Udri, brate

Branioci pravoslavlja i porodične tradicije, braća Rusi prave divan iskorak, samo ne znam kud. Po meni to je survavanje unazad, ali možda sam ja samo neuka i zaslepljena. Čime? Pa, na primer idejom da nije u redu tući decu i žene. Velika prašina digla se zbog amandmana koji su nedavno prošli oba doma ruskog parlamenta, a koji kažu da udaranje supružnika ili dece koji rezultiraju modricama ili ranama, ali ne i slomljenim kostima, biće kažnjavani sa 15 dana u zatvoru ili novčanom kaznom ukoliko se ne dese više od jednog puta u toku godine.

Ja stvarno ne mogu da verujem dokle nastranosti današnjeg sistema i tzv demokratije idu. Ako ti udje lopov u kuću, stane na policu koja je rasklimatana , skrši se i povredi – kriv si ti pa još možeš i odštetu da plaćaš. Ako te neko maltretira verbalno, preti ti, sačekuje te isl, opet mu ne možeš skoro pa ništa jer kako da dokažeš da taj neko piše i taj neko zove a ne njegov telefon samovoljno il´lud komšija koji je telefon pozajmio.

U pravosudju nema ni p od PRA odnosno od pravde. Pobedjuje ko više plati, ko je bezobrazniji, ko nadje bolje veze i veštijeg pravnika. Veće kazne dobiju naivni sitni lopovi nego ubice i siledžije. Ljudski život i zdravlje ne vredi više ni pišljiva boba. Takve su tekovine ove naše vajne civilizacije.

Tramp planira da ozakoni ponovo mučenje zatvorenika u postupcima isledjivanja. A baćuška Putin da ne bi slučajno zaostajao s apsurdnim zakonima protiv čovečnosti, ozakonjuje lemanje žena i dece. Šta je sledeće? Lov na ljude? Javni odstrel? Da li nas na to pripremaju filmovi tipa Hunger games i Lavirint?

Kao neko ko je bio žrtva porodičnog nasilja i stalkinga postavljam svim idiotskim sistemima pitanje koga u stvari štite, jer žrtve ne. Žrtve nasilja melju, seciraju, sankcionišu za drskost da traže zaštitu i pravdu. Lično sam bila u situaciji da moram da pitam policajca smem li ja uopšte budalu da preživim ili će me staviti u pritvor za bezobrazluk što opstajem.

Sin je bio mali kad smo prolazili pakao. Vrtela sam knjižicu s uputstvima za preživljavanje nasilnika i plakala, posebno kod stavki: dokumenta sakrijte kod neke pouzdane osobe i novac (ako možete neki da odvojite), u slučaju agresije nikada ne podižite dete u naručje. Da, zver ne ume da se pred detetom zaustavi.

Zlo mi je, vraćaju se slike, nikad neće izbledeti sećanje na osećaj bespomoćnosti i  progonjene zveri. I pitam se gde je granica stida i neljudskosti, ako se od nasilja pravi prekršaj umesto krivičnog dela. Malo li je mrtvih i unesrećenih žena i dece, nego hajde da ih, kao u stara dobra vremena pretvorimo opet u imovinu i lovnu zver. Važno da se nazivamo civilizovanim i kulturnim društvima koja se trude da obnove porodične tradicije. To li je to što treba da se obnavlja?

Pogledaj dom svoj, andjele 😦 .

Licemerje

Postalo je skoro nepodnošljivo licemerje sistema koji sami sebi gradimo, hranimo ga i koji nam onda sudi i presudjuje i suočava nas sa situacijama koje su normalnom čoveku neshvatljive, lišene svake humanosti, egocentrično usmerene na sam sistem ili pojedince i njihovu korist a za naše pare, pošto tu neman hrane državni budžeti. Razumnom čoveku nisu potrebne nikakve teorije zavera i slična prestraljivanja, dovoljno je da se otvorenih očiju suoči s budalaštinama koje nam se serviraju svakodnevno.

