Omorina nad Radjevinom

Zlato nadolazećeg sumraka prosulo se po vlažnoj lozi te nečujno spuznulo niz lišće umoreno vrelinom umirućeg dana  ka tvrdoj zemlji dvorišta. Svaki milimetar scene pevao je svoju baladu, živeći tren i slaveći sve one nazvane prošlost. Uhvaćeni objektivom i žuljeviti dlanovi, požuteli prsti od duvana i zveket lanca u bunaru postaju romantika za milion dolara. Srce ustreptalo od sećanja, susrevši ponovo sebe samo, paralisano spoznajom prolaznosti više nego ikad zaranja u krišku domaćeg hleba, ispečenog za goste iz daleka i tamo guši jecaj, da se ne vine u prozračno nebo poput preplašene ševe.

Koncentracija tihe prirodne ljubavi je gusta poput  mladog kajmaka u plehanom tanjiriću. Uživam gledajući galopirajuće detinjstvo pored sebe, obuzeto otkrivanjem jednog, za njega nepoznatog sveta.

– Mama, ti si mi pričala kako će mi se vi radovati, kako nas puno vole, kako jedva čekaju da me vide, ali ja nisam imao takav utisak.

– Mili, oni vole drugačije. Manje glasno, ali konkretnije. Oni vole kroz gutljaj mleka ispod pene koje ti je keka dala da piješ, vole kriškom mirišljavog hleba uz podmačak, vole pogledom i mišlju i čokoladom koju ti da nažuljana ruka. Oni te vole tako da ne boli, tako da leči, tako da ostane u tebi i za 100 godina.

U koliko reči se može spakovati jedan savršen trenutak? A u koliko beskraj ljubavi? U koliko mora?

Pričam mu o baki, koje već odavno nema, i slamaricama na kojima smo spavale, koritu u dvorištu, mirisu dunja kraj bunara. Srećna sam što mogu da mu pružim makar tren nalik onima koji meni mame i smeh i suze. Znam da je sve dobro iako drugačije, kad mi kaže:

– Mama, voleo bih opet da dodjem.

Kotrlja se suza niz obraz, lagano i sporo, kao da se umorila. Zahvalno pratim njeno kretanje, srećna što je tu. Dakle, srce nije kamen.

Redjaju se slike pred očima, raznih osmeha, ukradenih trenutaka od prošlosti, stvarajući našu malu večnost u prolaznosti običnih dana. Obojila sam ih pozlatom izuzetnosti, da se bolje pamte, da ih se sećam i u danima kad možda ime svoje ne budem više znala, ni ime dana u koji se budim, da imam prošlost gde odbegla od sadašnjosti mogu srećna da poživim još koji čas.

 

put u radjevinu

 Autor: Plava Baklava

 

 

 

Advertisements

Poznajem te po koraku

Leva … levadesna

Desna …

Ruka prati kretanje noge…

Klizite nogama naizmenično…

Oslobodite petu …

Elastična kolena …

Drži rastojanje …

U stopi smo. Na ravnom kroz nju lagano ritmički klizimo. Pahulje šume medju uznemirenim iglicama četinara. Na nizbrdici nema mnogo izbora: iskorači ili vozi. Šta je veća hrabrost? Strpljivo lagano plužiti niz padinu dok mišići gore od napetosti ili se prepustiti tragu i verovati da na kraju postoji dovoljno ravnice za zaustavljanje? Pismo ili glava? 🙂

Koračala i korake zabeležila: Plava Baklava

A vi? Da li ste koza ili ovca?

Eeee, ako ste pomislili da ću sad da vas zaspem vizijama inspirisanim ko-zna-kakvim horoskopom ko-zna-kog živog ili izumrlog naroda, grdno ste se prevarili. Ništa od toga. Dakle, još imate šansu da zbrišete ili da pročitate ostatak teksta.

Post koji sam juče objavila podsetio me je na prošlu jesen, Bele Karpate i naš boravak na jednoj farmi. Neću sad pisati o oduševljenju mog deteta, kad se našlo medju svim tim životinjama, na dohvat ruke. Neću vam dočaravati novembarske prohladne sate provedene medju kozama, prasićima, konjima, ovcama, kravama. Samo ću napraviti mali osvrt na životinjsko carstvo i nas, ljude.

Prvi put u životu sam jasno shvatila razliku izmedju ovce i koze. Da ne bude opet zabune, znam ja kako koja izgleda, šta koja daje i koje onomatopeje se koriste za dočaravanje njihovog oglašavanja (mada, koliko naroda, toliko onomatopeja). Ono što nisam znala je: kako se ponašaju u životu, pri susretu s nepoznatim, kakva im je moć navikavanja, odnos prema izazovu. Posle  druženja s njima, moram priznati da mi je drago što uvidjam da sam koza. 🙂

Naši domaćini gaje pretežno kamerunske koze. Divne, slatke, druželjubive, radoznale, kako to već koze umeju da budu.

