nije upotrebio ni jednu nepristojnu reč.
  • Da, ali ne znaju sva deca kako su nastala.
  • Da, ali je besmisleno da zbog njihove neinformisanosti kaznite mog sina.

 

Dete sa hiljadu talenata koje je klasičan školski sistem pikirao za odstrel. Zašto? Zato što se ne uklapa u šablone, u standarde, zato što svet vidi drugačijim očima i zato što odrasle ne prihvata kao prirodni autoritet nego drobi njihov ego i sujetu time što traži da zasluže njegovo poštovanje, prekraja im kalupe da bi mu bili udobniji i razumljiviji a ja godinama umirem od straha hoće li opstati u džungli foliranja i prodavanja iluzija.

Nedavno sam razgovarala s poznanicom koja sebe proklamuje kao osobu širokih pogleda. Kaže mi: poznanik planira da otvori privatnu školu koja će podržavati nestandardnu decu. Pitam je kako su to zamislili. I dobijam klasično šupalj odgovor: pa testiraće i one natprosečne će primiti. Smejem se i pitam je čuje li sebe. I da li je svesna da bi Ajnštajna na primer današnji školski sistem po svoj prilici kao škart poslao u neku specijalnu školu za decu s poremećajem pažnje i ponašanja. I da je njen prijatelj podjednako slep kao i drugi, slep za bisere. Nego, hajde da produkujemo armiju istih u svemu, al´ da ih ubedimo da su različiti. Jer istinski različiti su opasni, pomeraju granice, opiru se manipulaciji, izmiču normama i, što je najgore, VIDE.

Živimo u lažima, sputani na svakom koraku i sve površniji, slepi za suštinu, sve više programirani. I sve ubedjeniji u svoju originalnost. A zna se da smo jako slični. Da nismo, ne bi se mogle standardizovati psihičke bolesti, ne bi bile prepoznatljive po istim rečenicama koje izgovaraju ljudi sa istom dijagnozom različitih godina starosti na različitim geografskim koordinatama iz različitih materijalnih uslova sa različitim dotadašnjim životima. Isti smo s težnjom ne da volimo nego da vladamo. Ko se razlikuje: vidljivi su oku pažljivog posmatrača, koji prepozna poseban dar trajanja,umeće razumevanja, talenat podržavanja, mir sopstvene sigurnosti i toplinu istinske ljubavi.

Nekako mi se slošilo od mnogo čega ovih dana. Slošilo mi se od toga kako većina kuka da ljubavi nema, ali sami je ne daju a radije pobegnu nego da je u bilo kom obliku prime. Slošilo mi se od ciljanih manipulacija, od kažnjavanja neistomišljenika i onih koji ne dozvoljavaju da budu izmanipulisani i prestanu da budu svoji. Slošilo mi se od nedostatka ljudskosti, od anarhije i nemorala i rasturanja svih osnovnih vrednosti koje su nam od Boga date, od uvreda koje se dižu na nivo argumenata, slošilo mi se od igre koju par moćnika igra s milijardama naivčina, ubedjenih u svoju važnost, slepih za činjenicu da su samo pešaci i, eventualno, kolateralna šteta. Muka mi je od sve surovijih mehanizama i klopki za sakaćenje naivnih žrtvi. Od sveprisutne neiskrenosti. Najviše prema samima sebi. Od straha da se oseti i uradi nešto normalno, nešto lepo. I još većeg straha da se tako nešto primi, doživi. Prosto mi je muka, sve veća. Od nezhavalnosti. Od nedostatka pokore. Od sumanute zaslepljenosti tzv naprednim idejama o apsurdnim izjednačavanjima stvari koje su oduvek bile i biće različite i lepota njihovog postojanja jeste u toj različitosti. I od našeg opšteg kretenizma koji to ne uvidja i bori se za nametnute isprazne kategorije bez ikakve suštine i vrednosti. Urušavamo se, klizimo niz zidove propasti zaslepljeni optičkom varkom o uzdizanju.

Zaključujem da nije dobro kad razmišljam, a još je gore kad izgovaram ono što mi se mota po duši i glavi. Ima li sve ovo moje baljezganje neki smisao, poruku? Da, par osnovnih:

  • ne dramite više s pričama o ljubavi nego volite
  • ne filozofirajte o prihvatanju nego prihvatajte
  • ne analizirajte humanost oko sebe nego budite humani
  • ne odlažite život nego ga živite
  • ne pitajte se o Bogu nego u njega verujte

Ima još, ali neka nešto ostane i za sutra. A sad odoh da nadjem neki doping radosti i optimizma, odoh da zaronim u onu mrvu topline i ljubavi koje pokušavam da sačuvam  u ova grozna, grozna vremena.

