Sećanja

U tišini senke kestenova dremaju uspomene.

Vreme briše tragove postojanja gaseći strpljivo krštenice.

Pletu dani neki svoj nežni beskraj.

Peva jutro odu prolaznosti.

Čemu, u stvari, služe sećanja?

Plava Baklava

Advertisements

Odosmo dalje

Ne znam iz čega a još manje kuda, ali vidim, osećam svakim atomom svog bića: odosmo dalje. Bilo bi to u redu sasvim da nismo otišli ni u šta (naški rečeno: u tri lepe). Onako fino kolektivno, uspešno istripovani da idemo svako za sebe, neizmerno individualno i rešeno, ponosni na sopstvenu jedinstvenost i ubedjeni u neku tamo kreativnost. Jarcaju nas GDPR-om i milionima ostalih nebuloznih iluzija, da nas ubede bar još malo da sistem funkcioniše. Koji sistem, pitate se. Ma nije to više ni važno, neki tamo sistem, naš ili tudj, kao da je nekog briga. Sona kiselina budalaština razlaže sve: povezanost, komunikaciju, porodicu, prijateljstva, ljubavi, istinu. Pre svega – istinu. Mnogi su ono što nisu, previše iskreirani, skoro pa  do granice bezumlja, dovoljno daleko da jedva da mogu nazreti put za povratak.

Bravo, bravo za nas. Uspavane. Neverne.  Umišljene. Gorde. Exponirane. Individualne. Zastrašene. Zaludjene. Otudjene od sebe samih.

Dva extrema postaju postulati života: laž i navodna iskrenost lišena svake empatije. Ostaci fosila se bore i grcaju da održe tragove čovečnosti – i, to je to.

Oprostite, danas je jedan od onih dana kad ne umem drugačije nego da malo  glasno razmišljam.

I da, da ne zaboravim: s vašim ličnim podacima nalažem posebno pažljivo: ne predajem ih dalje, ne prodajem ih jer su me učili da novac nije sve u životu, ne delim ih u svrhu dobre zabave na tudj račun i brišem ih sistematično, kako mi diktira kapacitet mejl boxa (tzv poštanskog sandučeta) osim onih posebno dragih. Ko se prepoznao, može da traži brisanje, ali ne garantujem da ću zahtev ispuniti 🙂

Voli vas sve i dalje Plava Baklava

 

Udri, brate

Branioci pravoslavlja i porodične tradicije, braća Rusi prave divan iskorak, samo ne znam kud. Po meni to je survavanje unazad, ali možda sam ja samo neuka i zaslepljena. Čime? Pa, na primer idejom da nije u redu tući decu i žene. Velika prašina digla se zbog amandmana koji su nedavno prošli oba doma ruskog parlamenta, a koji kažu da udaranje supružnika ili dece koji rezultiraju modricama ili ranama, ali ne i slomljenim kostima, biće kažnjavani sa 15 dana u zatvoru ili novčanom kaznom ukoliko se ne dese više od jednog puta u toku godine.

Ja stvarno ne mogu da verujem dokle nastranosti današnjeg sistema i tzv demokratije idu. Ako ti udje lopov u kuću, stane na policu koja je rasklimatana , skrši se i povredi – kriv si ti pa još možeš i odštetu da plaćaš. Ako te neko maltretira verbalno, preti ti, sačekuje te isl, opet mu ne možeš skoro pa ništa jer kako da dokažeš da taj neko piše i taj neko zove a ne njegov telefon samovoljno il´lud komšija koji je telefon pozajmio.

U pravosudju nema ni p od PRA odnosno od pravde. Pobedjuje ko više plati, ko je bezobrazniji, ko nadje bolje veze i veštijeg pravnika. Veće kazne dobiju naivni sitni lopovi nego ubice i siledžije. Ljudski život i zdravlje ne vredi više ni pišljiva boba. Takve su tekovine ove naše vajne civilizacije.

Tramp planira da ozakoni ponovo mučenje zatvorenika u postupcima isledjivanja. A baćuška Putin da ne bi slučajno zaostajao s apsurdnim zakonima protiv čovečnosti, ozakonjuje lemanje žena i dece. Šta je sledeće? Lov na ljude? Javni odstrel? Da li nas na to pripremaju filmovi tipa Hunger games i Lavirint?

Kao neko ko je bio žrtva porodičnog nasilja i stalkinga postavljam svim idiotskim sistemima pitanje koga u stvari štite, jer žrtve ne. Žrtve nasilja melju, seciraju, sankcionišu za drskost da traže zaštitu i pravdu. Lično sam bila u situaciji da moram da pitam policajca smem li ja uopšte budalu da preživim ili će me staviti u pritvor za bezobrazluk što opstajem.

Sin je bio mali kad smo prolazili pakao. Vrtela sam knjižicu s uputstvima za preživljavanje nasilnika i plakala, posebno kod stavki: dokumenta sakrijte kod neke pouzdane osobe i novac (ako možete neki da odvojite), u slučaju agresije nikada ne podižite dete u naručje. Da, zver ne ume da se pred detetom zaustavi.

Zlo mi je, vraćaju se slike, nikad neće izbledeti sećanje na osećaj bespomoćnosti i  progonjene zveri. I pitam se gde je granica stida i neljudskosti, ako se od nasilja pravi prekršaj umesto krivičnog dela. Malo li je mrtvih i unesrećenih žena i dece, nego hajde da ih, kao u stara dobra vremena pretvorimo opet u imovinu i lovnu zver. Važno da se nazivamo civilizovanim i kulturnim društvima koja se trude da obnove porodične tradicije. To li je to što treba da se obnavlja?

Pogledaj dom svoj, andjele 😦 .

Kako se završavaju magije

emaesesaesesapipija …..eeeemaaaa-esesaaaa-esesaaaaa-pipija

I tako u krug…jedan prsti, dva prsta, s okretom, bez okreta. I reči koje su generacije devojčica preuzimale jedne od drugih, kao neku tajnu mantru čije značenje je bolje ne otkrivati, da ne bi prestala čerolija.

Pre neki dan, uljuljkani u prazničnu lenjost, odgledasmo klinac i ja „Toma Sojera“. Završava se film, ide odjavna špica, ja smišljam šta bismo mogli dalje da radimo. Kad odjednom prepoznajem ….. emaesesaesesapipija. Nemoguće! Šta će naše lastiš-magične reči u odjavnoj špici filma? Podiže se veo dečjih čarobnih snova i otkriva se jedna sasvim realna postojeća reč. Toliko u stvari obična da mi bi skoro žao zbog prepoznavanja.

eMaIeSeSaIeSeSaIPiPiaI

Čudesna razbrajalica koju smo mantrale pri preskakanju lastiša pretvorila se jednim potezom u odspelovanu MISSISSIPPI. Digla se koprena.

Diže se nešto prečesto u poslednje vreme. I bude mi često žao, baš žao, nekad se i borim da je vežem, zalepim, pa namerno žmurim i odbijam da virim kroz trepavice, u pokušaju da ipak ne vidim šta je ispod nje. Uzalud. Kao kad bih pokušala da bojim nebo u crno, da bi ostala tiha, mirna, skrivajuća noć.

emaesesaesesapipija …..emaesesa ….. emaessssssssssssssssssssssssssssss

I tako …

Lepo krajnjogodišnje veče vam želi Plava Baklava