Tudje srce

Smejem se onako baš, od srca, kad se ramena tresu, oči suze i počinju da bole trbušni mišići od naprezanja. Smejem se, dok te posmatram kako si zaronio vrhove prstiju u  krvavo srce, otvoreno, raspolućeno, izvadjeno na hladnu ploču zbunjujuće ravnodušnosti.  Nervozno kopaš po njemu zbunjen nenalaženjem. A kako da nadješ kad ne znaš šta tražiš. Slepilo neprepoznavanja je najteži vid slepila, teško izlečiv jer sobom nosi balast gordosti, jači od svake empatije pa i od želje za dopadanjem.

Gledaš me pravo u oči, s mešavinom radoznalosti i osvetoljubivosti urezanim u grč oko usana. Što dublje kopaš veće je tvoje nerazumevanje. Iritira te moj smeh i nedodirljivost. Sve si suroviji, delovi srca pretvaraju se u kašu. Moj smeh zveči po pločniku poput rasutih novčića, odražava se o sumorno februarsko nebo i vraća kroz sopstveni eho do mene, da ga upijem, umnožim i ponovo katapultiram u prostor.

  • Ne razumem – sikćeš kroz zube
  • Znam. Žao mi je.
  • Kako je moguće? Ti si…ti si…kamen.
  • Možda, a možda i ne.
  • Da nisi, bolelo bi te kad ti kopam po srcu.
  • Da, bolelo bi me, da je to srce kojim slučajem moje.

Grčiš se u naletu oštrog bola. Preseca ti dah, oduzima na tren moć govora. Izaziva hropac kroz koji,  jedva pomerajući modre usne mrmljaš:

  •  Ako nije tvoje, čije je?

Grizeš usne do krvi, u pokušaju da ne krikneš, jer bol jača.

  • Zbunjuješ me – odgovaram ti.
  • Zbunjuješ me, zaista. Zar ne prepoznaješ srce svoje?

Izbezumljen bezuspešno pokušavaš da bezobličnu krvavu masu opet oblikuješ u čvrst mišić. Tvoj pogled me moli da učinim nešto.

  • Ako je to moje srce, to znači da …

Prekasno je da dovršiš rečenicu.A tako si dobar plan imao. Podsetilo me  je sve to na onaj slučaj kad je otrovnica samu sebe ujela za rep i – umrla.  Moje „izvini“ ne može tu pomoći.

Šteta.

Pažljivo koračam, poledica je. Puštam da mi mraz miluje umorne kapke i štipa obraze. Znaš li šta radim kad nema nikog da mi čuva ledja? Oblačim prsluk , stavljam rančić, ogrnem dušu molitvom i odlazim u noć.

Put čistog srca želi vam Plava Baklava

PS: Ideja nije nova, ali je vredna podsećanja-odsećanja-dsećanja-sećanja-ećanja-ćanja-anja-nja-a…

Zakotrljaj bol

Tri duboka uzdaha i lagano stisnuti kapci. Spustile su se zavese na duši, da je na tren izoluju od okolnog sveta. Strujanje je prvo osetila na koži golih ruku. Nežno je dodirivalo brzo treperenje. Aktiviralo je nevidljive prekidače u mozgu. Brojala je pulsiranja, posmatrajući koja hemisfera je aktivnija. Ponirala je sve dublje u svetove unutar sebe.

Jednom davno ušla je u sam centar bola, skliznula je tamo lakše i brže nego što je pretpostavila da je uopšte moguće. U tih nekoliko milisekundi je poverovala da joj se mozak raspršio u nepovrat a nije čak stigla ni da vrisne. Od tada zna da se bolom može upravljati, da ga je moguće i dozirati, žonglirati njime kao zrelim pomorandžama do granice nestvarnog. Posle eksplozije u svim kutcima svesnog bića naišla je tiha oseka stanja bez ikakvog osećaja, zasićena svežinom olašanja kakvo samo prestanak bola može da izazove.

Emocionalni bol se razlikuje od fizičkog po tome što iz njega treba izaći da bi prestao. Udaljiti se, predati ga drugome da ga nosi i leči, nekome ko nismo mi ali ko jedini ume da nam ga izlečen vrati, jer u svaki bol je utkan jedan delić nesvesnih nas. Izdizala se tako u prostore iznad mora i oblaka, postajala ptica i s velikih visina posmatrala je tamno klupko bola i tuge kako se kotrlja. Mogla bi da bude i nestašno mače ili štene koje se klupkom poigra, malo ga prokotrlja, malo i razmrsi, ali je bolje bilo samo ga tiho posmatrati izdaleka. Ta izdizanja su uvek bila izazov, jer su zahtevala pogled uperen ka nebu i svitanju do momenta postizanja dovoljne distance. I onda bi po formuli „ti samo budi dovoljno daleko“ počinjao proces lečenja, jer bol više nije bio njen. Ma nek´ uzme svako koliko mu treba.

