Udri, brate

Branioci pravoslavlja i porodične tradicije, braća Rusi prave divan iskorak, samo ne znam kud. Po meni to je survavanje unazad, ali možda sam ja samo neuka i zaslepljena. Čime? Pa, na primer idejom da nije u redu tući decu i žene. Velika prašina digla se zbog amandmana koji su nedavno prošli oba doma ruskog parlamenta, a koji kažu da udaranje supružnika ili dece koji rezultiraju modricama ili ranama, ali ne i slomljenim kostima, biće kažnjavani sa 15 dana u zatvoru ili novčanom kaznom ukoliko se ne dese više od jednog puta u toku godine.

Ja stvarno ne mogu da verujem dokle nastranosti današnjeg sistema i tzv demokratije idu. Ako ti udje lopov u kuću, stane na policu koja je rasklimatana , skrši se i povredi – kriv si ti pa još možeš i odštetu da plaćaš. Ako te neko maltretira verbalno, preti ti, sačekuje te isl, opet mu ne možeš skoro pa ništa jer kako da dokažeš da taj neko piše i taj neko zove a ne njegov telefon samovoljno il´lud komšija koji je telefon pozajmio.

U pravosudju nema ni p od PRA odnosno od pravde. Pobedjuje ko više plati, ko je bezobrazniji, ko nadje bolje veze i veštijeg pravnika. Veće kazne dobiju naivni sitni lopovi nego ubice i siledžije. Ljudski život i zdravlje ne vredi više ni pišljiva boba. Takve su tekovine ove naše vajne civilizacije.

Tramp planira da ozakoni ponovo mučenje zatvorenika u postupcima isledjivanja. A baćuška Putin da ne bi slučajno zaostajao s apsurdnim zakonima protiv čovečnosti, ozakonjuje lemanje žena i dece. Šta je sledeće? Lov na ljude? Javni odstrel? Da li nas na to pripremaju filmovi tipa Hunger games i Lavirint?

Kao neko ko je bio žrtva porodičnog nasilja i stalkinga postavljam svim idiotskim sistemima pitanje koga u stvari štite, jer žrtve ne. Žrtve nasilja melju, seciraju, sankcionišu za drskost da traže zaštitu i pravdu. Lično sam bila u situaciji da moram da pitam policajca smem li ja uopšte budalu da preživim ili će me staviti u pritvor za bezobrazluk što opstajem.

Sin je bio mali kad smo prolazili pakao. Vrtela sam knjižicu s uputstvima za preživljavanje nasilnika i plakala, posebno kod stavki: dokumenta sakrijte kod neke pouzdane osobe i novac (ako možete neki da odvojite), u slučaju agresije nikada ne podižite dete u naručje. Da, zver ne ume da se pred detetom zaustavi.

Zlo mi je, vraćaju se slike, nikad neće izbledeti sećanje na osećaj bespomoćnosti i  progonjene zveri. I pitam se gde je granica stida i neljudskosti, ako se od nasilja pravi prekršaj umesto krivičnog dela. Malo li je mrtvih i unesrećenih žena i dece, nego hajde da ih, kao u stara dobra vremena pretvorimo opet u imovinu i lovnu zver. Važno da se nazivamo civilizovanim i kulturnim društvima koja se trude da obnove porodične tradicije. To li je to što treba da se obnavlja?

Pogledaj dom svoj, andjele 😦 .

Advertisements

Kako se završavaju magije

emaesesaesesapipija …..eeeemaaaa-esesaaaa-esesaaaaa-pipija

I tako u krug…jedan prsti, dva prsta, s okretom, bez okreta. I reči koje su generacije devojčica preuzimale jedne od drugih, kao neku tajnu mantru čije značenje je bolje ne otkrivati, da ne bi prestala čerolija.

Pre neki dan, uljuljkani u prazničnu lenjost, odgledasmo klinac i ja „Toma Sojera“. Završava se film, ide odjavna špica, ja smišljam šta bismo mogli dalje da radimo. Kad odjednom prepoznajem ….. emaesesaesesapipija. Nemoguće! Šta će naše lastiš-magične reči u odjavnoj špici filma? Podiže se veo dečjih čarobnih snova i otkriva se jedna sasvim realna postojeća reč. Toliko u stvari obična da mi bi skoro žao zbog prepoznavanja.

eMaIeSeSaIeSeSaIPiPiaI

Čudesna razbrajalica koju smo mantrale pri preskakanju lastiša pretvorila se jednim potezom u odspelovanu MISSISSIPPI. Digla se koprena.

