Probudjena

Probudjena. Posmatrala je zvuk ove reči na dijagramu vibracija. Pokazivao je visoku dinamiku, zavidan stepen elastičnosti, ali kao da sama reč nije imala nikakve veze sa njom. Kako da prepozna to stanje, pitala se. Vreme umivanja je bilo davna prošlost. Listala je staru požutelu slikovnicu tražeći sliku devojčice u čudesno tankoj žutoj majici s ispruženim dlanovima u kojima se, u namreškanoj vodi,  ogledala svetlost jutra. Pisalo je da je voda bila kristalno čista i hladna, da je osvežavala oči i lice i odnosila sobom poslednje tragove sna i pospanosti. Zatvorila je oči u pokušaju da vizuelizuje osećaj iz knjige, ali nije išlo. Bio je previše nedokučiv i nepoznat. Vodu nikada nije ni videla, ni dodirnula.

Uzdahnuvši, izvukla je u prostor pred sobom još par reči, da se njima malo poigra. Znala im je značenja, a kako i ne bi kad knjigu proučava od svoje pete godine. Kroz koju god dimenziju da se kretala, uvek je nosila sa sobom, bila je njeno malo tajno sidro, nerazumljivo mnogima. U trenucima čudnog osećanja nalik potištenosti (tako su tu vibraciju katalogizovali), emitovala je oko sebe slike Susreta i oblikovala ih u lebdeće utočište u kom bi satima plutala medjuprostorom, neprobudjena ili, kako knjige kažu „izmedju jave i sna“ . Činilo joj se da je život nekada bio jednostaviji, jasniji, linije osećaja su bile oštre i glasne, pa je čovek lako prepoznavao emocionalne stranputice. Sad se sve prelivalo u maglinama i samo neko ko je posedovao sećanja slična njenom na Susret i još par epizoda, mogao je da uspešno prepoznaje razlike.

Razmišljajući tako, igrala se rečima. Podizala ih je sa stranica knjige, uvećavala, naduvavala, bojila, činila prozračnim i ugibala ih oko sebe, menjajući im vibraciju. Odevala se u njih, priljubljivala ih na kožu i kosu, krila medju trepavice,  u očekivanju dostizanja blagozvučja. Muzika je bila ono što je održavalo u ovim danima ništavila. Nije bilo lako stvoriti je, ali bar se nečime zabavljala, u vremenu pre Promena. Radovala se svakom rodjenom tonu, koji bi zatim umnožavala i prekrajala i kombinovala sa ostalima. I tada, tada bi se osetila konačno PROBUDJENA.

Dobro jutro vam želi Plava Baklava

 

Priča za laku noć

  • Ne  možeš tako seći tišinu. Krvariće. Čekaj da ti pomognem.

Pažljivo joj je vodio ruku kroz prostor koji se uvijao i vibrirao pod pritiskom sekača. Popuštala mu je koncetracija pod uticajem topline njene kože. Osećao ju je čak i kroz debele slojeve zaštitnih rukavica. Ili ga je, možda, ošamućivao miris njene kose, tako blizu njegovog lica. Da nisu oboje imali kacige, dodirnule bi im se kože. Zadrhtao je i od same pomisli. Nije bio siguran da li bi podneo taj osećaj. Znao je za njega iz starih knjiga. Tamo je bio dosta detaljno opisan, tako da je bio siguran da bi ga odmah prepoznao. Ali, kacige su bile tu. Dodir je mogao i dalje samo da zamišlja.

Tiha, stajala je pred zidom tišine. Nije razumela. O kakvom sečenju i krvarenju joj je govorio? Htela je samo da ga dodirne i da se uveri može li vrh prsta proći na drugu stranu ili ga samo ugnuti. Rekli su joj davno još, kad je bila mala (valjda je to bila ona) da se dešavaju čuda kad uspeš prstom da prodješ kroz zid tišine, da se tada pomešaju misli i stvore divne geometrijske slike, nemirne i dinamične poput njenog daha. Taj sekač koji joj je stavio u ruku bio joj je neprijatan i tudj. Da li je lagao kad je tvrdio da tako tišinu sečenje manje boli?

Prvi put je od njega čula teoriju da je tišina živa. Rekao joj je još da postaje opasna ako joj se ne daje redovna porcija ritma misli. Ume da se pretvara u ledeni zid i u hladni okov srca. Ako boravi duže u neposrednoj blizini čoveka, izaziva trajno atrofiranje izvora topline koje ima za direktnu posledicu udaljavanje od ličnih zvezda i zaboravljanje njihovog jezika i muzike. Bojala se toga. Nije želela da doživi. Nije želela još mnogo toga. A ponešto jeste. Zamislila se. Ima li više želja ili neželja? Čudno, nije umela da izbroji.