Počnimo time kako se apeluje da se plaćaju porezi i dažbine i koriste se svi mogući sistemi prinude za realizaciju naplate. Slažem se ja da država treba od nečega da se finansira, ali država koja radi u korist svojih gradjana, dakle onih koji odvoje od svog rada i svog hleba da bi finansirali sistem koji će im pružati negu, obrazovanje, zaštitu. Najuobičajeniji model zloupotrebe su raznorazne kradje i pronevere na najvišim nivoima koje svaki put navodno raskrinka sledeća garnitira koja bi da se dohvati korita, ali raskrinka tako da nema kazni (osim tu i tamo nekog žrtvenog jareta) a, što je mnogo gore, nema ni para da se vrate u državnu  kasu i odatle upotrebe za one koji su ih u nju i uplatili u odredjene svrhe.

Sofistikovanije igre nastaju usvajanjima zakona koji su direktno usmereni protiv gradjana, i, što je najžalosnije, pre svega protiv nezaštićenih kategorija koje ne umeju da se brane: dece i starih ljudi. Sve je u redu dok je gradjanin u nekoj prosečnoj struji, ne iskače ni tamo ni vamo, teče bez talasanja, obavlja svoje dužnosti i uljuljkuje se verom da živi u nekakvom sredjenom sistemu, pravnoj državi koja će ga zaštititi ako bude trebalo. Sve većem procentu ljudi se desi da prekorači granicu pogodnosti za državu i shvati da je sigurnost sistema mehur od sapunice i da svima koji štrče sleduje kazna za drskost. Nije važno koja vrsta istupanja je u pitanju, kazna je pdojednako bolna u slučaju kad je potreban bilo kakva intervencija države: pomoć oko bolesnog deteta ili člana porodice, pomoć oko nestadardnog deteta, težak razvod, bolest člana porodice, bilo kakva lična nesreća. Država nastoji da ni banku više nego što je neophodno s (zamislite apsurda) njene tačke gledišta ne potroši na takve „slučajeve“ ( jer tada postajete „slučaj“) i na tom putu se ne libi da koristi razne vrste prinude.

Naravno, ovi procesi su najvidljiviji u tzv postsocijalističkim zemljama odnosno zemljama u tranziciji, koje su po definiciji siromašnije, pa se pare medju narod puštaju minimalno, tek da se ne kaže, jer da se pusti više, šta bi krali oni koji se odlučuju za blistavu karijeru političara. Ali, od ove boljke nisu izlečeni ni napredni kapitalistički sistemi, koji samo koriste druge načine izvrtanja moći prema ljudima.

Najranjivija sam kad je reč o deci, a svi naši sistemi najmanje o njima brinu, iako se sva društva trude da izvikuju na sav glas da su deca najvažnija. I onda donesu idiotske zakone poput jednog koji je ovde bio na snazi pre par godina: dete može biti podvrgnutu lekarskoj intervenciji, koja uključuje i vakcinisanje i stomatološku intervenciju, samo uz svoju i saglasnost oba roditelja. Nastao je haos, što je razumljivo. U slučajevima kada drugi roditelj odbije da da saglasnot  (a jasno vam je o kakvim slučajevima je reč) ili ga je nemoguće naći ili saglasnost pribaviti dete neće biti lečeno. Jedini spas je bio da naletite na dr koji ima više zdravog razuma nego gospoda poslanici koji su takav zakon izglasali i da zaista stavi interes deteta na prvo mesto. Naravno, postojao je tzv pravni lek: obratiti se centru za socijalni rad koji postaje staratelj deteta i daje predlog sudu da donese odluku da detetu može biti pružena lekarska pomoć. Ne lipši magarče do zelene trave.

Ovoliki uvod koji sam napravila najviše se tiče upravo sistema zaštite dece, tj centara za socijalnu zaštitu. U mnogim slučajevima kad je reč o deci, oni su tu, kao staratelji od strane države da navodno štite najbolji dečji interes, samo što izgleda nema ko da ih podseća na tu ulogu, jer se ponašaju kao organizam sam sebi dovoljan koji postoji zbog sebe a ne zbog gradjana i koji se sve češće u raznim zemljama okreće protiv njih, a decu svojata kao živo meso beš duše. Zanimljivo je da dolai sve češće do situacija da gradjanin shvati da nad nekim popovima nema popa.

