Čekam se

Čekam se na uobičajenom mestu sastanka.Ali, nešto me nema večeras, kasnim i sad se pitam treba li to da me brine. Juče sam se spazila u prolazu, žurila sam nekuda. Pomislih, sutra ću da se upitam šta mi je bilo, kuda sam hitala, ali sada me nema. A nije to jedino pitanje koje bih da rešim. Još u nekim segmentima sam sebi nejasna. Sagovornici su retki i brzo nestanu, ostavljajući previše nedorečenih stvari. I onda kad još ne mogu da dočekam sebe, da malo popričamo, obe tihe od umora i prebiranja po budućim snovima za ovu noć, krene nemir da me raslojava.

  • Zašto ih biramo kad se ne ispunjavaju? – imam običaj  da pitam
  • Baš zato. Neke i biramo da se ne ispune, zaboravila si. – odgovaram

Pa dobro, gde sam sad? Zašto večeras kasnim? Ljutim se po malo. Samoća mi pravi društvo, trudi se da konverzira iako jasno vidim da joj ni do čega nije.

  •  Šta ti je večeras? – pitam je
  •  Da nisi kojim slučajem usamljena? – malo sam sarkastična, ali moja je, pa je navikla.
  • Gluposti! Tvoja sam, a ti tako lepo umeš da samuješ, taman koliko treba.
  • Danas sam tužna i već nestrpljivo čekam sebe da podelim, a nema me, ne znam gde sam se zadržala.
  • Boli te što ne razumeš. Neki nekada odlaze prerano i teško. Da li si nešto naučila? Mnogo je toga izrečeno, svedočanstvo izmedju dva sveta. Da li se sada bojiš manje ili više?
  • Utrnula sam. Nedostajem sebi, da se zagrlimo ja i ja i da samoj sebi šapnem …
  • Evo ja ću. Ne brini, sve će biti dobro, draga moja.
  • Da, to mi je bilo potrebno. Još mi kaži, hoću li se sebi vratiti?
  • Svakako, budalice. Samo si se malko sakrila, ovo je drugačija matematika, pa zbunjeno prebireš po prstima kojih postaje nedovoljno za formulu života.
  • Toliko puta smo te juče izgovorili. A nismo te dozivali, jer ti si uvek tu. Spremna.
  • Znam ja sve to. Koliko god da vas je, i ja sam tu, prebivam u nedokučivim predelima u kojima jedni druge ne možete posetiti, ni povesti, ni ohrabriti.
  • Mogu da pustim lampion sreće da osvetljava put.
  • Kome? Sebi? Niko drugi tu svetlost putokaznu ne vidi, to su takvi trenuci. Ja vladam njima i uzalud se trudš da bude drugačije.
  • Ne znam šta sad treba da uradim. A nema me još da se vratim, da ucelim misao u dva dela.
  • Tu si, nisi ni primetila. Ali, možeš da ne zaboraviš. Čula si nešto posebno.
  • Da li je to putokaz?
  • Naravno, jedan od mnogih.
  • Ima li smisla da se molim?
  • Molitva uvek ima smisla. Mada, dodje trenutak kad neke duše sve znaju i ne boje se više, ali ostalima je i dalje potrebna.

Vidim senku koja se primiče užurbanim korakom. Ostaju orošeni tragovi u daljini. Znam da su od suza satkani, onih neisplakanih. Grlimo se, ja i ja, stapamo se, dve senke, dva obličja, obličje i senka. Ćutimo. Znamo sve što je neophodno da možemo dalje da čekamo.

Praskozorje umiva grad nedokučivošću budućih trenutaka. Nikad ne znam unapred hoće li biti rumeno il´ sivilom izatkano. Grlim sebe još malo jače, šapućemo jedna drugoj, ja i ja: ne brini, biće sve u redu. Jedna drugoj smo eho, reči se pretvaraju u beskraj odjeka. Uspavljuje me blaženstvo spoznaje da je na kraju uvek sve onako kako treba da bude, uprkos našem nerazumevanju.