Gledala je liniju njegovih obrva  kroz svoju i njegovu kacigu. Pokušala je da pronadje sjaj u oku. Pretežak zadatak u ovakvim uslovima. Odsjaj noći lomio joj se pred pogledom, krivio je oblike, ugibao ih. Podigla je levu ruku, onu koju nije držao. Pogledala desnu, njegove prste u rukavici preko njenih. Nije osećala ništa. Previše slojeva. Nije to dobro. Da, naravno,mogla je da pribegne vizuelizaciji, svi su bili vešti u tome. Tako bi, ako poželi, osećala pod vrhovima prstiju i pulsiranje vene koju mu je nazirala na slepoočnici, ako bi htela. Ali nije htela to.

  • Molim te, pusti mi ruku.

Lagano ga je, iznenadjenog, odgurnula. Polako, prst po prst,skinula je tešku rukavicu sa svoje desne ruke. Zagledala se u oslobodjene bele prste kao da ih vidi prvi put. A bilo je bar treći, četvrti, jer je ponekad, krišom i ranije skidala rukavice. Ali, tada je to bilo tajno, da je ne vidi niko.

Zaprepašćeno je gledao njene spore ali odlučne pokrete, pa zatim igru belih oslobodjenih prstiju. Prestao je da vizuelizuje, toliko ga je prizor oslobodjene ruke fascinirao. Uplašio se, previše je to slobode, previše slobode a deluje tako lako, tako slatko, tako postizljivo, tako moguće.

Zid tišine je počeo da se menja. Vibracije su se ubrzale i izazivale izrazita ugibanja. Na krajevima su se pojavile boje. Bio je jako uplašen, sve je to znao samo iz stručne literature. Ples njenih prstiju je i dalje trajao, sad je već oslobodila i levu ruku i pružala ih je obe nekud ka beznadju koje se naziralo iznad njih. Nije volela beznadje, smatrala ga je suvišnim, nepotrebnim, turobnim i smišljeno zastrašujućim. Taj ko ga je tu postavio nije bio dobronameran. Ali, nije još otkrila način kako da ga skloni sasvim. Uspevala je samo da ga zakloni svojim trepavicama, kad bi sklopila oči i unutar njih otvorila celo plavo nebo.

Premestila je pogled ka njegovom licu, nasmešila se kad je u njegovim očima prepoznala strah i odbijanje. Nežno, nečujno vrhovima prstiju je prešla po njegovoj kacigi kao da mu miluje lice. Nem, skoro je prestao da diše. U glavi mu je pulsirao znak za uzbunu. Nešto nije bilo u redu, ovo sve je ličilo na sreću, ali zna se da je sreća mit, ona se ljudima ne dešava. Strah je rastao sa spoznajom da njene konture blede, nestajala je delić po delić, rasipala se u svetlosti. U očajanju je shvatio da je na milisekundu poželeo da je nema, da pobegne od nje. Zaboravio je u toj milisekundi na snagu želje i misli. Ogorčeno je sebi rekao: ma neka, i nije bila neka, puna je mana i sasvim nesavršena. I drska, skida samo tako rukavice, ko zna šta bi joj sledeće palo na pamet. Sad je već bio ljut, povredjen, ubedjen da je dobro što su je njegove misli dezintegrisale. Nije joj tu bilo mesto.

Delići su lebdeli u medjuprostoru formiranom savijenim zidom tišine. Tražili su se i spajali opet, jedan po jedan. Prvo se sastavio osmeh. I misao.

  • Nema veze što će sad da boli i da traje. Vredelo je. Sresti pogled na tren. Sad je mrak manje mračan i tišina manje teška. Ponela sam malo sjaja iz očiju da mi se nadje ako ne uspem da se sakrijem u suzu. Neki trenuci dovoljni su za večnost

Te noći su opet pevale zvezde. Samo, nije bilo nikog da ih čuje jer njihova pesma postaje čujna tek kad je slušaju najmanje dvoje koji veruju u sreću.

Laku noć svim zvezdoljupcima želi Plava Baklava

Put kao cilj

I o tome puno razmišljam, posebno što sam samu sebe uhvatila poslednjih godina da neke ciljeve postavljam samo zbog puta koji osmislim da vodi do njih. Lepota puta postane tako zanosna, otkrivanje svih nepoznanica koje se sa svakim korakom otvaraju, osvajanje svakog zlatnog zraka koji prosvetli dušu, da je cilj tu samo blaga smernica, da bi se izbeglo apsolutno rasplinjavanje.