Diže se nešto prečesto u poslednje vreme. I bude mi često žao, baš žao, nekad se i borim da je vežem, zalepim, pa namerno žmurim i odbijam da virim kroz trepavice, u pokušaju da ipak ne vidim šta je ispod nje. Uzalud. Kao kad bih pokušala da bojim nebo u crno, da bi ostala tiha, mirna, skrivajuća noć.

emaesesaesesapipija …..emaesesa ….. emaessssssssssssssssssssssssssssss

I tako …

Lepo krajnjogodišnje veče vam želi Plava Baklava

Dom u srcu

Stajali smo nad rekom, negde visoko gore, na daskama koje su vibrirale pod težinom dolazećeg voza. Galebovi su se u trenu ustremili ka nama, očekujući da ćemo im pružiti hranu. Osetih grižu savesti što se nisam setila da ranac napunim nekim pecivom. Pod nama su se talasala živa beličasta ostrva labudova na turobnoj površini reke. Obala je vrvela od veselih jata čavrljajućih ljudi. Doleteli su da u Badnjem danu još malko pronadju i svoja krila, pružajući zalogaje gladnim pticama.

_mg_1615

Stajali smo tako nad vodom, pogled mi je lutao po praškim mostovima do krivine za kojom nestaje reka. U rukama venčići želja, više se ni ne sećam od koga i kada smo naučili da ih pravimo i puštamo niz reku baš na Badnji dan. Kraj nogu je ležala kesa sa Božićnim cvetovima. Kažu, treba ih dobiti na dar, da bi nosili radost i sreću. A kako drugačije u ove dane nego darivati i darove primati. Šteta što darivanje mimo praznika pada malo u zaborav.

– Čuj, imaš li Božićni cvet? Ne? Eeee, pa računaj da ga sad imaš.

– Gde ste vas dvoje?

– Tu smo na uglu kod Paula, hteli smo na kafu i toplu čokoladu.

– Predji preko puta, samo tamo mogu da parkiram.

Smejemo se na sred prometne ulice, dok razmenjujemo saksije, i želimo jedni drugima zdravlje, sreću, Božiju milost, mir u duši i ljubav u svakom dahu. Na mostu su taj Badnji cvet i još jedan koji dalje nosimo na dar strpljivo čekali da odmislim svoje misli, bacimo venčiće želja niz reku i krenemo dalje.

_mg_1624

Prethodno smo se sakrili od kiše u toplinu kafe-vinarije „Na břehu Rhony“  (Na obali Rone).

_mg_1599

Uplitali, preplitali, smejali se, uživali u žamoru praznikom umekšanih glasova.

_mg_1590

– Molim Vas, smem li da napravim nekoliko fotografija ovde?

Nasmejan lik srdačno mi odgovori:

-Ali svakako, koliko Vam drago.

-A mogu li da slikam i Vas i Vašu šarmantnu koleginicu? Tako ste divni i slatki oboje tako nasmejani.

_mg_1601

– Hahahahaha. Ma samo izvolite, i Vi ste divna i slatka.

Moj tinejdžer me je šutirao ispod stola i siktao kroz zube da prestanem. Stidi se, mukica, razumem ja to. Ali razumem i sebe. U godinama kada je gomila iluzija mrtva svaki trag ljudske topline, prirodnosti, osmeha je dar. Jednom će to, možda i moj tinejdžer shvatiti. Ili će svet biti tako divan i prepun vere i ljubavi da neće morati da traga i skuplja zrake svetlosti kao poštanske markice.

