Odškrinuta vrata (nastaviće se)

Rastanak me je boleo. Tako to s rastancima biva. Danima sam se borila sa suzama, znale su da me probude iz sna. Praznina, ledena tiha praznina i neopozivost opraštanja ranjavala je dušu stalno iznova, jer ljubav je još uvek bila živa. Nisam verovala da bih mogla biti spremna za novu priču, novu emociju, razum je govorio: ne, radije više ne. Dosta je bilo, vreme je za mirno more.

Razmišljam sada o tome i još sam zbunjena brzinom susreta i snagom odluke. Jedan pogled bio je dovoljan da se rodi: možda. Sedela sam zagledana u fotografiju i tonula u more miline najotvorenijeg pogleda koji sam susrela u poslednjih nekoliko godina. Život režira neke susrete, a one ostale režiraju ljudi. Kroz snežno sunčano jutro vozili smo se ekipno, predstojao je važan susret.

Neke ljubavi dugo se kuju, a neke se dese na prvi pogled. Ove druge pokrenu munjevitu lavinu dešavanja i najverovatnije izazovu neko magično stanje hipnoze, kratkotrajnog pomračenja uma. Nakon budjenja čovek shvati da je sve rešeno, više se ništa ne pita i jedino što može da učini je da prihvati plimu nežnosti i topline.

Par dana je bilo dovoljno da njegovo mazno umiljavanje postane začin bez kog jutro ne može da svane. Iznenadjuje me brzina kojom smo prihvatili njegovu prisutnost, i sve je kao da je oduvek bio tu. Toleriše i ignoriše povremeno brkanje imena, prekratko je vreme da bi se odmah iskorenila baš svaka navika. Nije mu važno, jer zna da je sva ljubav sada samo njemu namenjena. Strpljivo čeka da svako odradi svoje obaveze, povremeno me izazove samo na par trenutaka nežnosti, da bi tako ostatak dana postao podnošljiviji. Čemu žurba kad imamo svo slobodno vreme ovog sveta samo za igru i uživanje.

Dobro je, o tako je dobro kad ostavimo ljubavima u našim životima makar odškrinuta vrata 🙂

Otkucaji misli

Kreneš. Nogu pred nogu, udisaj po udisaj.  I sve teče, čak i kad nećeš. Prestaneš da brojiš. Oprostiš, pre svega sebi. I to ponoviš toliko puta koliko je potrebno do izlečenja. Počneš da zahvaljuješ. I šta dalje?

Klapće tastatura u ritmu otkucaja misli. Nekome su one otrov, nekome blagoslov. Nekome opasnost, nekome izazov. Nekome samo zrnca maka razvejana vetrom kroz sunčano jutro. A nekome putokaz ka čistom bitisanju, oslobodjenjom od njih.

Plava Baklava

Zimske noći

Hodam na prstima po naličju noći. Utišavam se da ne bi muzika u mojim očima probudila slučajne prolaznike iz njihovih balada. Crtam korakom praskozorje izmedju pahulja. Reka hladnija od tamnog asfalta zadržava dah ispod mosta po kom koračam, obučena u san i setu i pesmu i smeh. Skupljam pahulje pogledom i trepavicama, dodirujem dahom oblake.

I znam – volim zimu. Utapam se u sve te slojeve propletenih mekoća naslaganih na dušu i telo. I kad koračam, tonem do neba i još malo dalje.

Počinje još jedan dan, radja se iz mirisa cimeta i nekog bdenja.

Mirne snove vam želi Plava Baklava

Nedodirljivo

Pažljivo sam pokupila tih nekoliko svilenih reči, skoro ih nedodirujući i ne dišući da ne bih oštetila čarobni prah leptirovih krila. Tako i dalje zvone u noći, poput raspevanih zvezda. Mirišu opojnošću otkrivanja postojanja. Skrivene od ostvarenja čuvaju svoju muziku za neke šetnje izmedju oblaka. Plutam medju njima bez pogleda, jer horizont je nestao.

Ostade samo dubina, a u nju se ne mora gledati, ona se oseća, ona se živi kroz ritam srca i Bossa nove , kroz gutljaj kafe dok putuje od ivice šolje, preko usana sve dalje i dublje, kroz slike bez misli, jer misao bude preslaba da pojmi sveobuhvatno a slika neostvarenog prejaka da se misao pred njom ne bi raspala u milion nesuvislih bulaznjenja.

Ne znam u šta da tih par svilenih reči, koje mirišu još i na neka budjenja i imaju ritam neodšetanih koraka, ne znam u šta da ih sakrijem od sebe same. Jer,malo se pribojavam, potrošiću ih, pohabaću ih, izlizaću ih ako ih stalno budem uzimala, obrtala, okretala, dodirivala, provlačila kroz potku misli, poput zlatnih niti, utkivala u tišinu svakodnevne buke haosa. Da, sigurno će se malo te svile kroz pogled provući i ugnezditi se negde ispod trepavica, poput labudova koji više ne lete na jug. Par zrna ću staviti u dno zaborava, da tamo mirišu na sva buduća proleća. I još po neku mrvu bih pod kožu stavila, da mi budu večna toplina i po malo navigacija ka sebi samoj, skoro zaboravljenoj i ponovo otkrivenoj kroz njih.