Češljala sam proteklih dana neka davna sećanja i sa zaprepašćenjem zaključila da se nekako sve poslagalo da su najlepša ona na put. Cilj je ostajao u njihovoj dubokoj senci. Da, baš kako bi Suton rekao: neki CD, i put …. i put … i put … . Jedan od mojih omiljenih filmova je češki “ Jízda“ (Vožnja) . Put koji samom sebi postaje svrha. Kao život. Kao naše postojanje. Kao jedino što ima smisla, jer cilj je budućnost do koje ko zna da li ćemo stići. Putovanje je jedino što imamo, ono se dešava upravo sad, dok se spušta januarska noć koja miriše na toplo ćebe i teške kapke i maštanje i nekakvu tihu lenjost.

Možda je tu tajna stvarne sreće, pa i ljubavi. Uživati u putovanju, bez zastrašivanja sebe i drugih ciljem, jer mnogi se cilja boje i onoga što će biti ako kojim slučajem stignu do njega. Mnogi umiru od straha da neće umeti da budu srećni. Ili od straha da će sreća izgledati drugačije nego što su je izmaštali. Nečiji strah bude toliki da čak probaju da odrede prevozna sredstva i pejzaže na putu i tako uspešno uplaše sebe same i sreću baš kad počne stidljivo da im se radja.

Zašto su srećni srećni? Pa ne mozgaju ljudi nepotrebno. Obuju cipele, vežu pertle, stave pakovanje papirnih maramica u džep, i pevušeći neki omiljeni refren krenu na put. Putuju. I srećni su. I zaprepaste se kad ih pitate kako im to polazi za rukom. I kako ih ne ljuti ako je put nekad izlokan, i krivudav, i bez oznaka pa malo zalutaju. Zbunjeni su jer ni ne znaju da bi mogli da stanu i misle se i vraćaju i odustanu od … puta. Zbunjeni su i zato što im nije palo na pamet da bi mogli da očekuju da put bude uvek prav i čist i bez prepreka.

Ako sam se jednom saplela, ne znači da ću opet (pod uslovom da namerno samoj sebi ne postavim istu prepreku ili nogu). Deca to znaju najbolje. Sećam se, kad sam učila da vozim rolšue. Nedostatak iskustva činio me je imunom na strah. Kasnije, taj imunitet mora da se vežba jer je ljudsko biće kukavičko po prirodi pa pri pomisli na neki napor ili bol radije beži u sigurnost nečinjenja ili je, pa opet, toliki ljubitelj bola da namerno sapliće svaku priliku za srećom. Dakle, učila sam da vozim rolšue. Po hrapavom asfaltu, golih nogu, jer leto je bilo toplo kao sva ona iz sećanja na detinjstvo. Toliko sam tog leta padala i drala kolena da su me roditelji lagali da me carinici neće s tako ranjavim nogama pustiti preko granice 🙂 . Te jeseni mi je najomiljenije bilo kad drugar iz ulice vozi svoj bicikl najbrže što može, a ja se držim za korpu pozadi i uživam u vožnji, krivudanjima, preskakanjima rupa, naglim skretanjima. Ko bi tad još mislio na ona ranjava kolena 🙂 .

Dese se nekad i drugačija deca, deca koja su naučena strahu od rodjenja. Deca koja su zatvorena u stege najpre tudjih pa svojih strahova oduvek. I potrči takvo dete, jer ljubav ka igri je ostala da tinja negde duboko u duši. I saplete se, padne pravo na lice, a ručice ostanu negde pozadi. Strah je ubio instikte. I netrčanje. Ko ne trči i ne pada, taj ni nema impuls da pruži ruke pred sebe da amortizuju udarac, ali ni ne poznaje lepotu vetra na znojavom čelu, i slatkog umora uvežbanih mišića.

Kad malo bolje razmislim, tajne življenja i voljenja su svuda oko nas. Na skijanju smo prvo učili kako se pada i kako se ustaje 🙂 . Zatim i kako se koči. I kako se strah ostavlja negde daleko iza sebe. Koliko se života nije desilo jer je vreme i snagu i radost pojeo strah.

A nije nas Bog za strah stvorio. Ni za cilj. Stvorio nas je za put, jer samo put zaista postoji.

PS: Malo je nezgodno što kao da vlada hronična nestašica adekvatnih saputnika 🙂

Pravi put

Čitam malopre o kineskom radniku koji je pošao kući na proslavu Kineske nove godine. Sve to ne bi bilo čudno da nije pošao na bicikli, i da njegov dom nije udaljen od mesta rada 1.700 km i da nije saznao od policajaca posle 500 km da ide u suprotnom smeru. Pomislih: nije dovoljno samo sebi postaviti cilj, dobro je povremeno proveravati i put kojim se ide jer neki putevi nas samo još više udaljavaju od cilja a da toga nismo ni svesni.