I tako sam njihove osmehe ponela kući, da me greju, duboko u očima, ispod pogleda, u zakulisju sećanja. Preporučujem ovo čarobno majušno mesto kraj reke svim putnicima-namernicima. Ulica Na Hrobci, Praha 2 je inače jedno čudesno mesto. Izlokana kaldrma nam uvek dobro prodrma bubrege kad tuda prolazimo na biciklima. Nižu se jedna do druge magična sladoledžinica u retro stilu, pa divna vinarijica sva sazdana od uradi sam improvizacija, pa Kafe terapija (auuu, kakav prigodan naziv u današnja vremena). Leti se gosti malenih lokala razmile i po parkiću preko puta,konobari donose naručena jela i pića i do klupa. Oaza nečega, svetlosni trag, to je ta ulica. Valjda ću nekada još pisati o njoj.

Juče još nismo imali svetlo Vitlajema u kući. Čekala sam 24.12 namenski, da odemo po njega u jednu od 3 crkve nedaleko od nas. Ta je na razne načine obeležila moje detinjstvo i shvatila sam da tako treba da bude, vraćam se u nju na Badnji dan. Opremljeni svećama-fenjerima ušli smo u njenu ledenu tišinu. Nedavno sam na stepeništu ispred crkve naišla na jako čudan kalendar sa slikama Alfonsa Muche i rukom ispisanim neobičnim stihovima ljubavi, nade i beznadja, prepleteno, zapleteno kako to u životu i ljudskim dušama biva. Juče smo stajali u sred tišine izmedju „zida plača“ i „zida zahvalnosti“ . Dopisali smo svoje poruke, oddisali svoje molitve. Od usta su letele skrivene u oblacima pare dahom oblikovane.

Volim ovaj deo grada. Volim prepoznavanja. Volim tragove svetlosi urezane u srce i u onaj album, duboko ispod pogleda, zajedno sa slikom crkvenog sata na tornju pokrivenom snegom iz slikovnice mog detinjstva. Baklavac (izrastao iz Baklavčeta) čisti ruke od testa za keksiće, sprema se i – odlazimo u noć, u ulice prepoznavanja. Noćas mnogi tako idu bez straha, pomislih. Jer, Badnje je veče. Ulazimo u husitsku crkvu. Delimičo zbog prepoznavanja, jer tu ima onih koji nam kažu:

– Ooooo, to ste vas dvoje, dugo vas ovde nismo videli.

Znaju oni i ne zameraju, obično smo na drugom mestu, ali na ovo Badnje veče nam je mesto tu, da zajedno s njima slušamo čuvenu Rybovku

i Vaclava Neckáře

Volim njihovog sveštenika i njegove propovedi. Ljudske su, čak i duhovite.  Bez nadmenosti. Peto dete je dobio od žene kao poklon za 40-ti rodjendan. Šalim se, naravno, ali, eto, znamo ih i ljudski, porodično. Kad nisam znala kud ću od ludila namerenog da me slomi, sedela sam s njegovom ženom satima dok mi je strpljivo objašnjavala kako da otvorim srce i predam stvari da On reši, jer su u njegovoj a ne u mojoj nadležnosti.

Mlada žena desetak koraka levo od nas stajala je grleći svojim osmehom otprilike sedmogodišnju devojčicu. Dok smo svi pevali jednu od tradicionalnih Božićnih pesama, okrznula me je pogledom u kom se rodilo, a šta drugo no još jedno – prepoznavanje. Pri odlasku je i nas zagrlila svojim predivnim osmehom, pružajući mi ruku u dodir bliskosti:

– Srećan Badnji dan i Božić.

Ne, ne znam joj ime. Ni adresu. Ni ime deteta. Ali imamo to prepoznavanje. To je dovoljno. Tako rekoh i mom detetu kad me je upitao ko je to.

Na izlasku iz crkve dobijam par gutljaja mirisnog kuvanog vina i rukovanje sa sveštenikom.

– Lepo je videti vas opet.

Noć je meka i mlada i svečana. Posebna kako to biva u ovakvim noćima, u kojima se ispod raznih pepela probude iskre zaboravljene. Šteta što ih nije više. Šteta što se brzo opet pepelom zatrpaju i samo retke se razgore u vatre. S druge strana, hvala za svaku iskru a svaka nova vatra je nada više da nismo sasvim izgubljeni.