Neki vozovi noćas su špartali kroz moje snove. Oni koji se čekaju i nikako ne dolaze, dok čekanje traje. I oni drugi, koji nas iznenade dolaskom bez reda vožnje. Stajala sam na peronu s osećajem konačnosti. Pa ipak, voz je došao, iznenada, bez najave. Putovala sam bez kofera, samo s par svilenih reči, pažljivo složenih u  damare, i dlanove hladne od nervoze.

Ne, ne smem ih parčati na mrve. Nežne i svilene predajem ih dubini, da mi se iz nje odjek vraća u svakom trenu kad se osetim slaba ili previše jaka, da me vraćaju sebi onoj skoro zaboravljenoj i listaju slike bez misli,  što idu pravo iz srca. I same će tako postati dubina s mirisom patine i nedoživljenih uspomena, meka i topla, satkana od stalno se ponavljajućih susretanja, sigurni beskraj za sva nepotrošena nadanja, koncertna dvorana za muzike raznih svitanja.

Još samo … samo malo … zaista malo … da ipak malo sebe ustisnem u njih, protiv zaborava.

S ljubavlju nedosanjanog jutra Plava Baklava

 

 

Bez bilansiranja, molim

Volim praznična jutra. Lenja, topla, mačje umiljata, bezvremenska, oslobodjena suvišnih reči čak i kad imam u kući, osim svog, još dva tinejdžera. Ovi praznici na kraju godine su mi splet biča i šećera. Najduži jer tako želim i volim, naj-moji, jer se ipak po malo presabiram, a predvorje su poslovno najnapornijeg tromesečja u godini. Imaju sve osobine potrebne za samo jednu želju: da beskrajno traju.

Česi kažu: „Blago tebi. Počneš da slaviš u decembru i to onda traje do polovine januara“.  Eh, još da su sve to slobodni dani, gde bi mi bio kraj 🙂 .

Ovu godinu još uvek odbijam da bilansiram. Razlog je vrlo jednostavan: ne razumem je, uopšte je ne razumem. Puno toga je sobom odnela, pre svega razne živote neke. Ili prosto neka naša godišta dolaze polako na red. U godinama smo kada jeste bolno izgubiti roditelja, ali to više nije tragedija. Ako tako gledamo na stvari, mogla bih da zaključim da su neka godišta dala sjajne berbe, muzičke, glumačke. I njihovi odlasci ostavljaju veću prazninu jer nekako od novih nema ko da je popuni.

ride-in-peace

Autor: Plava Baklava

Mislim da je ovo godina putokaza. Raznih. Ili ja prosto volim putokaze da pronalazim, da ih skupljam kao što neko skuplja značke (da li u današnje vreme još neko skuplja značke), postavljam ih u mapu svog života i onda  vodim razgovore s Bogom, pokušavajući da ih, uz njegovu pomoć, dešifrujem.

Dalje, još mislim da je ova cela godina vreme traženja, podvlačenja crta, zagledanja duboko u sebe. Ili i to  ima veze sa krštenicom, što je sasvim moguće. Na tren sam u ovoj godini opet uzletela do zvezda, i strmoglavivši se nazad otkrila fenomenalnu veštinu levitiranja. To me je uverilo da ne ponavljam baš sasvim iste greške i iste obrasce, te da sam izgleda bolji učenik no što sam se nadala. Možda malo utvrdjujem gradivo, svaki put s nešto većom dozom razumevanja, ali vidim da sam savladala mnoga ispitna pitanja. I spoznala u kojim segmentima sam još uvek dosta življa no što sam mislila. Nisam žrtva odumiranja no samo malo dublje anestezije 🙂 Jah, jah, jea 🙂

Jedan od mojih kumova (šta ću kad su nam takve tradicije, pa se kumova i kuma baš nakupi tokom života) kaže mi pre neki dan: „Znaš li da u Guči seljaci ne sade voćke u godinama kao što je ova“ . „A kakva je to“ – pitam . „Pa prestupna“ .  Auuuu, nisam to znala. A ova 2016-ta je nekako baš prestupila i nikako da je neko diskvalifikuje. S druge strane, već smo je upoznali, malo joj prokljuvili narav, opipali puls i sad treba da se navikavamo na jednu novu, nepoznatu godinu. Eeee, pa da, u to ime, uživaću još par dana blagodeti poznatog, iako ne baš jednostavnog, i skupljati snagu, volju, strpljenje i entuzijazam za presedlavanje.

………5…………..4…………..3…………

Voli vas Plava Baklava

_mg_1646

Autor: Plava Baklava