Scena 1: Primičemo se ogradjenom prostoru u kom borave samo kozice. Registruju nas, posmatraju bistrim znatiželjnim pogledom, oprezno prilaze ogradi, iščekuju. Znaju da su dovoljno brze i spretne da potrče dvesta iz mesta u suprotnom smeru od eventualne opasnosti. Ulazimo medju njih. Još uvek su na bezbednom odstojanju, lagano nakrivljenih glava u stranu, skupljenih obrva 🙂 .

Pružamo ruke s komadima suvih kifli. Šire im se nozdrve, neznatno istežu vratovi u našem smeru. Čekaju. Bacamo komade kifli pred njih. Prilaze, njuše, jedu. Ponovo pružamo ruke. Prve radoznalice prilaze, otimaju nam hranu. Sad su već shvatile da smo prijatelji.

Scena druga: Koze se penju po nama za zalogajem koji podižemo iznad glave. Pronalaze skrivenu kesu, pokušavaju da prodru u nju. Baklavče ciči od radosti, dok trče za njim u neobuzdanoj igri i lovu na zalogaj. Sve su odjednom tu, da se maze i umiljavaju. Pri svakom sledećem dolasku zbijaju se uz ogradu da nas pozdrave i budu što bliže, kad opet udjemo medju njih.

Scena treća: Ograda koja nas odvaja od ovaca medju kojima je i desetak koza. Pružamo ruke kroz ogradu, vabimo ih. Ovce zbijaju svoje redove, nazire se panika u očima. Kozice lagano prilaze, za koji tren jedu nam iz ruku, dozvoljavaju da ih milujemo. Od vlasnice farme saznajemo da  koze medju ovcama glume mirovne snage, jer se inače ovce medjusobno svadjaju, sukobljavaju i povredjuju se. Dakle, koza mu dodje kao organ reda i mira 🙂 .

Scena četvrta: Ulazimo medju ovce s kojima su samo dve koze. Stado se povlači uz ogradu što dalje od nas. Pogledi su tupi, preplašeni. Žele da odemo. Izdvaja se bela kozica i kreće ka nama. Staje na bezbednom odstojanju i čeka. Ponavljamo već naučen manevar. Uskoro nam jede iz ruke. Ovce i dalje stoje zbijene na istom mestu. Krećemo ka njima i tu nastaje panika. Srljaju u  sumanuti kolektivni stampedo. Trče u krug po ograničenom prostoru, zbijene u grupi, skačući jedna preko druge. Kud jedna, tud sve. Tužna i zastrašujuća scena. Pomilovasmo belu kozicu još jednom i odlazimo, žao mi prestravljenih životinja.

Scena peta: Sedim u toploj sobi, gledam fotografije i razmišljam koliko životinjski i ljudski svet liče. O kravama i konjima možda neki drugi put. Za danas je dosta. Odoh da se radujem što sam ipak više koza. A vi? Kom se carstvu priklanjate?

Autor: Plava Baklava

 

Tragovi u pesku – Specifična težina uspomena

Nehumanost avio-kompanija najviše dolazi do izražaja pri povratcima s letovanja. Koliko šolja s duhovitim ili romantičnim natpisima, svećnjaka, sobnih fontana, koliko kilograma kamenja i školjki ostaje nepreseljeno u naše domove, da tamo skupljaju prašinu i greju nam sećanjima zimske dane. Koliko svih tih blaga moramo da ostavimo tamo gde budu otkrivena, samo zato što je neko odlučio da je vreme krize, te osim svodjenja obroka u avionu na mini-kiflu sa šunkom treba skresati i težinu prtljaga. Pet kila po čoveku manje. Brzopotezna dijeta.

Da li su toliko teške uspomene, koje bismo poklonili sebi i drugima? Imaju li emocije specifičnu težinu?  Hoće li nam zime bez njih biti hladnije, noći na stalnoj adresi manje mirisne? Ko je dobio ovlašćenja da proceni i propiše koliko njih nam treba a šta je tu, u koferu i danima koji slede prost višak? Ili, u skladu s našim garantovanim ljudskim pravom na slobodni izbor, luxuz za koji ćemo extra doplatiti recimo pola cene low-cost povratne karte ?

Da li će nam vremenom propisati broj fotografija koje smemo poneti nazad u realnost? Hoće li neko izmisliti uspomenometar, koji će proveravati da nismo preterali s pakovanjem divnih trenutaka za prozaičnije večeri i zore od tih koje proživljavamo u nekim zvezdanim daljinama?

Eeee, pa uprkos svemu, spremila sam se da švercujem u ručnom prtljagu odabrano kamenje i ostatke nenaseljenih školjki, u pokušaju da od njih u bazi-oazi sastavim pejzaže naših uspomena. I, ispostavilo se da Grci imaju dušu. I razumevanje za koji kilogram emocija pride. Dok im neko ne propiše da moraju biti i tu dosledniji, a nama ne proda još jednu reklamu: letite brže i više , neopterećeni viškom sećanja. Njima jedno veliko: σας ευχαριστώ a svima nama: welcome to reality.

Svoja previranja podelila s vama: Plava Baklava

 Autor fotografije: Plava Baklava

Tragovi u pesku – Nije svako „sutra“ „malo sutra“

Na letovanje poneti zmaja!!!!!!