Nije važno koji je dan i koji datum, važno je šta u srcu nosimo i spoznajemo. Eto, to sam htela da kažem, samo se malo teže izražavam pa mi je potreban malo duži uvod 🙂 . Ne zamerite. Oprostite. Sebi i drugima. Ne krivite. Ne sudite. Ni sebe, ni druge. Ima ko je zadužen za to sve. Verujte. Volite. Sledite. Jer to nam je zadatak. Što više, što ćešće, što dublje, do poslednjeg damara, do koštane srži, do topljenja svih strahova i boli, do potpunog poverenja i pokore.

Srećni svi dani vere i ljubavi svima koji ih žive.

 

Voli vas Plava Baklava

 

 

 

E da vam kažem

Danas čitam na FB-ku post jedne poznanice o porastu broja samoubistava u ovom periodu, oko Božićnih i Novogodišnjih praznika. Osete se ljudi jako jako promašeni i usamljeni dok im mediji utiskuju u mozak sliku savršene šarene konzumne sreće, gde su svi lepi, uspešni i nasmejani. A onda se oglase oni koji kažu:

  • Sami su sebi takav život izabrali
  • Ne pružajte pomoć ni savet koje vam niko nije tražio

Dakle, fenomenalno. Samo što odjednom postajem jako, jako sumnjičava. Haloooo, o čemu oni to? Mojne da pridješ osobi koja leži na pločniku, nije ti tražila pomoć. I nemoj slučajno da posvetiš previše pažnje prijatelju koji plače, očajava i kroz jecaje izgovara „pa ja ne znam kako dalje, nemam snage više“ . Pih, baš je baksuz, nije mi tražio pomoć, dakle ne treba mu, pa da se ja lepo vratim u svoj ušuškani svet u kom mi je trenutno dobro, da ne bih slučajno uprljala karmu preduzimajući korake koji će ličiti na savet ili pomoć, a niko mi nije poslao zvaničan zahtev.

E pa da vam kažem. Definitivno od danas mislim da je to samo još jedna u nizu klopki kako ljude razjediniti i potpomoći što dublje otudjenje, egoizam, samoživost, samodovoljnost, što bi se reklo djavolja posla, čista manipulacija. Neka nas pocepaju na pojedince zatvorene u svoje male nedodirljive svetove, tako se lepo ispira kolektivna svest i divno se dresiranim samo u sebe zagledanim stadom upravlja. Druga strana medalje je nedostatak zahvalnosti. Jer, nije mala stvar ako nam neko pomogne. Treba reći hvala. Ali, treba reći mnogo veće hvala dragom Bogom, jer oni koji nam pruže ruku pomoći kad je teško, njegovi su izaslanici. Neće on šetati svetom i čupati nas iz problema, ali hoće, poslaće nam svog kurira, izaslanika, kako god.

Malo sam ljudi u životu srela koji su umeli bilo kome da kažu: pomozi, kad je baš bilo teško. Postavlja se pitanje zašto. Možda zato što se naviklo na odbijanje, možda zato što je sve manje empatije. Možda zato što dosta ljudi više ni ne zna gde im je srce. Brkaju se pojmovi i dojmovi. A ja ipak smatram pristojnošću, znakom zainteresovanosti za osobu s kojom razgovaram ako kažem: da li mogu nekako da ti pomognem ili možda bih imala neku ideju. Naravno, druga strana uvek može da odbije, u svakom slučaju bira svoj put.  Jer, u krajnjoj liniji, uvek stoji ona: ne može se pomoći nikome ko samom sebi ne želi da pomogne.

Čovek koji puzi po dnu retko ume da traži pomoć jer je suočen sa odbacivanjem, osudjivanjem, strahom drugih da se nesrećom ne zaraze. Njegov horizint je jako skučen beznadjem u duši. Ko smo mi da mu ne ponudimo ruku pomoći?

FB-kom se vrteo dugo snimak iz nekog stranjskog metroa, gde momak skida majicu i oblači je polugolom beskućniku. Beksućnik je nije tražio. Ali ljudi moji to se zove EMPATIJA, HUMANOST, LJUDSKOST.

U svojim najtežim danima bila sam zahvalna za svaki osmeh, svaku lepu reč, svaki predlog, ideju, posvećeno vreme i pažnju. Ne, niko ne može probleme rešiti umesto nas, ali može nam osvetliti malo stazu, usmeriti naše misli smerom koji nismo nalazili.