Započela sam priču o neshvatljivim postupcama raznih socijalnih službi i nastavljaću je postepeno. U Češkoj ide dalje akcija podrške Evi Mihalkovoj da vrati svoju decudečake koji su joj bili oduzeti pre 3,5 godine, kad su imali 2 i 5 godina. Barnevarn je decu bukvalno oteo samo na osnovu sumnje koja nikad niej bila dokazana. Policija je zaključila da niko od roditelja nije počinio krivično delo, da je sve bilo neosnovano, pa ipak, porodica i dalje nije zajedno. U stvari, nikad više ni neće biti kompletna, zato što se majka razvela na zahtev Barnevarna, tačnije rečeno pod pritiskom ucene. Otac je iz dečjih života isključen potpuno, kao i ostali članovi familije.

Šta se, naime, deěava? Norveški ministar za pitanja porodice, dece i socijalna pitanja Audum Lisbakken je 2013-te godine učestvovao u pripremi paketa „još boljeg poboljšavanja situacije dece u Norveškoj“ . Bilo je utvrdjeno da su glavna prepreka za to poboljšanje pre svega sami roditelji. Zato je Lisbakken predložio da se ukine njihov prioritet po svim pitanjima koja se tiču dece. „Ako je odnos medju roditeljima i decom prepreka za razvoj deteta, to bi trebalo da bude važnije od biološkog principa … “ rekao je menastar.

Ministarstvo je odredilo termine za rešavanje usvajanja oduzete dece. Ako je u pitanju beba od 0 do 18 meseci, mora da bude predata na usvajanje u roku od 1 godine, deca od 18 emseci do 4 godine u roku od 2 godine od trenutka oduzimanja biološkim roditeljima. Ako roditelje žele da se obrate sudu da im deca budu vraćena, pitanje da li odgovaraju „noramama razvoja“ će rešavati savez usvojilaca.

Toliko o demokratiji u Norveškoj. Nije mi jasno, zaista nije, kako je moguće da u jednoj tako neprednoj državi, bogatoj, sa jakim socijalnim programom može da se dešava ovakva monstruoznost.

– deca se oduzimaju na osnovu izrečene sumnje da mbi možda moglo bla…bla….bla

– i kad istraga policije pokaže da je sumnja neosnovana ne vraćaju se biološkoj porodici nego se država trudi da ih ostavi dislocirane zauvek usvojenjem

– odsecaju se veze sa svim članovima biološke porodice, deca se razdajaju, babe, dede, tetka gube kontakt s njima

– roditelji koji talasaju izlažu se raznim pritiscima od strane države i pre svega Barnevarna, pretnjama, ucenama

Ovo je gore od svakog Orwela.

Norveška nije sama, pomenula sam već i ranije. Slučaj iz Velike Britanije je izazvao moj nemi užas. Trudna Italajanka došla je službeno u Veliku Britaniju. Da, bolovala je od bipolarnog poremećaja. Desilo se da nije ponela dovoljno lekova, dobila je napad panike u hotelskoj sobi i dobrovoljno potražila medicinsku pomoć. Hospitalizovali su je i bez njenog znanja pokrenuli postupak o oduzimanju nerodjenog deteta. Na osnovu sudske odluke donete bez njenog prisustva, učešća na bilo koji način, nasilno su je porodili i dete oduzeli. Da li je ovo moguće u civilizovanom svetu? Odakle bilo kom sistemu pravo da osudi preventivno, realizuje ovakav jedan nasilnički čin i s namerom da to bude trajno odvoji jedno dete još pre rodjenja od kompletne biološke porodice, prisvajajući ga?

Koprcamo se u mreži apsurda i vrhunskih zloupotreba, gde država sve više postaje protivnik malog prosečnog čoveka. Priča se o siromašnim i bogatim državama, organizuju se prikupljanja novca za operacije dece čiji roditelji mahom to ne mogu da finansiraju. Ljudi daju, od usta odvajaju da pomognu a država se ne stidi ni malo. Jer sve su to samo dalje velike pljačke naivnog naroda. Zašto nema novca da s epomogne ljudima? Da se plate operacije i lečenja? Zato što se smenjuju garniture koje grabe ali za sebe. Kad jedni navodno raskrinkaju i svrgnu druge, to nije trijumf pravde, to je samo novi krug kradja i pronevera. Zašto? zato što se tresla gora – rodio se miš. zato što nikad niko od tih raskrinkanih nije banku vratio u sistem i  još su potrošene grdne pare na navodne istrage i sudske procese bez nekih stvarnih kazni i rezultata. Čemu sve to osim daljeg zamlaćivanja umornog naroda?

