Ogledala

– Imali smo juče roditeljski i bilo je baš turbulento  – započinje ćaskanje dok čekamo.

Pomislih da je problem zbog njenog sina, koji je ADHD.

– Šta se desilo?

– Paaaaaa, svi smo rešavali jednog malog koji ima Aspergerov sindrom. Jako je prost, pa smo malo svi napali njegovu majku da nešto uradi s njim.

– A šta misliš da bi majka mogla da uradi?

– Pa ne znam, ali svi roditelji se žale da se taj mali baš jako prostački izražava.

– Da li je ikome od vas palo na pamet od koga to dete čuje te prostačke reči?

– Kako to misliš?

– Pa tako lepo. Ta, nazovimo ih „drugačija deca“ samo rade preterano, intenzivnije iste stvari koje rade i prosečna deca. Njihov problem je da ne umeju da procene gde je takvo ponašanje u redu a gde ne. Sad su svi u fazi da pričaju prostački i mali Asperger ima potrebu da bude kao i ostali dečaci, da bi ga prihvatili, ali nema mehanizam koji bi ga zaustavio da se ne ističe u tom uobičajenom vršnjačkom ponašanju, pa tako postaje suviše upadljiv i odskače od ostalih. Medjutim, on je samo ogledalo ostale dece, koja umeju bolje da procenjuju situacije.

– Bože dragi, tako nisam uopšte razmišljala.

Oči su joj se napunile suzama.

– A mi smo je svi napali. Pokušala je da nam objasni koliko je njemu teško i kako se oseća, a ja sam joj odbrusila da bi mogla da se zapita kako je našoj deci s njim. Preterali smo, je l´da? Bili smo baš surovi.

Ćutala sam. Znala sam tu silinu mase pravednih koji ne vide dalje od sopstvenog nosa i ne biraju kud će da udare kamenom.

Poenta ljudskog društva bi trebalo da bude da učimo decu da prihvataju jedni druge. Onu koja su drugačija da što više približimo prihvatljivim normama, a onu prosečnu da naučimo da ne osudjuju, ne budu rigidni, pomažu drugačijima. Nije lako biti drugačiji. Drugačiji mahom najveće greške prave trudeći se iz sve snage da se uklope, da budu isti, da se dodvore proseku, većini.

– Ja ću morati da joj se izvinim.

– Bilo bi ok da popričaš i s ostalim roditeljima. I od njihove dece je taj mali učio ružne reči.

Zašto ovo pišem? Zato što me boli. Boli me ljudska rigidnost, osuda. Boli me hajka na slabe jedinke. Zašto niko ne kaže toj mami: možemo li nekako da vam pomognemo. Kamenovati i osuditi je najlakše. Glumiti pravednika. I pametnjakovića. Najteže je postalo biti čovek. Dati iste šanse. Razumeti. Podržati.

Odbacivanje samo produbljuje i problem i bol. A šteta svakog tužnog i neispunjenog života.

Ogledala su svud oko nas, u svim ljudima koji nas okružuju. Ugrizimo se za jezik pre osude, a zapitajmo se koji deo sebe smo prepoznali u drugom i u drugačijem. I ne zaboravimo – neko to odozgo vidi sve.

Bistar pogled, miran um i srce bez osude vam želim

Plava Baklava

Jednake šanse? Mit, iluzija, istina?

Crno pile … priča koju pamtim iz rane mladosti. Slika našeg sveta, još više sada nego tada. Foliramo se s nekom humanošću, frljamo se altruizmom, ali priča crnog pileta je danas stvarnija nego tada. Štancuju se mali poslušni potrošački klonovi, uz privid nagradjivanja kreativnosti, a stvarna različitost i kreativnost i dalje se sankcionišu, surovije nego ikad, jer ego mase i dalje ne trpi da mu se bilo šta otima kontroli.

Elektromagnetni smog – uticaj na ADHD i sve nas.

Jutros citam vesti i spekulacije o mogucnosti da je katastrofa u Japanu vestacki izazvana koriscenjem tehnologije HAARP (High-frequency Active Auroral Research Program ) . Onda procitam clanak o samom programu HAARP, pa shvatim koliko tacaka na planeti vec pokriva i setim se necega sto sam citala o uticaju elektromagnetnog smoga na ADHD decu 😦 . Nemam sad vremena da sklopim tekst sa svim podacima, pa zato kopiram jedan onako opsti. Naravno da tu pojavu koriste razne firme za ponudu carobne zastite, ali to je prateca pojava svakog problema, posebno kad je zdravlje ugrozeno.

Nastavite sa čitanjem

Quinoa – kao prilog

Danas sam spremala prvi put. Inace, spada medju namirnice preporucljive u ishrani hipo/hiperaktivne/autisticne isl dece.  Zove se jos i „sveto zrno Inka“. Nije u pitanju zitarica. Veoma je zdrava, hranljiva, sadrzi dosta belancevina, zatim gvozdje, kalijum, riboflavin, cink, mangan, bakar, magnezijum, folnu kiselinu.

Nastavite sa čitanjem

Zlatni kavez i stakleno zvono

Bese to poslednje godine pred Baklavcetov polazak u skolu. U vrticu nam je bilo nekako bas tesko. On je bio jako svestan da ima drugaciji polozaj od ostale dece, da je asistentkinja neka vrsta prednosti i hendikepa, i zlostavljao ju je nemilice. Direktorka vrtica nas je malo uzela na zub, zbog jedne problematicne vaspitacice, koja se obrela na nasem spratu i u nasoj grupi, nasa omiljena vaspitacica se bojala direktorke i tenzija je rasla samo tako.

Nastavite sa čitanjem

Roditeljska ocekivanja – svete, carobni svete

Gledajuci tekstove na mom blogu, i datum kada sam poslednji put pisala na temu hiperaktivnosti, moglo bi se pomisliti da su nasi problemi reseni. Na zalost, nije to tako, ne zelim nikome da dajem laznu nadu da ADHD prestaje posle sedme godine. Ali,. istini za volju, situacija je mnogo bolja i lakse se dise nego kad je Baklavce bilo mladje. Veliki doprinos tome daje i samo prirodno sazrevanje, koje omogucava da lakse pocinje da shvata uzrocno-posledicne veze i, u skladu s tim, pokusava da koriguje svoje ponasanje.

Nastavite sa čitanjem

Snaga misli

Tacnije receno ne-misli 🙂 .  Bila jednom jedna porukica na MSN-u: „Pogledaj ovo“. I ta porukica je pokrenula komlikovan mehanizam sticanja stvarcice koja je bila u linku. Od pre dva dana je posedujemo. Juce smo je prvi put testirali, danas poradili na usavrsavanju.

Eto, da ne budem previse tajanstvena, rec je o „igrackici“ koja radi na bazi biofeedbacka, ali je za malce prihvatljivija, zato sto nema monitora i drugih negativnih aspekata. Pogledajte sami cime se zabavljamo i bildujemo nase mozdane vijuge. Toplo preporucujem 🙂