Tri duboka uzdaha i lagano stisnuti kapci. Vrhovi prstiju bride, pulsira život u njima, dok se iza spuštenih zavesa duša sprema za još jedan let. Za ovu noć javljaju vedro zvezdano zimsko nebo nad Evropom s još jednim purpurnim smirajem dana. Ili možda ne.

Srećan let svim letačima  želi Plava Baklava 

Volim se … voli me … volim te … voli se …

Sedim u senci tuge rastanka i lovim reči u bekstvu. Nanizane kao perle žuljaju dušu istinitošću i nedostatkom muzike. Prolazno je, ako odlučim da što je bilo ne bude više i po cenu da budem pusto ostrvo. Danas to već mogu.

Zašto su sve prave ljubavi tužne? Zato što nisu prave. Zato što su samo bleda zamena, pokušaj krpljenja svoje i tudje duše. Bezuspešan. Ima zakrpa koje ne drže vodu i rasplinu se kao iluzija, zato što i jesu iluzija. Ostane dubok i bolan trag.

Seme ljubavi nije lako sejati. Učeni smo da je sramno voleti sebe. Da je dobar samo onaj ko se žrtvuje za druge. I tako po svetu hode nesrećne žrtve, željne sreće koju treba drugi da im daju kao naknadu za bol. I bol je sve veća, rane sve dublje, a razlog tako prost.

Ne može nam dati niko ono što nismo u stanju da podarimo sami sebi. Jer niko nas ne može voleti onako kako to možemo mi sami. Dokle god budemo ljubav tražili van sebe da nas kompletira, ostajaćemo nepotpuni i tužni. A tuga radost ne privlači, ni neljubav ljubav. Jednostavno je: ne možemo voleti druge ako ne umemo voleti sebe. Ne možemo prestati da povredjujemo druge ako neprestano povredjujemo sebe.

Ne može se ljubav davati iz presahlog bunara, ona izvire samo sa bistrog živog izvora.

Sedim na obali reke prolaznosti i otudjenja. Razdvajaju nas boli. Neko je živ samo kroz njih. Mnogi. Teku kraj mene. Pogled je nem, skamenjene reči. Vrti se po umornom umu kao pokvarena ploča rečenica: odgovorna sam za svoje reči, ne i za to kako će biti protumačene. Prihvatam izbore koji nas razdvajaju sve više i molim se da drage duše odustanu od bola u ime sreće. One više ne umeju ni da se mole u zanosu produbljivanja rana.  Sedim u senci tuge rastanka.

Volim se … voli me … volim te … voli se …

 Plava Baklava

 

Limun versus …

Dobro ohladjen martini je uvek bolje rešenje od čaše gorčine. Pogled pada na plutajuću krišku limuna. Pomisao na njenu kiselost tera usne na nesvesno grčenje u nemom pokušaju da je eliminišu. Istovremeno, suze se suše, prekinut je link beznadja  izmedju suznih kanala i misli. Mozak se skupio sav u onu tanku crtu čvstine koju su izvajale usne u svojoj bitci, dok kriška limuna i dalje nevino pluta. Skoro je šteta popiti martini i prekinuti tu šašavu igru emocija i koncentracije. Ko će koga da nadjača?

Sedeo je na drvenoj stolici bez naslona za ruke, trudio se da bude hrabar svom snagom svojih devet i tri frtalja godina i objašnjavao kako se ipak boji, raspitivao se da li će  boleti.

– Vidi, sve će biti u redu, samo sad na trenutak pomeri glavu u stranu i isplezi jezik – reče autoritativno buckasta sestra, vragolasto namigujući.

Srećom, još je dovoljno mlad i naivan da posluša. Trza se dok igla ulazi pod kožu, oči se cakle od neodlučnih suza, ne zna šta bi sa jezikom da uradi.

– Goooo-toooo-vo. Možeš da vratiš jezik na mesto  – namignula mu je lepeći flaster.

– Ali … ali … jezik mi nije pomogao, bolelo je – jedva je izmucao izmedju prigušivanih jecaja.

– Naravno da nije pomogao, mora malo da boli. Ali, skrenuo ti je pažnju – namignula je opet i štipnula ga nežno za bledi obraz.