Topla susretanja samih sebe vam želi Plava Baklava 

 

 

Odškrinuta vrata (nastaviće se)

Rastanak me je boleo. Tako to s rastancima biva. Danima sam se borila sa suzama, znale su da me probude iz sna. Praznina, ledena tiha praznina i neopozivost opraštanja ranjavala je dušu stalno iznova, jer ljubav je još uvek bila živa. Nisam verovala da bih mogla biti spremna za novu priču, novu emociju, razum je govorio: ne, radije više ne. Dosta je bilo, vreme je za mirno more.

Razmišljam sada o tome i još sam zbunjena brzinom susreta i snagom odluke. Jedan pogled bio je dovoljan da se rodi: možda. Sedela sam zagledana u fotografiju i tonula u more miline najotvorenijeg pogleda koji sam susrela u poslednjih nekoliko godina. Život režira neke susrete, a one ostale režiraju ljudi. Kroz snežno sunčano jutro vozili smo se ekipno, predstojao je važan susret.

Neke ljubavi dugo se kuju, a neke se dese na prvi pogled. Ove druge pokrenu munjevitu lavinu dešavanja i najverovatnije izazovu neko magično stanje hipnoze, kratkotrajnog pomračenja uma. Nakon budjenja čovek shvati da je sve rešeno, više se ništa ne pita i jedino što može da učini je da prihvati plimu nežnosti i topline.

Par dana je bilo dovoljno da njegovo mazno umiljavanje postane začin bez kog jutro ne može da svane. Iznenadjuje me brzina kojom smo prihvatili njegovu prisutnost, i sve je kao da je oduvek bio tu. Toleriše i ignoriše povremeno brkanje imena, prekratko je vreme da bi se odmah iskorenila baš svaka navika. Nije mu važno, jer zna da je sva ljubav sada samo njemu namenjena. Strpljivo čeka da svako odradi svoje obaveze, povremeno me izazove samo na par trenutaka nežnosti, da bi tako ostatak dana postao podnošljiviji. Čemu žurba kad imamo svo slobodno vreme ovog sveta samo za igru i uživanje.

Dobro je, o tako je dobro kad ostavimo ljubavima u našim životima makar odškrinuta vrata 🙂

Principi

Na svojim principima volim njihovu fleksibilnost i lakoću s kojom mogu da ih promenim.

Ako nemam dovoljno snage, hrabrosti ili veštine da živim onime što volim, vreme je da počnem da volim ono čime živim.

Neopozivost nije znak vrline i odlučnosti. Neopozivost je znak okoštavanja unutar nas, znak straha od sopstvene promene i radoznalosti.

Fleksibilnost principa i odluka ne smatram nedostatkom karaktera ni čvrstine nego znakom sazrevanja, argumentovanog preispitivanja i rasta ličnosti. Ta fleksibilnost ostavlja prostora za opraštanja sebi i drugima. Sposobnost opraštanja je jedan od znakova da Bog stanuje u duši.

Sve postaje mana kada se dovede do preterivanja, zloupotrebe i apsurda.

Neka jutra imaju slani ukus. Nije to ukus mora ni suza. To je ukus kretanja koje ne prestaje čak ni kada smo ubedjeni da ne preduzimamo više apsolutno ništa. To je ukus krvi koja pulsira našim žilama možda najžešće upravo tada kada, gušeni aritmijom,  sebe ubedjujemo da odustajemo od sebe, od ljudi, od lepog u nama i u njima.

Ne važe isti principi uvek ujutro i uveče, jer jutro može promeniti sve, počevši promenom boje dana koji se ogleda u tek probudjenim očima.

Moje dete voli sva jela s karijem a ne voli da ga ljube. Ja volim i kari i poljupce. Rekla bih da se razlika bazira na njegovom nedostatku iskustva.

Sreća se ne odlaže za sutra, jer sutra možda neće postojati. Tuga se može odlagati i za sledeću godinu, jer nikakva šteta neće se desiti ako tugu ne proživimo.