Zašto su državne kase prazne tamo gde su prazne? Navešću jedan konkretan slučaj za koji ja znam. U Češkoj živi dosta velika komuna Vjetnamaca i Kineza. Svakog dana udju desetine i stotine tona robe od kojih je dobar deo stigao bez papira, dakle neocarinjen Pitate kako je moguće da čitavi kontejneri robe prolaze bez carinjenja? Pa jednostavno: koverte u džepovima – privatnim, zatvorene oči. Država gubi pri ulasku robe a onda, naravno, i kod prodaje, jer što nije ušlo zavnično ne može zvanično ni da izadje. Važno je da će onda da se navrzu na neku sitnu firmicu i cede je za 100, 200 ili 1.000 EUR kao najvećeg grešnika, da bi time dokazivali navodnu efikasnost sistema. A koliko je to miliona i milijardi godišnje koje završe u crnoj rupi umesto u državnoj kasi od ovakvih i sličnih mahinacija na veliko? Eto zašto onda država ne može d apomogne tamo gde treba i gde mali gradjanin koji živi po pravilima sistema očekuje da pomoć dobije, nego moraju da se organizuju javna prikupljanja novca.

Iskreno rečeno, meni je nekako sve to dozlogrdilo. Farsa i iluzija tzv uredjenih sistem, koji postoje da zadovoljavaju bolesničke potrebe nezajažljive manjine na grbači mesa, tj onih na kojima ceo sistem počiva i bez kojih ne bi bilo realizacije – običnih malih ljudi. I da, stvarno nam ne trebaju nikakve dramatične tajanstvene teorije zavere, dovoljno je pogledati običnu svakodnevnu realnost.  Dokle tako?

Razumeću vas ako vas bude mrzelo da čitate sve ovo u nedelju ujutro, u prednovogodišnjem raspoloženju, ali mi je bilo neophodno da sve nekako izbacim na površinu iako mi je jasno da se time ne menja ništa. Potrebno je mnogo više za jedno ozbiljno budjenje.

(možda se nastavi)

Plava Baklava

 

 

 

Da li ste znali DA ……… Norveška krade decu

Obično izbegavam ovakve teme na svom blogu, kao što izbegavam i sve teorije zavera, uopštavanja i slično, ali pre nekoliko nedelja naišla sam na nešto što me je apsolutno šokiralo. Pročitala sam o slučaju dece koje je Engleska neopravdano oduzela češkim roditeljima i dala ih na tajno usvajanje. Šokirana pričom počela sam malo više da tragam po netu i sa zaprepašćenjem utvrdila da još gore slučajeve beleži Norveška, a da je sustižu i druge skandinavske zemlje. Kroz slučaj češke porodice kojoj je ozloglašena norveška socijalna služba Bernevernet oduzela dva sina pre četiri godine na osnovu lažne optužbe da su deca zlostavljana. Policija nije dokazala zlostavljanje, sudovi nisu ništa dokazali, pa ipak deca i dalje žive odvojena od roditelja, pri tom još i razdvojena u različite hraniteljske porodice. Cela Češka je već dugo angažovana da se pomogne nesrećnim roditeljima, Evropski parlament osudjuje nehumano i nelegalno delovanje socijalne službe u Norveškoj, pa ipak prava porodica da budu zajedno i prava dece na roditelje u Norveškoj se i dalje osporavaju i krše na najgrublji način, a pod parolom „najbolji interes deteta“.

