Miris stvarnosti

Postajem trag samo na putu svojih snevanja. Ležim na pozornici, pogleda uprtog u kulise. Dobro su uradjene, uverljivo. Imitacija životne sredine. Možda bih s proleća dodala tu neki potok, ili makar cvrkut ptica, sundjerasto zelenilo, papirno sunce. Sve me više stvarnost podseća na Nevidljivu izložbu. Hodam, zaronjena u potpuni mrak i dodirujem – život.

Na osnovu dodira pokušavam da prepoznam oblike, na osnovu zvuka faze, na osnovu mirisa … na osnovu mirisa možda shvatim da li se nešto zaista i dogodilo. Samo stvarni dogadjaji ostavljaju miris za sobom, trag za prepoznavanje.

Njušim vazduh i čudim se. Današnji dan ne miriše.

Advertisements

Udri, brate

Branioci pravoslavlja i porodične tradicije, braća Rusi prave divan iskorak, samo ne znam kud. Po meni to je survavanje unazad, ali možda sam ja samo neuka i zaslepljena. Čime? Pa, na primer idejom da nije u redu tući decu i žene. Velika prašina digla se zbog amandmana koji su nedavno prošli oba doma ruskog parlamenta, a koji kažu da udaranje supružnika ili dece koji rezultiraju modricama ili ranama, ali ne i slomljenim kostima, biće kažnjavani sa 15 dana u zatvoru ili novčanom kaznom ukoliko se ne dese više od jednog puta u toku godine.

Ja stvarno ne mogu da verujem dokle nastranosti današnjeg sistema i tzv demokratije idu. Ako ti udje lopov u kuću, stane na policu koja je rasklimatana , skrši se i povredi – kriv si ti pa još možeš i odštetu da plaćaš. Ako te neko maltretira verbalno, preti ti, sačekuje te isl, opet mu ne možeš skoro pa ništa jer kako da dokažeš da taj neko piše i taj neko zove a ne njegov telefon samovoljno il´lud komšija koji je telefon pozajmio.

U pravosudju nema ni p od PRA odnosno od pravde. Pobedjuje ko više plati, ko je bezobrazniji, ko nadje bolje veze i veštijeg pravnika. Veće kazne dobiju naivni sitni lopovi nego ubice i siledžije. Ljudski život i zdravlje ne vredi više ni pišljiva boba. Takve su tekovine ove naše vajne civilizacije.

Tramp planira da ozakoni ponovo mučenje zatvorenika u postupcima isledjivanja. A baćuška Putin da ne bi slučajno zaostajao s apsurdnim zakonima protiv čovečnosti, ozakonjuje lemanje žena i dece. Šta je sledeće? Lov na ljude? Javni odstrel? Da li nas na to pripremaju filmovi tipa Hunger games i Lavirint?

Kao neko ko je bio žrtva porodičnog nasilja i stalkinga postavljam svim idiotskim sistemima pitanje koga u stvari štite, jer žrtve ne. Žrtve nasilja melju, seciraju, sankcionišu za drskost da traže zaštitu i pravdu. Lično sam bila u situaciji da moram da pitam policajca smem li ja uopšte budalu da preživim ili će me staviti u pritvor za bezobrazluk što opstajem.

Sin je bio mali kad smo prolazili pakao. Vrtela sam knjižicu s uputstvima za preživljavanje nasilnika i plakala, posebno kod stavki: dokumenta sakrijte kod neke pouzdane osobe i novac (ako možete neki da odvojite), u slučaju agresije nikada ne podižite dete u naručje. Da, zver ne ume da se pred detetom zaustavi.

Zlo mi je, vraćaju se slike, nikad neće izbledeti sećanje na osećaj bespomoćnosti i  progonjene zveri. I pitam se gde je granica stida i neljudskosti, ako se od nasilja pravi prekršaj umesto krivičnog dela. Malo li je mrtvih i unesrećenih žena i dece, nego hajde da ih, kao u stara dobra vremena pretvorimo opet u imovinu i lovnu zver. Važno da se nazivamo civilizovanim i kulturnim društvima koja se trude da obnove porodične tradicije. To li je to što treba da se obnavlja?

Pogledaj dom svoj, andjele 😦 .

Čekam se

Čekam se na uobičajenom mestu sastanka.Ali, nešto me nema večeras, kasnim i sad se pitam treba li to da me brine. Juče sam se spazila u prolazu, žurila sam nekuda. Pomislih, sutra ću da se upitam šta mi je bilo, kuda sam hitala, ali sada me nema. A nije to jedino pitanje koje bih da rešim. Još u nekim segmentima sam sebi nejasna. Sagovornici su retki i brzo nestanu, ostavljajući previše nedorečenih stvari. I onda kad još ne mogu da dočekam sebe, da malo popričamo, obe tihe od umora i prebiranja po budućim snovima za ovu noć, krene nemir da me raslojava.

  • Zašto ih biramo kad se ne ispunjavaju? – imam običaj  da pitam
  • Baš zato. Neke i biramo da se ne ispune, zaboravila si. – odgovaram

Pa dobro, gde sam sad? Zašto večeras kasnim? Ljutim se po malo. Samoća mi pravi društvo, trudi se da konverzira iako jasno vidim da joj ni do čega nije.