 

Advertisements
This entry was posted in Zbrlj and tagged .

13 comments on “A gde je ljubav?

  1. O daa, poseban problem je standardizovano školstvo za nestandardnu djecu.
    Takvo obrazovanje je za njih prepreka i sami se bore prolazeći kroz razne probleme i osude. Ako uspiju eto brže-bolje direktora ili dekana kako se hvali i uspjeh tog djeteta pripisuje svojoj školi/fakultetu a prava istina je da je to dijete samo uspjelo.

    Ajnštajn po svemu nestandardan, odbačen, sada njegovi zakoni su standardi matematike i fizike.

    Ne bih da pišem kilometarski komentar jer mislim da me razumiješ samim tim što si napisala ivakav post. Još se nisam ostvarila kao majka i ne znam puno o odgoju ali mislim da je sasvim uredu učiti dijete da nije loše biti drugačiji (drugačiji u pozitivnom smislu).

    Hvala što si me spomenula. Lijep pozdrav! 🌹🌹🌹

    • Plava Baklava kaže:

      Hvala ti na komentaru i na razumevanju. Da, baš to. Kod sina u školi postoji tabla uspešnih bivših učenika. Ali teško se može reći da su uspešni postali zahvaljujući razumevanju, podršci stimulaciji od strane škole i sistema. Svodi se mnogo toga u životu na jedno pravilo: kad ljudi nešto ne razumeju i ne umeju da ovladaju onda osećaju bolesnu potrebu da predmet nerazumevanja unište. To je prisutno u svim oblastima života.
      Samu sebe sam unervozila dužinom posta ali nekako mi je stvarno postalo baš puno muka od svega što vidim. Ljudi toliko energije ulažu u uništavanje svega dobrog a tako malo u očuvanje onoga što je vredno i lepo. Ode suština do djavola, ostaje ljuštura i farsa.

  2. lombardosss kaže:

    Uvek se nesto lepo i pametno procita kod tebe.

    • Plava Baklava kaže:

      Hvala ti na sposobnosti da u ovom tekstu nadješ i lepo i pametno. Danas sam nekako baš ljuta zbog svega u šta ljudi pretvaraju sebe i ovaj svet. A moglo bi da bude tako lepo i tako jednostavno.

      • lombardosss kaže:

        Razumem te..
        Nisam htela da dolivam vatru na ulje, da ti govorim da si u pravu itd…
        Sama znas!
        Znas gde vidim lepo?
        U onom zadnjem pasusu. Treba biti sposoban nakon takve ljutnje i besa napisati i to zadnje.

        • Plava Baklava kaže:

          Hvala ti, draga. Ne dolivaš ulje na vatru, to je bes koji protutnji kao kratka peščana oluja, ali ne dopuštam da mi zaseni sve one lepe strane života koje, srećom, zavise samo od mene same. Da, zadnji pasus je odraz upravo toga: svi smo mi kovači svoje sreće i dok čekamo da nam sreću ili ljubav donese neko drugi u izdanju kakvo smo naručili i koje čekamo skrštenih ruku – ništa od toga. Ali, ljudi nekako sve više vole da pate, pa malo sami sebe ranjavaju a malo pokušavaju da gadjaju druge ili bar da sipaju soli na rane gde god stignu.

  3. У тексту који Вас је инспирисао, написах: Ма колико изопачено звучало, и упркос томе што има места примедбама на рачун стандарда, они у одређениј мери представљају корисну, оправдану и смислену нужност. Јер, ако свет сагледамо са становишта изопачења стандарда и вредности, видећемо, поред осталог и девојке које у теретанама билдују бицепсе и момке који излазе из козметичких салона, или чути следећи разговор:
    “Мама, је л` могу да добијем сладолед?
    Ништа не знам, ево ти тата па питај ЊУ.

    Али бих овом Вашем придодао и оно што постовах малопре:
    …Тек онда само, када у сопственим магновењима препознамо искључивост и екстремизам, залажење у дубоке и непрегледне маглине поништавања живота, можемо бити сигурни да свака наша амбиција, била она идеолошка или политичка, уметничка или филозофска, научна или празноверна – није само потајна жудња за смрћу. Сопственом или туђом, свеједно је.

    Отуд, можда, нема узвишеније овоземаљске дужности до подређивања властитог ништавила трагању за врлином. У њеном бићу није похрањено само милосрђе, па чак не ни сама љубав, у њој је праисконски завештана свака мера људскости. Али гле чуда, на том путу, врлетном, уском и стрмом, путу необично топлом, несвакидашње милом и тајанствено умирујућем, готово да нема никога.