PONETIZMAJAPONETIZMAJAPONETIZMAJAPONETIZMAJAPONETIZ

MAJAPONETIZMAJAPONETIZMAJAPONETIZMAJA itd….

Ovoj temi ću se vratiti još u nekom od peščanih tumaranja, ali sad imam nešto sasvim drugo na umu.

Nekog dana pred kraj, našli smo zmaja. Bilo je to u tom času u kategoriji: možda. Momak u zabačenoj knjižari u gradiću, što bih ja rekla s ljubavlju, „van staze slonove“ (u prevodu: utabanih trasa turista) izgovori čarobnu reč „SUTRA“ posle kratkog i meni apsolutno nerazumljivog telefonskog razgovora, s obećavajućim osmehom i klimanjem glave.

SUTRA, malo sutra, zítra, tomorrow, αύριο, bihar, matí, manana, bukas, morgen (* divna varijacija na malo sutra = malo morgen, pri tom „malo“ u nemačkom ne znači ništa, ali u španskom je to loš) , holnap, rytoj, demen, i zanimljivost – google translator tvrdi da reč SUTRA ne postoji u urdu jeziku. Malo van teme, ali kako li žive ljudi koji nemaju u svom rečniku SUTRA? Da li su zaista savladali veštinu bitisanja u sadašnjem trenutku ili žive tradicionalno i višegeneracijski u apsolutnom beznadju i stanju predaje?

Da se vratim ja našoj knjižari, predusretljivom Grku s lepim osmehom. Sutra, nekad, posle 10:00, možda oko podne, možda i kasnije. Sleganje ramenima. Smejem se. Vremenska odrednica jako precizna. Česi odmahuju rukom na sva „sutra“ južnjačkih naroda, liči im to na izbegavanje i unapred odustaju. Ali, ja poverovah.

Dolazimo u istu zabačenu knjižaricu u trenutku kad je sutra već uveliko bilo danas i ne bi ni 10:00 a ni podne a ni baš kasnije (kao u priči koju pamtim iz detinjstva: ni gola, ni peške, ni na prevoznom sredstvu, ali o tome možda drugi put). Nema momka s osmehom, ali je tu gazda kog pamtim iz nekih ranijih godina. Objašnjavam mu na nekom radobi engleskom, on odgovara na još ludjoj varijanti pomenutog jezika. Opet telefoniranje, lampica nad glavom, KLIK, ključevi riznice i poziv da ga sledimo u tajne odaje gde skrivaju zmajeve za ludake našeg ranga :-). Biramo, radujemo se, potvrdjujem da je to baš to što želimo, pitam za kanap, zahvaljujem. Ritualno iznošenje zmaja na svetlost dana je zaista zasluživalo posebnu pažnju. U medjuvremenu stiže i Osmeh, i tročlani stručni tim posvećuje se raspakivanju i pripremama našeg letača. Ostavljamo ih da uživaju u tome naredna dva sata i odlazimo u pohode do lokalne znamenitosti: krsta i vidikovca. Znate ono: grad na dlanu i slično.

Gospodin zmaj nas je dočekao doteran, s čvrsto privezanim žutim kanapom, u pripravnosti. Ja sam se ponovo uverila da često ipak važi: strpljiv-spašen (a možda i „lepa reč … itd…itd…“ znate već), i da sutra nije „malo sutra“ kod ljudi koji znaju šta je reč. I da se o ljudima olako sudi, posebno kad odlučiš da budeš samo turista, koji se kreće utabanom stazom slonova u svakom smislu.

 Svoja previranja podelila s vama: Plava Baklava

PS: Video gledate i muziku slušate na sopstvenu odgovornost. Osim značenja naslova nemam pojma o čemu se peva, ali lepo zvuči, te ja uživam svakako, i ovako bez dublje analize 🙂 .

Tragovi u pesku – Paralelne realnosti

Ono što je nekima patetični kič, drugima je surova realnost. Brodica, mestimično još uvek plava na istrajnoj belini, udaljava se ka horizontu. Još jedan dan neizvesnosti gasi iskru u umornom oku. Koliko vetrova se potpisalo na borama izbrazdanom licu?

– Nećeš valjda kupiti tu glupost? – pita je s neskrivenim prezirom u glasu, dok ona dodiruje nežno plavo-bele barke na postolju od školjki.

Stotinjak metara dalje, otrgnut iz slike, tiho i nikim ispraćen on  isplovljava ka pučini, beži mu pogled u nebo, pogled u more, i zakači se najzad negde na horizontu, kao mokra čarapa bačena na žicu da se suši. Brunda motor, turisti mašu ručicama, fotografišu, rastaču se u osećaju da su upravo ugledali nešto posebno, a on, on se samo misli šta će večeras biti u mreži.

Proklete paralelne realnosti, različiti uglovi gledanja, individualni filmovi koji se odmotavaju u istom trenu na istom mestu s najneobičnijim tačkama dodira.

Svoja previranja podelila s vama: Plava Baklava