  •  Šta ti je večeras? – pitam je
  •  Da nisi kojim slučajem usamljena? – malo sam sarkastična, ali moja je, pa je navikla.
  • Gluposti! Tvoja sam, a ti tako lepo umeš da samuješ, taman koliko treba.
  • Danas sam tužna i već nestrpljivo čekam sebe da podelim, a nema me, ne znam gde sam se zadržala.
  • Boli te što ne razumeš. Neki nekada odlaze prerano i teško. Da li si nešto naučila? Mnogo je toga izrečeno, svedočanstvo izmedju dva sveta. Da li se sada bojiš manje ili više?
  • Utrnula sam. Nedostajem sebi, da se zagrlimo ja i ja i da samoj sebi šapnem …
  • Evo ja ću. Ne brini, sve će biti dobro, draga moja.
  • Da, to mi je bilo potrebno. Još mi kaži, hoću li se sebi vratiti?
  • Svakako, budalice. Samo si se malko sakrila, ovo je drugačija matematika, pa zbunjeno prebireš po prstima kojih postaje nedovoljno za formulu života.
  • Toliko puta smo te juče izgovorili. A nismo te dozivali, jer ti si uvek tu. Spremna.
  • Znam ja sve to. Koliko god da vas je, i ja sam tu, prebivam u nedokučivim predelima u kojima jedni druge ne možete posetiti, ni povesti, ni ohrabriti.
  • Mogu da pustim lampion sreće da osvetljava put.
  • Kome? Sebi? Niko drugi tu svetlost putokaznu ne vidi, to su takvi trenuci. Ja vladam njima i uzalud se trudš da bude drugačije.
  • Ne znam šta sad treba da uradim. A nema me još da se vratim, da ucelim misao u dva dela.
  • Tu si, nisi ni primetila. Ali, možeš da ne zaboraviš. Čula si nešto posebno.
  • Da li je to putokaz?
  • Naravno, jedan od mnogih.
  • Ima li smisla da se molim?
  • Molitva uvek ima smisla. Mada, dodje trenutak kad neke duše sve znaju i ne boje se više, ali ostalima je i dalje potrebna.

Vidim senku koja se primiče užurbanim korakom. Ostaju orošeni tragovi u daljini. Znam da su od suza satkani, onih neisplakanih. Grlimo se, ja i ja, stapamo se, dve senke, dva obličja, obličje i senka. Ćutimo. Znamo sve što je neophodno da možemo dalje da čekamo.

Praskozorje umiva grad nedokučivošću budućih trenutaka. Nikad ne znam unapred hoće li biti rumeno il´ sivilom izatkano. Grlim sebe još malo jače, šapućemo jedna drugoj, ja i ja: ne brini, biće sve u redu. Jedna drugoj smo eho, reči se pretvaraju u beskraj odjeka. Uspavljuje me blaženstvo spoznaje da je na kraju uvek sve onako kako treba da bude, uprkos našem nerazumevanju.

Topla susretanja samih sebe vam želi Plava Baklava 

 

 

Odškrinuta vrata (nastaviće se)

Rastanak me je boleo. Tako to s rastancima biva. Danima sam se borila sa suzama, znale su da me probude iz sna. Praznina, ledena tiha praznina i neopozivost opraštanja ranjavala je dušu stalno iznova, jer ljubav je još uvek bila živa. Nisam verovala da bih mogla biti spremna za novu priču, novu emociju, razum je govorio: ne, radije više ne. Dosta je bilo, vreme je za mirno more.

Razmišljam sada o tome i još sam zbunjena brzinom susreta i snagom odluke. Jedan pogled bio je dovoljan da se rodi: možda. Sedela sam zagledana u fotografiju i tonula u more miline najotvorenijeg pogleda koji sam susrela u poslednjih nekoliko godina. Život režira neke susrete, a one ostale režiraju ljudi. Kroz snežno sunčano jutro vozili smo se ekipno, predstojao je važan susret.

Neke ljubavi dugo se kuju, a neke se dese na prvi pogled. Ove druge pokrenu munjevitu lavinu dešavanja i najverovatnije izazovu neko magično stanje hipnoze, kratkotrajnog pomračenja uma. Nakon budjenja čovek shvati da je sve rešeno, više se ništa ne pita i jedino što može da učini je da prihvati plimu nežnosti i topline.

Par dana je bilo dovoljno da njegovo mazno umiljavanje postane začin bez kog jutro ne može da svane. Iznenadjuje me brzina kojom smo prihvatili njegovu prisutnost, i sve je kao da je oduvek bio tu. Toleriše i ignoriše povremeno brkanje imena, prekratko je vreme da bi se odmah iskorenila baš svaka navika. Nije mu važno, jer zna da je sva ljubav sada samo njemu namenjena. Strpljivo čeka da svako odradi svoje obaveze, povremeno me izazove samo na par trenutaka nežnosti, da bi tako ostatak dana postao podnošljiviji. Čemu žurba kad imamo svo slobodno vreme ovog sveta samo za igru i uživanje.

Dobro je, o tako je dobro kad ostavimo ljubavima u našim životima makar odškrinuta vrata 🙂