Kažu: sve prave ljubavi su tužne. To je jedna od najbestidnijih laži i manipulacija. Ljubav nije tužna. Ako se desi tuga to je pouzdan znak da se ne radi o ljubavi, posebno ne o pravoj. Prave ljubavi ne tuguju, one traju i menjaju se i obogaćuju, rastu zajedno s onima koji se vole. Zato jesu prave. Bivše ljubavi su bivše baš zato što nisu bile prave.

Ko ti da krila leptira, let sokola, korak gazele, osmeh gorskog jezera voleće svoj odraz u tvojim stopama i smehu, jer će se uvek u njemu prepoznavati i znaće da je stalni stanovnik tvoje duše. Nagovaraće te na nov let, i nove korake, izazivaće nove osmehe jer svi oni su znak čudesne magije ljubavi i delo bliske duše umetnika.

Pročitala sam juče divnu misao: nismo se molili do kraja, te je tako molitva ostala neuslišena. Kad je krenulo da biva bolje i delovalo da je cilj blizu, molitva je zaboravljena, oni koji su se molili poverovali su da dalje mogu sami … Šteta.

I da, lepo je meni govorila mama: „Dete, kloni se onih što po svaku cenu žele da pate jer samo tako misle da su živi. Ti će pokušavati da ti kasape srce da bi mogli u tvojim suzama da traže svoju sreću“. Učim, vredno učim. Hvala ti, mama. I odavno već znam zbog čega vredi plakati a za čime se ne žali nego se kaže „Bože, hvala ti što si me sačuvao“.

Divan zimski dan vam želi Plava Baklava

 

Zakotrljaj bol

Tri duboka uzdaha i lagano stisnuti kapci. Spustile su se zavese na duši, da je na tren izoluju od okolnog sveta. Strujanje je prvo osetila na koži golih ruku. Nežno je dodirivalo brzo treperenje. Aktiviralo je nevidljive prekidače u mozgu. Brojala je pulsiranja, posmatrajući koja hemisfera je aktivnija. Ponirala je sve dublje u svetove unutar sebe.

Jednom davno ušla je u sam centar bola, skliznula je tamo lakše i brže nego što je pretpostavila da je uopšte moguće. U tih nekoliko milisekundi je poverovala da joj se mozak raspršio u nepovrat a nije čak stigla ni da vrisne. Od tada zna da se bolom može upravljati, da ga je moguće i dozirati, žonglirati njime kao zrelim pomorandžama do granice nestvarnog. Posle eksplozije u svim kutcima svesnog bića naišla je tiha oseka stanja bez ikakvog osećaja, zasićena svežinom olašanja kakvo samo prestanak bola može da izazove.

Emocionalni bol se razlikuje od fizičkog po tome što iz njega treba izaći da bi prestao. Udaljiti se, predati ga drugome da ga nosi i leči, nekome ko nismo mi ali ko jedini ume da nam ga izlečen vrati, jer u svaki bol je utkan jedan delić nesvesnih nas. Izdizala se tako u prostore iznad mora i oblaka, postajala ptica i s velikih visina posmatrala je tamno klupko bola i tuge kako se kotrlja. Mogla bi da bude i nestašno mače ili štene koje se klupkom poigra, malo ga prokotrlja, malo i razmrsi, ali je bolje bilo samo ga tiho posmatrati izdaleka. Ta izdizanja su uvek bila izazov, jer su zahtevala pogled uperen ka nebu i svitanju do momenta postizanja dovoljne distance. I onda bi po formuli „ti samo budi dovoljno daleko“ počinjao proces lečenja, jer bol više nije bio njen. Ma nek´ uzme svako koliko mu treba.

Tri duboka uzdaha i lagano stisnuti kapci. Vrhovi prstiju bride, pulsira život u njima, dok se iza spuštenih zavesa duša sprema za još jedan let. Za ovu noć javljaju vedro zvezdano zimsko nebo nad Evropom s još jednim purpurnim smirajem dana. Ili možda ne.

Srećan let svim letačima  želi Plava Baklava