Razmišljam još i nekako ovako … čovek je 500 km vrteo pedale, po auto putu, mali kineski vanzemaljac. Zaustavili su ga policajci da mu kažu da na auto put biciklista ne sme i sažalili se kad su shvatili koliko je jadničak zalutao, kupili mu voznu kartu i otpremili ga na ispravnu stranu.

Razmišljam dalje … moglo je svašta tu da bude. Mogao je mučenik da se vozi regionalnim putevima, obuzet svojim ciljem, ne primećujući putokaze (a možda ni ne ume da ih prepozna, možda se nikada na mapi nije zagledao u put kojim treba da ide), ne razgovarajući ni sa kim, jer zašto bi kad on svoj cilj zna a ubedjen je da poznaje i put. Mogao je tako da vrti pedale danima, nedeljama, mesecima, tužan sve tužniji, umoran, sve umorniji i sve sigurniji da njegov cilj možda više ni ne postoji.

Onda bi možda bio i malo ogorčen, pa malo ljut. Možda bi jednog dana posumnjao i da su drugi neki ljudi namerno srušili ili sakrili njegovo mesto ili premestili put. Onda bi zaključio da je to zato što sreća pripada drugima. I ko zna šta sve još. Možda bi se, obeshrabren, jednog dana zaustavio, seo u prašinu pored puta uz, sad već stari prašnjavi bicikl, spustio umorno lice u dlanove, ošamućen pomišlju da možda roditeljski dom ka kome hita ni ne postoji, da ga je izmislio, izmaštao, da se on sam možda nikada nije ni rodio i da je ova scena pored puta ko zna čiji san.

Ili bi se u nekom usputnom mestu oženio tihom slučajnom Kineskinjom, koja nije neki poznavalac geografije ni puteva, izrodili bi tu i tamo jedno-dvoje dece i nikada ne bi pričali o tome kuda je on to, na samom početku prošlosti, krenuo vrteći pedale. Ne bi pričali jer zašto bi on sa bilo kim podelio svoje želje i snove i strahove još pre nego što ih spali u pepeo, rastrzan sumnjom da li sreća uopšte postoji, da li on ima pravo na nju, da li … da li… da li…. A tamo negde, neki bi uzalud čekali, vremenom ubedjeni da je zaboravio, nemajući kud ni pismo da pošalju. I svi bi mislili da je tu neko bio pogrešan.

A tako je malo bilo potrebno … tako malo da se prepozna pravi put.

Malo zamišljena Plava Baklava

 

Program mog kompjutera

Ceo stan je večeras pre dve večeri mirisao na dizano testo. S vrata me je napao miris kvasca i očekivanja. Mali me je pogledao očima punim nade:

  • Mama, hoćemo sad da pečemo pletenicu?

Taj pogled nije prečest kod današnjih tinejdžera, pa kad ga spazim, odmah upotrebim mrežicu, onu za rakove i leptirove, da upecam tračak želje i interesovanja, i prestaje da biva važno to što je ponoć bliže nego vreme popodnevnog čaja. Ma šta mari, praznici su i noć je mlada. Pletem pletenice od nemirnog testa, igra se žmurke s mojim prstima i bezobrazno ih zapliće kud ja neću.

Da li je sve to uopšte važno? Jelka, lampice, slutnja nekih poklona za koji dan (tako je to kod nas kojima komercijalu odradjuje Deda Mraz), iščekivanje, decembarska kiša, i na kraju – sunce umesto snega. Miris praznične pletenice potiskivao je brzo miris kvasca i dizanog testa. Kao jedina konstanta trajao je samo miris borovih iglica. Dobro je kad imamo neke konstante, mislimo tada da se manje bojimo.

A bojimo se u današnje vreme valjda svega, ponajviše sebe. Pa se skrivamo. Igramo žmurke. Bežimo od sreće. I još više od mira u duši. Ili bar mnogi od nas. I programiramo. Veš mašinu, mašinu za pranje sudova, sat na telefonu da nas budi, kalendar da nas podseća na rodjendane dragih ljudi i godišnjice smrti onih koji medju nama više nisu. Zato mi gajimo cvrčke. Oni se ne daju naprogramirati. Cvrče kad im se hoće, ćute kad oni tako isplaniraju. Ako želim da uživam u cvrčanju (a zato ih i imamo, priznajem pošteno), nema mi druge no da se probudim recimo tu negde oko 2, kad se njima najviše svidja da se raspevaju i imitiraju leto.