Kada sam 2014-te slomila nogu, ležala sama  bespomoćna s gipsom do kolena i plakala kao kiša od nemoći, bola, ljutine što neću dete odvesti na letovanje, drugarica mi je poslala jednu fotografiju grada koji je postao nedugo zatim cilj našeg putovanja. Prestala sam da plačem i zainteresovala sam se. Sledeća njena poruka je bila: „A zašto ne dodjete u Beograd?“ Nisam joj tražila pomoć. Kako bih i mogla. Ja u Pragu, ona u Beogradu. Prosto sam samo bila cmizdra, očajna. Dve njene rečenice su sve preokrenule i sve je dobilo neverovatno dublji smisao, što je kasnije vreme pokazalo.

Dosta zato te glupave oholosti i alibizma : ne pomažite i ne savetujte ako vam nisu tražili. Dosta više trovanja ljudi zlom i egoizmom. Dosta prepuštanja bedacima. Zašto se ne seti niko nekadašnjih moba? Zašto niko ne priča o tome da, kad bi ostala udovica s decom, svi su priskakali, selo je vaspitavalo umesto oca koga nema. Gde su vremena kad su ljudi zajednički jedni drugima kuće gradili, polja obradjivali. Niko nije tražio, to je bilo normalno.

U Francuskoj, 2006. daleke ostala sam s dvoje dece u vrlo gadnoj situaciji, bivši muž je ležao u bolnici izmedju života i smrti posle moždanog udara. Nisam tražila pomoć jer nisam ni znala šta mogu da tražim, za to sma bila previše uplašena i izbezumljena. Pa ipak, ostavili su me s decom da spavamo u bolnici, medicinska sestra me je ujutro odvezla do našeg smeštaja, došla je delegacija iz opštine da me pita kako da nam pomognu, javila mi se češka ambasada (koju su lokalci obavestili o našem slučaju) sa istim pitanjem. Svima im do neba hvala, Bog ih blagoslovio što su mi ponudili i pružili pomoć koju nisam tražila, jer, kao što rekoh nisam ni znala da mogu.

Dakle, što se mene tiče, stvari stoje ovako:

  • odbijam da budem indoktrinirama nebuloznim teorijama o korisnosti nedostatka empatije i humanosti
  • odbijam da bliske ljude volim samo kada smo svi veseli i još više odbijam da radost glumimo jer tako treba
  • planiram i dalje da ljudima koje volim i doživljavam ih kao bliske ponudim pažnju, pomoć, svoje iskustvo ili kontakt a oni slobodno neka me odbiju. U krajnjoj liniji, znaće da sam tu da zatraže pomoć kad god da shvate da im je potrebna a ja ću izaći u susret u skladu sa svojim mogućnostima
  • dalje planiram da i dalje ljude koje volim i smatram bliskima zagrlim kad im je teško (a i kad nam je svima dobro) ili ih držim za ruku dok govorim „ne brini, biće sve u redu“
  • ne, ne mislim da na sebe preuzimam ništa Božansko i ne očekujem ništa, jer sam samo orudje Božije volje, njegov kurir i hvala mu svaki put kad me za tako divne zadatke izabere. Sa svakim od njih sve je jača moja pokora.
  • i da, ako je to uništavanje karme, e pa šta ću joj ja, tako joj se zalomilo da bude baš moja 🙂
  • slažem se da ne treba živeti život umesto drugih i uraditi sve umesto njih, ali da bi neko ko je pao u jarak i ugruvao se mogao da reši problem, neophodno je da se nanoži, izadje iz jarka, izvida rane i osnažen krene dalje. Često to čovek ne može sam.
  • razmenu iskustava i spoznaja smatram nečim divnim, blagodarnim, jer, u krajnjoj liniji iz toga nastaje i većina knjiga koje posle citiramo, pa zašto ne bismo s ljubavlju slušali druge ljude uživo. Zašto bi živa reč bila neželjeno savetovanje a knjiga poučna mudrost? Da, zanm, neko će reći: knjigu biramo ali biramo i o čemu ćemo pričati s ljudima i kakvu poruku ćemo im kroz svoj stav i svoje reči poslati. Znam sijaset slučajeva kad su ljudi upravo nedostatak reakcije druge strane okarakterisali kao nedostatak zainteresovanosti, empatije, sebičnost itd.
  • da, i dalje ne planiram da ostajem nezainteresovana za svet oko sebe i pomagaću i nepoznatima iako pomoć ne zatraže. I učiću i dete svoje da nije neki uspeh biti u svemu solista. Nije to Bog tako zamislio.