Kao limun, martini i suze. Ili tako nekako. Kad zaboli duša, da li da iščupam srce ili mozak, šta bolje skreće pažnju? Misliću o tome sutra, kad se raspline anestetičko dejstvo nota.

Laka vam i svilena bila predstojeća noć 🙂

Kada boli čine boli ili ljubavlju odavde do večnosti

Nije nikakva novina da sve bolesti potiču iz naših glava, ili, tačnije rečeno duša. Naše telo i duša funkcionišu kao čovek i pas. Kad gazdu nešto boli, pas bolest pokušava da preuzme na sebe. Kad je duša ranjena, telo se podmetne. Možda je to dokaz da je duša večna, jer se telo valjda podmeće da bi njoj tu večnost omogućilo svojim bolovanjem ili umiranjem, ali me je ipak pogodilo par spoznaja, zbog meni nekih  nekad a i nekih i sad dragih ljudi, a možda malo i zbog sebe same.

Odličan tekst o psihosomatici možete pročitati na blogu Psiha , a ja ću ovde iskopirati samo neke delove, koji su mi dodirnuli neka, još uvek bolna mesta u duši:

SRCE, naravno, predstavlja ljubav, a naša krv predstavlja radost. Srce pumpa radost kroz naše tijelo. Kada si uskratimo radost i ljubav, srce nam se skvrči i postane hladno. Rezultat je toga da protok krvi postaje sporiji i mi smo na putu da patimo od ANEMIJE, ANGINE PEKTORIS i SRČANOG INFARKTA. Srce ne “napada” nas, već se mi toliko zapetljamo u melodramatičnim pričama i dramama koje stvaramo da često ne primjećujemo male radosti oko sebe. Godinama smo iz srca istiskivali radost i ono je doslovno prepuno bolova. Ljudi koji su pretrpjeli srčani udar, nikada se ne raduju životu. Ako ne pokušaju prihvatiti radost življenja, ponovo će doživjeti srčani udar. Zlatno srce, hladno srce, otvoreno srce, crno srce, zaljubljeno srce, toplo srce – kakvo je vaše srce?

RAK je bolest prouzrokovana dubokim ogorčenjem koje se sakriva u nama već duže vrijeme sve dok nam doslovno ne pojede tijelo. Nešto se dogodilo u djetinjstvu što nam je razorilo povjerenje u život. Takvo se iskustvo ne zaboravlja; takva osoba živi s osjećajem samosažaljenja ne uspijevajući razviti i zadržati značajne i dugoročne ljubavne veze. Zbog takvog sustava vjerovanja ona život gleda kao niz razočaranja. Osjećaj beznadnosti, bespomoćnosti i gubitka obuzima razmišljanje takve osobe, i tada je vrlo lako kriviti druge za svoje probleme. Ljudi koji imaju rak uvijek su vrlo samokritični, stoga trebaju naučiti prihvatiti i voljeti sebe da bi ga mogli izlječiti.

MOŽDANI UDAR prouzrokuju zgrušane krvne grudice: začepljene krvne žile u mozgu zaustavljaju dotok krvi. Mozak je kompjutor našeg tijela. Krv je radost. Vene i arterije kanali su radosti. Sve radi po zakonu i funkciji ljubavi. Ljubav postoji u svakom djeliću inteligencije u svemiru. Nemoguće je postojati i raditi ako nismo iskusili ljubav i radost.

Negativne misli “začepe mozak”, pa nam je teško iskusiti radost i ljubav. Ako se čovjek ne osjeća slobodno i luckasto, neće biti nj smijeha u njegovom životu. Isto je tako i s ljubavlju i radošću. Život nije siv dok ga mi takvim ne napravimo ili dok ne odaberemo da tako gledamo na njega. U najmanjem uzrujavanju možemo vidjeti veliku nesreću, a nešto radosti možemo pronaći i u najvećoj tragediji. Sve ovisi samo o nama. Ponekad sebe natjeramo da odaberemo životni put koji i nije najbolji za nas.

Ponekad sami izazovemo moždani udar da bismo se natjerali da krenemo u potpuno drugom pravcu, da nanovo procijenimo svoj način života.

Preuzeto sa Psiha

Šta reći a da ima smisla? Samo dve reči: VOLITE SE!!!! Time mislim dve stvari:

– volite SEBE, uvek i svuda i takve kakvi ste

– volite se medjusobno

jer ljubav je jedini pravi lek duše. A zdrava duša gnezdi se u zdravom telu.