    Понајпре, мене. Убогог, кукавног, малог, недостојног.

    Дивљење онима који су том стазом храбро закорачили, молитва нама који се пртином још увек нисмо окуражили.

    Благост свима.

    ПС: Главу горе.
    Поздрав!

    • Plava Baklava kaže:

      Tekst je eho nekih brojnih misli i previranja duše u poslednje vreme. U decu gledam koja tek stasavaju a istinskih učitelja je sve manje. Napadaju sile koje pokušavaju da brišu blagoslove mnoge. Priča se o ljubavi ali se ljubav ne živi i srca su ledom okovana bez istinskog saosećanja, blagosti. No dobro, veliki dar imamo i deci da ga predamo, Boga i molitvu da nas vodi kroz tamu ovih vremena.

  4. Suton kaže:

    A zašto tata ne bi bio – ona? A mama – on? Ajoj, ma zamisli strave, transrodne osobe, pa to treba pod hitno što, strijeljati? Vješati? Spaliti na lomači?
    Aj mi samo otkrij tajnu, kako si iz 15. stoljeća uspio doć na Internet. Ludo me zanima.

  5. Suton kaže:

    Ne znam što je gore, pozivanje na Boga (u čije se ime spaljivalo, vješalo i klalo zadnjih 2000 godina toliko da su Atila Hun i Adolf Hitler goli mačji kašalj) ili ideja da se djecu treba „odgajati da budu drugačiji“. Jadna su djeca na svijetu koji ih tako tretira, od vlastitih roditelja nadalje. Izgovara se riječ „drugačiji“ kao da je to bolest. Kad bi mogli samo na sekundu vidjeti sebe kroz oči tih drugačijih, vidjeli bi sav jad i bijedu svoje malograđanske ništavne prosječnosti i očajnički napor da se uklope i budu – nitko. Nula. Nevidljivi. Nepostojeći. Ali hej, djecu će takvi odgojiti da budu drugačija. Aha. To se, kao, odgojem postiže, da budu hipersenzibilna, hiperinteligentna i i hiperaktivna. I to kršćanskim odgojem, taj voli različitost do neba, sav je lud od sreće kad ima različite pod sobom, pa svaki drugom rukom puni škrabicu.
    Ovaj sa „izopaćenjima standarda i vrednosti“ je baš pravi primjer crkvolisca koji bi nekog odgajao da bude drugačiji. Može, ali samo ako se zna gdje je kome mjesto, tko je tata a tko mama i tko kuha a tko čita novine. >:-(
    Biti drugačiji znači čitati 1000 komentara koji svi guraju u istom smjeru, a jedino se tebi od svih 1000 bljuje.
    Ali što bi vi znali o tome.

  6. Plava Baklava kaže:

    Uuuuuuu, baš puno žuči 😦 . Čemu to? Pa nikome nije lako i nekako biva sve teže i teže. Nema koristi od toga da se glodjemo medjusobno i zameramo jedni drugima. Možemo da razmenimo mišljenja ali ne moramo da nipodaštavamo ono s kojim se ne slažemo.

    Deca se rode drugačija, takva su. Društvo treba vaspitati da i njima ostavi prostor da budu srećna bez surove selekcije i izdvajanja. Jednake šanse. U krajnjoj liniji, te jednake šanse su za pare poreskih obveznika, pa ni s te tačke gledišta nije u redu da budu uskraćene. Napredak i kvalitet društva se ogleda u odnosu prema najslabijim kategorijama: deci, starcima, i onima koji imaju nestandardne potrebe (ja bih dodala i one koji se ne snadju pa grcaju na ivici egzistencije iz bilo kog razloga, bolesni se podrazumevaju). U tome su nam društva banana, jad i beda. Pri tome ne mislim samo na institucije nego i na odnos običnog prosečnog čoveka, koji će i dalje odvlačiti svoje dete od deteta koje je bilo kako nestandardno. Da, znam, ljudi se boje različitosti. prijateljica mi je rekla da se boji mog deteta, ne zna šta bi s njim, i toga ima. Neko ume s tim da se nosi bolje, neko lošije, jer za najveću odgovornost i najteži, najistinskiji zadatak u našem životu nikakvu školu ne prolazimo, nego skočiš u vodu i plivaš ili se daviš. I moliš se da štete koje napraviš (a neizbežno je da neke budu) budu što minimalnije.