Roditelji svoje dečake mogu da vide samo dva puta godišnje po dva sata pod strogim nadzorom i pri tom ne smeju da zaplaču. Njihove suze mogle bi da budu povod apsolutne zabrane kontakta. Tragom ove potresne priče došla sam do gomile drugih, podjednako neverovatnih. Mala Poljakinja nije se vratila iz škole, jer su je radnici Bernevernet odveli zato što je učiteljica prijavila da je iznenada neobično tužna. Roditelji su uzalud objašnjavali da je devojčica tužna zato što joj se teško razbolela voljena baka koja će najverovatnije i umreti. Tek advokat im je razjasnio da time svoju situaciju pogoršavaju, zato što je u Norveškoj ZABRANJENO decu uključivati u probleme odraslih, tj ne sme se s njima i pred njima govoriti o novčanim problemima, bolesti bliskih osoba, smrti. Roditelji su devojčicu uspeli da otmu, vrate se s njom u Poljsku gde ih je poljski sud oslobodio od besmislenih optužbi norveških institucija.

Priče se nižu. Češka, poljska, ruska, čileanska, indijska deca nasilno odvojena od svojih roditelja nečime što se naziva organ JUVENILE JUSTICE. Da li primećujete da je reč o deci doseljenika? Šta stoji iza svega toga? Koji je interes norveškog sistema?

Norveška se proklamuje kao demokratska država, što je samo zavesica za civilizovani fašizam. Da li ste znali da je u Norveškoj dete vlasništvo države POZAJMLJENO roditeljima na vaspitavanje u skladu s potrebama države? Da li ste znali da u Norveškoj dete strani državljanin postaje vlasništvo države posle 3 meseca boravljena u zemlji? Da li ste znali da u toj zemlji deca jedu slatkiše subotom, a ako neki roditelj krši to pravilo, rizikuje da bude prijavljen i da mu dete na osnovu toga bude oduzeto? Da li ste znali da je hraniteljstvo u Norveškoj i još ponekim „civilizovanim“ i „demokratskim“ sistemima vrlo unosan posao? Da li znate da tamo možete da izaberete dete koje želite u hraniteljstvo onda prijavite roditelje za neku od gluposti tipa: jede dete slatkiše, roditelji su se pred njim posvadjali, postoji sumnja da su ga grdili, itd i onda sedite i lepo čekate da vam ga sa svim hraniteljskim bonusima u roku od odmah dovede ozloglašena Berneverten?

Šta sve morate ili ne smete u Norveškoj je divno opisao češki bloger Andrej Ruščák. Ko pročita – gubi iluzije. Norveška jeste zemlja socijalnog blagostanja, ali je i zemlja kršenja osnovnih ljudskih prava, zemlja špijuna, zemlja gde svako svakog prijavljuje, zemlja gde se emocije u okviru porodice smatraju nepoželjnim.

Ljudi se, kad krenu kojim slučajem da žive u nekoj egzotičnoj zemlji interesuju i raspituju šta taj život tamo znači, kakva pravila važe. Kad krenu u neku od naprednih, razvijenih i navodno demokratskih država, ne osećaju tu potrebu, jer veruju da je mentalitet sličan a sve ostalo su samo nijanse, ali to je ogromna zabluda koja porodicu može dovesti u duboku nesreću. Nije Norveška jedina. Britanija je prati u stopu. Da li ste znali za slučaj Italijanke koju su u Engleskoj u toku njenog službenog KRATKOTRAJNOG boravka nasilno porodili i oduzeli joj dete? Da li ste znali da u Britaniji ne smete medijalizovati slučaj ukoliko vam je oduzeto dete i da za to sledi kazna u visini dve godine zatvora? Da li ste znali da se oduzeta deca u Britaniji šalju odmah u hraniteljsku porodicu a zatim idu u tajno usvojenje, čak i kad se dokaže da je cela intervencija bila protivzakonita i neopravdana?

Odlučila sam da, u ime podrške porodici Michálkovích i njima sličnih otvorim temu na svom blogu posvećenu ovoj problematici. Ovaj tekst pišem samo kao uopšteni krik zaprepašćenja i upozorenja.

Čuvajte svoju decu i nemojte se uljuljkivati u varku da ste u tzv civilizovanim zemljama s njima bezbedni.

