Jednake šanse? Mit, iluzija, istina?

Crno pile … priča koju pamtim iz rane mladosti. Slika našeg sveta, još više sada nego tada. Foliramo se s nekom humanošću, frljamo se altruizmom, ali priča crnog pileta je danas stvarnija nego tada. Štancuju se mali poslušni potrošački klonovi, uz privid nagradjivanja kreativnosti, a stvarna različitost i kreativnost i dalje se sankcionišu, surovije nego ikad, jer ego mase i dalje ne trpi da mu se bilo šta otima kontroli.

Advertisements

Ruza

– Mama, ti si moja ruza – rece mi juce moje Baklavce

– Nadam se – ona bez trnja.

– Mamaaaaa, ne mozes biti ruza bez trnja, onda bi bila hendikepirana. Sve ruze moraju da imaju trnje, da bi bile lepe i prave.

I sad se ja pitam, odakle u ovom mom cvarku toliko mudrosti?

Jezikotvorac

– Mama, kad popravlja cika zuba zub, da li daje zubosteziju?

– Mislis: anesteziju?

– Ma, ne, zubosteziju, da uspava zub, da ne boli.

– Ne postoji rec: zubostezija.

– Slusaj, mama, mozda nije postojala, ali sad postoji. Cim sam je ja izgovorio, ona je prosto pocela da postoji.

I koju argumentaciju tu upotrebiti? 🙂

Izbor

Sve u zivotu je pitanje izbora. Postoje samo dve stvari o kojima ne odlucujemo. Njih ne mozemo da izbegnemo, ma koliko se trudli. Prva  je da moramo umreti . Smrt je apsolutna sigurnost. Druga apsolutno neizbezna stvar je da moramo da zivimo dok ne umremo 🙂

                                                                       (Robert Anthony)

Ka, ne-ka

Tri sloga i dva palca. I od njih zavisi sreca ili tuga deteta u jednom danu (a nekad i duze). Priznajem da slabo razumem, ne secam se da smo mi bili takvi, toliko optereceni time da etiketiramo, definisemo, redefinisemo. Iz ove perspektive mi se cini da smo se vise posvecivali igri, a ostalo se desavalo samo, spontano.

Nastavite sa čitanjem

Odgovornost

Sve cesce mi se potvrdjuje da, u stvari, imam jako odgovorno dete. Srice tako Baklavce juce iz bukvara, pa se zamisli i kaze mi, s mesavinom olaksanja i zabrinutosti:

– Mama, sreca moja da nemam vec sad, ovako mali decu. Zamisli kako bi to bilo tesko da treba svako vece da im citam price, a ja jos ne znam sva slova.

Pre 2-3 meseca se rasplakao u metrou, prepadnut da je nedorastao zadatku. Trogodisnji sin moje prijateljice se lepio na njega, trazio da drzi za ruku njega a ne majku, pa sam rekla Baklavcetu:

– Hajde, lepo ga ti drzi za ruku, dok cekamo metro.

Sledili su potoci suzi i jedva razumljivo:

– Ali, ja sam jos mali da ga sacuvam! Sta cu ako on odluci da skoci na sine a naidje metro?!

Samo jos da mi je znati da li se s tom odgovornoscu rode ili je ipak pretezno sticu. Ali nam je veliki pomocnik u borbi s ADHD-ovskom bandoglavoscu pri ispunjavanju obaveza i zadataka, od kako sam naucila da je startujem na ispravan nacin :-))))))