Kad ti uzmem

Pronadjeno medju neobjavljenim:

 

Kad ti uzmem topli dlan

da iz njega jutro pijem,

kad ti uzmem sjaj iz oka

od samoće da se skrijem,

kad ti uzmem dah mirisni,

da na njemu svetom jedrim,

kad ti uzmem grumen duše

da iz njega sebe njedrim

Ostaće ti …

Ime moje da žubori,

i romori, i govori,

sve tišine oćutane,

i sve tajne odtajnjene,

i sve noći probudjene,

i sve suze osušene.

Ostaće ti …

Svila neba da te grli,

radost moja da te voli,

sjaj svitanja da te boli

vetar južni da te moli,

i na srcu – grumen soli.

Ostaće ti …

Rečima se poigrala: Plava Baklava 

 

Slast svojim aparatom zabeležila: Plava Baklava

Advertisements

Odškrinuta vrata (nastaviće se)

Rastanak me je boleo. Tako to s rastancima biva. Danima sam se borila sa suzama, znale su da me probude iz sna. Praznina, ledena tiha praznina i neopozivost opraštanja ranjavala je dušu stalno iznova, jer ljubav je još uvek bila živa. Nisam verovala da bih mogla biti spremna za novu priču, novu emociju, razum je govorio: ne, radije više ne. Dosta je bilo, vreme je za mirno more.

Razmišljam sada o tome i još sam zbunjena brzinom susreta i snagom odluke. Jedan pogled bio je dovoljan da se rodi: možda. Sedela sam zagledana u fotografiju i tonula u more miline najotvorenijeg pogleda koji sam susrela u poslednjih nekoliko godina. Život režira neke susrete, a one ostale režiraju ljudi. Kroz snežno sunčano jutro vozili smo se ekipno, predstojao je važan susret.

Neke ljubavi dugo se kuju, a neke se dese na prvi pogled. Ove druge pokrenu munjevitu lavinu dešavanja i najverovatnije izazovu neko magično stanje hipnoze, kratkotrajnog pomračenja uma. Nakon budjenja čovek shvati da je sve rešeno, više se ništa ne pita i jedino što može da učini je da prihvati plimu nežnosti i topline.

Par dana je bilo dovoljno da njegovo mazno umiljavanje postane začin bez kog jutro ne može da svane. Iznenadjuje me brzina kojom smo prihvatili njegovu prisutnost, i sve je kao da je oduvek bio tu. Toleriše i ignoriše povremeno brkanje imena, prekratko je vreme da bi se odmah iskorenila baš svaka navika. Nije mu važno, jer zna da je sva ljubav sada samo njemu namenjena. Strpljivo čeka da svako odradi svoje obaveze, povremeno me izazove samo na par trenutaka nežnosti, da bi tako ostatak dana postao podnošljiviji. Čemu žurba kad imamo svo slobodno vreme ovog sveta samo za igru i uživanje.

Dobro je, o tako je dobro kad ostavimo ljubavima u našim životima makar odškrinuta vrata 🙂

Otkucaji misli

Kreneš. Nogu pred nogu, udisaj po udisaj.  I sve teče, čak i kad nećeš. Prestaneš da brojiš. Oprostiš, pre svega sebi. I to ponoviš toliko puta koliko je potrebno do izlečenja. Počneš da zahvaljuješ. I šta dalje?

Klapće tastatura u ritmu otkucaja misli. Nekome su one otrov, nekome blagoslov. Nekome opasnost, nekome izazov. Nekome samo zrnca maka razvejana vetrom kroz sunčano jutro. A nekome putokaz ka čistom bitisanju, oslobodjenjom od njih.

Plava Baklava

Zimske noći

Hodam na prstima po naličju noći. Utišavam se da ne bi muzika u mojim očima probudila slučajne prolaznike iz njihovih balada. Crtam korakom praskozorje izmedju pahulja. Reka hladnija od tamnog asfalta zadržava dah ispod mosta po kom koračam, obučena u san i setu i pesmu i smeh. Skupljam pahulje pogledom i trepavicama, dodirujem dahom oblake.

I znam – volim zimu. Utapam se u sve te slojeve propletenih mekoća naslaganih na dušu i telo. I kad koračam, tonem do neba i još malo dalje.

Počinje još jedan dan, radja se iz mirisa cimeta i nekog bdenja.

Mirne snove vam želi Plava Baklava