    Očaj drugačije dece i njihovih roditelja je ogroman. Roditelji su u paklu straha, jer imaju iskustvo i znaju kakav je svet. Deca, jer se ne snalaze i stavljana su pred zahteve da se uklope medju limite apsolutne netolerancije. Da, ružno zvuči „drugačija“ ali čim iskače iz standarda na bilo koju stranu jedinka postaje stigmatizovana i „drugačija“. To je prosto činjenično stanje. I onda ih učima šta da rade i kako da se ponašaju da ta različitost ne bude tako upadljiva da ne bi stradali na svakom koraku. Jer nemamo rezervni svet u koji ih možemo prebaciti i omogućiti im da budu slobodna i srećna, da budu ono što jesu i odrastu zdravo i prirodno uz odrasle koji će umeti da vide sve njihove vrednosti i da sve pretaču u vrline. Nemamo takav svet. Imamo ovaj surovi, koji osudjuje, koji baljezga o ljubavi a ne živi je, koji toleranciju hoće da uvodi nasilnim ukidanjem prava drugih, sve gde je manipulacija hit i način egzistencije, surovost…surovost…..surovost. sadržana u na oko običnim rečenicama, svakodnevnim frazama, u pogledu. Neljubav sadržana u ucenama koju ljudi izbace kao sasvim normalnu stvar milion puta na dan. Voleću te ako …. Biću ti prijatelj ako …… Pričaću s tobom ako … Ja sam napravila cirkus u vrtiću kad mi je vaspitačica rekla da je s mojim detetom teško jer je previše siguran u moju ljubav. „Kako to mislite“ zbunjeno sam pitala. „Pa znate, kad pravi probleme i ne sluša, a mi mu kažemo da mama neće doći po njega ako ne bude dobar on samo odbrusi: mene moja mama voli i uvek će doći po mene“. Pitala sam je kako može, kako može na detetu od 4 godine da koristi takav sistem emocionalne ucene i zatrašivanja!!!!! Pa moja ljubav mu je jedna od retkih sigurnosti u životu! Da, bila sam ponosna na njega, mrvu moju malu, koji je shvatio da sam tu za njega dok me ima, dok dišem, ali eto, takvi ljudi nam rade sa decom. Kodirani strahom i neljubavlju. Nemoćni pred različitošću. gde je rešenje? U ljubavi. U prihvatanju, pa kako ovo sad naivno i glupo i površno zvučalo. Odakle nama pravo da ne prihvatamo bilo koji oblik postojanja i života????? Odakle nama prava da ga osudimo, umesto da kroz njega razvijamo sebe i učimo, učimo, učimo.

    Inače, mislim da uvodjenje nekih sloboda ne sme da znači gubljenje nekih već postojećih. Pazi sad, traži se od doktora u Britaniji da trudne žene ne nazivaju budućim mamama da se ne bi vredjale transrode osobe. Nije ni to u redu. Ako sam trudna žena koja se oseća i kao žena i kao buduća mama želim da me tako zovu i ne želim da mi se pravo da me tako nazivaju uskraćuje zbog toga da se transrode osobe ne bi vredjale i ne želim da me zovu „trudni čovek“. Transrode osobe neka kažu kako hoće da njih zovu kad su trudne/i i – milina, svako ima svoje i svi zadovoljni.

    Po prirodi smo različiti rodjeni i zašto stavljati znak jednakosti negde gde nije i neće biti jednako. To nema veze s modelom ko čita novine a ko kuva ručak. Priroda, Bog il´ kako hoćeš su to tako odradili da se razlikujemo i upravo tako različiti uklapamo i trebamo jedni drugima. Poštujmo te razlike i negujmo ih na jedan prirodan način bez krajnosti, isključivosti, zloupotrebe i agresije. Dovoljno je sasvim za sreću svih. I nije onda problem uvodjenje novih kategorija ali jeste problem ukidanje nasilno starih da se nove ne bi vredjale. Ako postoji istinska ravnopravnost u pravima i onoj „živi i pusti druge da žive“ ne sme ni novima paralelno postojanje starog da smeta. To je uzajamna tolerancija.

    To što ljudi zloupotrebiše i zloupotrebljavaju Boga je posebna kategorija. Ljudi zloupotrebljavaju sve, uključujući i ljubav i decu u koje se kunu i u ime kojih čine zverstva. Ali to nije razlog da pljunemo ni po Bogu, ni po ljubavi, ni po deci, nego da se borimo protiv zloupotreba makar tako što ih sami nećemo činiti. Zlo se zlom ne rešava, ni surovost surovošću, ni nasilje nasiljem. Treba smoći snage i preći sopstvenu senku, i zgadjenost i gorčinu i nevericu i dati šansu nečem boljem, makar i u sto kapi otrova bila samo jedna kap meda. Ta kap meda je nada da će ih možda jednom biti više.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s