Obzirom da sad lako svaki tekst možete da prevedete, ostavljaću linkove na kojima ćete imati mogućnost da pročitate detaljnije informacije.

Za kraj, samo da se razumemo: ja sam za apsolutnu zaštitu dece od nasilja, ali ne za ubijanje porodice i ljubavi i kidanje najtananijih veza koje su uslov za zdravo odrastanje.

http://andrejruscak.blog.idnes.cz/c/400489/Jak-se-co-v-Norsku-dela-dil-treti-Barnevernet.html

https://www.facebook.com/CeskoVratmeDetiRodicum?fref=nf

http://ignacpospisil.blog.idnes.cz/c/434883/Otevreny-dopis-Norsku.html

Put kojim se teže ide

Kad postavite više ciljeve za „njihovo dobro“ pred svoju decu, budite spremni da, za isto to više dobro,  bez gundjanja podnesete neka neminovna narušavanje vašeg komoditeta.

Pripremite se  da uvidite da je put koji birate svojoj deci često dosta zahtevniji od onog kojim biste vi bili spremni da idete. Poštujte njihov napor da vam udovolje i predju ga.

Ako svarite unapred izneto, biće vam mnogo lakše da hvalite i nagradjujete sam dečji trud da put predju, a manje da se fokusirate na rezultate.  Ne brinite, srešće deca dovoljno onih koji će ih vrednovati, kritikovti i obeshrabrivati u životu. Vi budite više od toga, budite njihova bezuslovna ljubav, njihova sigurnost.

Od nedeljnog jutra saznala

Lola Lucia Hope

Recepis za ljubav i još ponešto

Autor recepisa: drugarica nam blogerka Labilna 🙂

Draga Labilna, uz poštovanje svih tvojih autorskih prava, i dužno poštovanje celokupnog tvog lika i dela, nisam odolela porivu da izvučem iz teksta par citata koji bi mogli da se vrte malo kroz istoriju 🙂 .  Za uzvrat da ti dam jednu preporuku: sestro slatka, osnuj neku svoju pozitivno mislilačku struju, pa opali mentalnu metodu, te širi mudrost svetom i dogodine da ti slavimo prve milione 🙂 

PS: I priručnike da pišeš, naravno 🙂 . Ima da te prevedu (žednu preko vode) ups na sve svetske jezike, pa će mudrost svetom da ti se širi ko ptičji grip 🙂 .

„Volite se. Bar danas. Glupo bi bilo sutradan da pričate kako u braku niste bili voljeni. „

„Nemojte da budete ljubomorni. Ako je neko namerio da vas prevari, uradiće to u po bela dana, u liftu, kancelariji, u toaletu na autobuskoj stanici, aerodromu… gde god. Bitno je da na to budete spremni i pre nego što vas prevari. „

„Oni koji vam kažu da ljubav traje čitavog života, debelo su vas slagali. Ne dozvolite da živite u laži. Postavite stvari na svoje mesto. Volite se dok traje, a posle razlaz! To da se stvari mogu vremenom popraviti spada u sajensfikšn, te pravac kvaka!“

„Imajte stav o svemu. I menjajte ga samo kada je u vašu korist. Ne pristajte na kompromis, osim ako će debelo da vam se isplati.“

„Nemojte tući decu. Nisu ona kriva što vas imaju za roditelje. Da ste bolji, i deca bi vam bila dobra, ovako… bolje da ćutim. „

Kako je sve jednostavno, je l´da? 🙂

Draga stabilna Labilna, hvala na jutrošnjem osmehu 🙂 .

Paradoksi

Sve smo učinili da uništimo ovaj svet i što nam je od prirode i Boga dato, a sada to proglašavamo eksluzivom , udaramo EKO i BIO etikete i papreno plaćamo i naplaćujemo.

Stvorili smo svet koji je najmanje prijateljski prema deci, svet prema merilima odraslih i još imamo obraza da ubedjujemo i sebe i njih da je to za njihovo dobro. Sve je naopako, umesto da se mi prilagodjavamo njima, lomimo ih da oni zaborave sebe i postanu kao mi.

Češki rečeno, mi smo „kazisvěti“, u slobodnom prevodu „oni koji uništavaju svet“ 😦