Mogla bih još 16 dana na ovu temu, ali da ne preterujem 🙂 . Mislim da je poenta u tome da li ono što radimo radimo iz ljubavi ili iz koristi. I mislim da smo previše razjedinjeni i previše individualisti i da je sve više duša koje se pod tim teretom lome. A medju zdravim dušama lako je izbeći zloupotrebe i omogućiti svakome da se razvija dalje onako kako mu je potrebno.

I sad za kraj, koja je svrha celog ovog teksta? Bre, Labilna, ženo, oš´ piješ kafu sa mnom u Beogradu, vidiš da mi je potrebna? 😀 . I nemoj posle d abi neko rek´o da nisam tražila 🙂

Ljubim vas sve, želim vam divne predstojeće praznike. I idem da razmislim da li sam primetila nekog tužnog usamljenog u svom okruženju kome bi teško mogli pasti praznični dani, da mu odnesem Božićni cvet i malo kolača. Nismo na svetu sami i važno je da to znamo 🙂 . Neko uvek misli na nas i hvala mu na tome.

Plava Blaklava

Mozaik duše

Prazne police ormana prekorno me gledaju, dok razgrćem gomile stvari na krevetu, sedam medju njih, puštam još malo glasnije muziku i krećem da kuckam. Onda se zagubim malo kod Labilne , par puta se zagrcnem od smeha, još toliko puta izgubim nit misli, što s ovom krštenicom nije teško (mada ga sebi prodajem kao znak ispoljavanja produhovljenosti i umetničke duše) , okrenem gomili ledja i kljuckam dalje po slovcima i uspomenama, emocijama i ko zna čemu sve još.

Ovaj mesec je vreme ….. čega? Svaki mesec, svaki dan, svaki uzdah su vreme nečega.

Uzimam u ruke majicu koja miriše na dim tudjih cigareta (ja sam svoje davno izbacila iz upotrebe), na neke mladalačke snove i nezgrapnosti zbunjenih emocija, na razigrane žice violine i osmeh prosut po dirkama pianina. Ja se stvarno izvinjavam što to moram reći, ali lepo me ispod dijafragme boli koliko lutamo, mučimo sebe i druge, slikamo žudnjom umesto ispunjenjem i gubimo trag u netragu, jer ne verujemo putokazima, opčinjeni fikcijom da sve mora biti laž i bol, jer su to jedini dokazi d aje istinito.

Okrećem se vrtoglavom brzinom u svetu začaranih ogledala. Svako od njih sadrži po komadić moje duše, marljivo ih skupljam i pitam se kolika je. Koje je to prostranstvo sibirskih stepa, svih okeana i onog puta do zvezda i nazad, koji volimo da pomenemo kad govorimo o ljubavi i ima li uopšte granice ? Liči ovo na onu scenu iz „Nevena“ pitam se, pitam se

Prišla sam proteklih dana blizu nekim idolima mnogih generacija. Mislila sam da im gledam u oči a susrela sam sebe zbunjenu u njihovoj praznini i potrošenosti. Bi mi odjednom žao svih umetnika. I pomislih koliko smo nezahvalni kad ne shvatamo kroz koji pakao prolaze da bi iznjedrili ono što mi posle koristimo ili zloupotrebljavamo, da bi radovali il´mučili sebe, da bi zavodili il´ napuštali druge.