Grizem donju usnu istrajno, mada se trudim da ne bude i prejako, u pokušaju da savladam potrebu gledanja na sat i požurivanja omladinca s kasnim doručkom. Šta ima veze što će nam pobeći sunce i što je prošao još jedan termin za klizanje. Kao da nisam u medjuvremenu uživala u neplaniranoj jutarnjoj kafi s drugarom i muzici koja se divno slaže s tragovima mraza po granama i automobilima i finom prašinom od prah šećera koja je ostala od sinoć zalepljena na nepcima, duši, kosi i u prorezima izmedju parketa.

Danima radim na tome da pokvarim program svog kompjutera. Dobro mi ide. Ne javljam se na telefon, ponajviše jer ga ne čujem zbog slušalica od kojih se ne odvajam. Još samo psa da isključim, jer nemilice laje i skače po meni svaki put kad se oglasi zvono kod vrata. S dragim ljudima komuniciram telepatski i onda uživam u zajedničkom smehu i nesmehu u nekim kutcima obojenim mirisom vina i cimeta.

Hodale smo u kasnim večernjim satima kroz park zarobljen izmedju dve prometne ulice u centru. Dah se oblikovao u reči koje su se otkidale s njenih usana dok mi je čitala divno rodjendansko pismo koje je dobila. Ne, nije bilo ljubavno. Nije ga pisao muškarac. Jeste ga pisala osoba bliska. I mlada, jako mlada. Bilo je zanimljivo slušati tu mladost koja se otvorila, pustila emociju da se prepozna u rečenicama, pronicljivost i duhovitost s kojima je naslikala retrospektivu nekoliko života i traganja. I to je bila ljubav. Počinjala je mekoćom  reči: „Pre 55 godina bio je divan, predivan dan, jer si mi se tada rodila ti, draga moja tetkice“.

Dobro je da postoje ljudi koji rado kvare te razne kompjuterske programe svojim savršenim nesavršenostima. Isključujem zaborevljeni TV i manipluativne reklame. Imam ja novu generaciju cvrčaka, malog belog čupavca, miris borovih iglica, vanilice zalepljene na nepce, fleku na majici od prah-šećera, i blažen osmeh na licu mog usnulog tinejdžera. Dovoljno alata za kvar programa još jednog dosadnog kompjutera 🙂

  • Halo, centrala. Piiiiiiiiiiip. Halo, ima li koga? Halo, ovde je situacija ozbiljna, sve se otima kontroli. Širi se infekcija, ne, nije virus. Lako bismo da je virus, ovo je bakterija…..ljubavitis večnitis … da, da, ispoljava se u raznim oblicima i mutacijama, rezistentan je na sve individualizatore, egoizatore,  neljubavomanije i ostale poznate terapije. Piiiiiiip. Error.

Svima vam program kvari od srca Plava Baklava

 

Kako se završavaju magije

emaesesaesesapipija …..eeeemaaaa-esesaaaa-esesaaaaa-pipija

I tako u krug…jedan prsti, dva prsta, s okretom, bez okreta. I reči koje su generacije devojčica preuzimale jedne od drugih, kao neku tajnu mantru čije značenje je bolje ne otkrivati, da ne bi prestala čerolija.

Pre neki dan, uljuljkani u prazničnu lenjost, odgledasmo klinac i ja „Toma Sojera“. Završava se film, ide odjavna špica, ja smišljam šta bismo mogli dalje da radimo. Kad odjednom prepoznajem ….. emaesesaesesapipija. Nemoguće! Šta će naše lastiš-magične reči u odjavnoj špici filma? Podiže se veo dečjih čarobnih snova i otkriva se jedna sasvim realna postojeća reč. Toliko u stvari obična da mi bi skoro žao zbog prepoznavanja.

eMaIeSeSaIeSeSaIPiPiaI

Čudesna razbrajalica koju smo mantrale pri preskakanju lastiša pretvorila se jednim potezom u odspelovanu MISSISSIPPI. Digla se koprena.

Diže se nešto prečesto u poslednje vreme. I bude mi često žao, baš žao, nekad se i borim da je vežem, zalepim, pa namerno žmurim i odbijam da virim kroz trepavice, u pokušaju da ipak ne vidim šta je ispod nje. Uzalud. Kao kad bih pokušala da bojim nebo u crno, da bi ostala tiha, mirna, skrivajuća noć.

emaesesaesesapipija …..emaesesa ….. emaessssssssssssssssssssssssssssss

I tako …

Lepo krajnjogodišnje veče vam želi Plava Baklava