Privatni profa češkog, koji podučava mog klinca još nekim veštinama sem gramatici pitao me je da li bi mali možda hteo u dramsku grupu. Ma nema šanse, rekoh, on sve to kategorički odbija.  Nije to loše, nije to loše – kaže lik. I onako nema normalnih medju glumcima. Začudjeno sam ga gledala. Ma što se čudite. Znate li koliko treba emocija i energije uložiti da budete neko drugi, da živite njegovu priču i osećanja? I onda da presedlate u drugo sedlo. I tako milion puta , na komandu. Kako da, na kraju znate ko ste uopšte. Eh, kao da mi ostali to znamo. Sanjamo,  a onda se bojimo da živimo – zar to nije skoro isto? Ali, bar sve to radimo dobrovoljno, kad i kako mi odlučimo, bez reda i poretka koji nam odredjuju repertoari.

Jedna od srednjih škola koja nam je bila u užem izboru otpala je jer tamo biti uduvan nije out nego in. Umetnici moraju da prekoračuju granice, da forsiraju kreativnost po narudžbini, da hodaju po ivici stalno. Blago nama koji to radimo samo po nekad i samo kada sami odlučimo. I hvala njima koji rasparčavaju svoje duše da bi se mi tim komadićima posle igrali.

Sve u svemu nemam ništa protiv da mi sin postane pravnik, a da se kreativno izražava u slobodno vreme 😀 .

Još svašta sam htela da vam kažem, ali prazne police ormana vrište da je vreme da ih opet popunim, pa odoh da budem malo korisna i praktična. I da  premerim dušu, da vidim koliko komadića još nedostaje. Mada, ko zna šta se desi ako nekad postane kompletna.

Ljubi vas sve Plava Baklava

 

Budjenje

Reči mi nedostaju samo kad želim da ih predam dalje, lepe se za mene skrivaju se, ne žele da odu. Da li grešim što ih ipak odvajam s usana, izvlačim iz duše i puštam u neki taj tudji svet da žive dalje svoj život, pošto sam ih mišlju obeležila?

Vraćam se u realnost ili bar želim da verujem da to činim. Jer,ostaje pitanje gde se realnost nalazi i šta smo mi u njoj a šta je ona u nama. Dodirnula sam granice sanja, ušla sam u sliku, izašla iz nje nekakva drugačija, probudjena. I ne pitamse više, posmatram, upijam, postajem pesak i tečem i ugibam se zajedno s vremenom,mestima i ljudima pred čijim pragom se zaustavim.

I htela bih da napišem, da kažem nešto, ali mi beži priča, uvija se oko mene i u meni poput vetra ili muzike. Ništa od budjenja. Ili se ono ipak već desilo?

Dragi moji, sanjarite u svom životu, ne sanjajte ga. Život je tu da se živi. Spojte se s njim u svojoj vremenskoj ravni. Kažu da je ovo godina medjuljudskih odnosa, mnogo toga  se preispituj i menja.

Ako već niste, posejte neko lepo seme u svom srcu i negujte cvet kad spazite nagoveštaj pupoljka. I ako već niste, počnite da volite sebe, jer niko nikad neće umeti tako da vas voli kako to možete umeti vi sami. Zato, ako vam se čini da uzalud čekate pravu ljubav, verujte da je to istina, da neki delić nedostaje jer ste ga sebi oduzeli, misleći da vas kompletiraju drugi i da nije lepo voleti samog sebe. Medjutim, istina je drugačija: niko nas ne može voleti onako kako je nama potrebno da se kompletiramo, a i mi, okrnjeni ne možemo lepo voleti druge. Zaokruženi ljubavlju svaku dalju ljubav smatramo darom i ne tražimo od nje da krpi naše rupe. I volimo bezuslovno.

Učite decu da vole sebe, da stanu svakog jutra pred ogledalo i obraduju se svom liku, požele mu dobar dan pun radosti.

Učite sebe da ne možete menjati druge ali možete promeniti ceo svet menjajući sebe.

Savladajte veštinu dodirivanja sopstvene duše, umesto bežanja od nje. Naučite da vidate svoje rane, ne zatvarajte oči pred njima. Neće ne manje boleti ako se pravite da ih ne vidite.

Vežbajte izgovaranje reči: volim te, oprosti, hvala i osetite njihov eho svakim damarom.

Ne sudite i ne osudjujte prebrzo, jer niko, pa ni mi sami, nije sasvim dobar ni sasvim loš.

Nikad nije previše kasno a ni dovoljno rano za budjenje.